Mihail Dudaš predstavljao je Srbiju u sedmoboju i desetoboju, proslavljeni atletičar stigao je i do velike medalje na Evropskom prvenstvu 2016. u Amsterdamu, kad se okitio bronzanim odličjem. Pre nešto više od tri godine, Dudaš (35) je završio karijeru u ovom iscrpljujućem sportu i sad, kad sumira utiske, prisetio se i bolnih situacija. Nije retkost da sportisti u najvažnijim trenucima telo jednostavno poklekne, kao osnovni mehanizam, a slična situacija dogodila i ovom Novosađaninu.
Dudaš je u razgovoru sa Andrijom Gerićem u MONDO podkastu "Priča za medalju" otkrio kako su izgledale njegove pripreme za čuveno Evropsko dvoransko prvenstvo u Beogradu. Svi su želeli medalju oko vrata našeg atletičara, pa i on sam, ali telo prosto nije moglo da izdrži do kraja, evo kako je sve to izgledalo...
Da li ti se desilo nekad da su ti otkazale noge, da si kolabirao?
"Desilo se i to baš u Beogradu - 2017. na Evropskom prvenstvu u dvorani. To je bilo takmičenje koje usledilo sedam ili osam meseci, posle medalje na Evropskom prvenstvu 2016. godine u Amsterdamu. Nakon toga su bile Olimpijske igre koje su neuspešno prošle i prosto bio sam zaista umoran da se pripremim, jednostavno ti je potrebno pet meseci da se motivišeš, a pet meseci pre toga sam završio dva najteža takmičenja u svom životu", ispričao je Dudaš.
"Nisam bio u igri za medalju, takmičio sam se u sedmoboju - pošto kad je takmičenje u dvorani discipline su modifikovane. Počinje takmičenje, prvih 60 metara istrčim relativno dobro. Dođe skok udalj, skočim prvi skok - prestup, da nije bilo prestupa, bilo bi uveliko preko ličnog rekorda, a i taj prestup bio je mali. Treći skok, skočim 7,40 - nije dovoljno dobro."
Smenjivale su se tako discipline, a Dudaš nije bio sasvim zadovoljan ostvarenim rezultatima. "Bacam kuglu, bacim 14,20, možda 14,30, relativno okej, ali nije dovoljno dobro. Skok uvis, dva metra skočim, nameštam se da preskočim 2,03 klikne mi zglob, počne da me boli. Stigle su i prepone, udaram svih pet prepona na 60 metara, istrčim skoro lični rekord, opet nije dovoljno dobro."
"Savet doktora Đurovića je mnogo pomogao"
Posle nekoliko nezadovoljavajućih rezultata, Dudaš je dobio zanimljiv savet. "U sedmoboju ili desetoboju moraš da napraviš neki lični rekord da bi napravio bilo kakav rezultat. Već sam poludeo, odlazim u svlačionicu, počinju suze da mi idu, samo želim da mi nešto prođe od silnih pokušaja. Dolazi kod mene doktor Đurović, jedan sjajan gospodim. Kaže 'Miki, šta je bilo?' Kažem mu 'doco, odlepio sam, ne mogu pet disciplina ništa da uradim, dolazi šesta, kako to da ispeglam?'"
"Samo mi je odgovorio 'eto, lepo si rekao Miki, imaš još dve discipline - rokaj'. Izađem na skok s motkom, lični rekord mi je bio 4,80. Kad se lični rekord obara, obara se za stotinku, za centimetar. U tom trenutku kažem Feđi, počinjemo sa 4,60, a uglavnom smo počinjali sa 4,20. Zaletim se i iz prvog pokušaja preskočim 4,60. Sledeća visina je trebalo da bude 4,70, a tražio sam 4,80 i ponovo u prvom pokušaju preskočio. Preskočim i 4,90 u prvom i pet metara i 5,10 i napravim lični rekord za 30 centimetara, a to je dodatnih 100 bodova u odnosu na ono što samo planirali i vratim se u igru za medalju."
Kako je izmakla medalja u Beogradu?
"Spremao sam se, ali nisam mogao da se dovoljno oporavim za to takmičenje. Šta se desilo? Nisam bio dovoljno aerobno dobar, bio sam previše jak, jer sam se prethodno fokusirao na teretanu, a ostalo mi je 1.000 metara za kraj. Tad sam morao da pobedim Čega za 30 ili 40 metara, što nije bilo lako. Pre nego što sam izašao na stazu, komentator kaže 'hajmo svi u glas - Mihail Dudaš', ali sam ostao maksimalno fokusiran, miran - hladna glava, vatreno srce."
Poslednja disciplina ima pet krugova, a bila je neophodno pobediti rivala iz Češke, kako bi se osvojila medalja. "Počinje prvi, odlično prolazim. Stiže četvrti, ljudi polako ustaju, sve počinje da bruji, ja dodajem gas, vidim da imam Čeha, ulazim u peti krug i na 100 metara pred cilj počinjem da se gasim. U jednom momentu krećem da se kočim, izlazim sa staze, uspeo sam da se vratim, ali počeo sam da padam, ali u tom momentu ništa nije moglo da se desi da ne padnem, noge su mi potpuno otkazale, kao da ih je neko odsekao."
"Pao sam, ustao, završio trku, ali su me diskvalifikovali jer sam izašao sa staze, ali i to je bio trenutak u mom životu - meni je uvek bilo najvažnije da izvučem kompletan maksimum iz sebe. Nisam mogao da pobedim Čega, a da nisam baš rizikovao, a bio sam spreman na to, da nisam to tako uradio, kopkalo bi me celog života zašto nisam dao gas u petom krugu. Mislim da je čitava dvorana plakala, svi su znali da je to za malo bila medalja. To prvenstvo mi je kao medalja, jer nikad u životu nisam išao toliko do kraja, kao tada."
Bonus video:
