Nenad Peruničić svoju ljubav prema Crvenoj zvezdi dokazao je i pre deset godina kad je bez razmišljanja preuzeo klub koji je, kako i sam tvrdi, jedva postojao. Bile su to najteže godine rukometnog kluba, ali je legenda ovog sporta bila spremna da sve učini za opstanak u ligi, tako je posle pet godina od penzionisanja, ponovo obukao dres i zaigrao, dok je uporedo obavljao trenersku funkciju. U MONDO podkastu "Priča za medalju" Peruničić je bio iskren: "Najradije bih to da zaboravim".
Nekoliko godina si bio trener, kako je to izgledalo?
"Trenerski posao je ozbiljan i zahtevan, pogotovu ako unosiš emocije, a ja sam uneo igračke emocije, to nikako nije dobro", iskreno je započeo Peruničić razgovor sa Andrijom Gerićem.
Bivši reprezentativac Jugoslavije ispričao je kako je stigao na trenersku funkciju u crveno-beli tim. "To su godine koje bih najradije da zaboravim, to su najteže godine u istoriji Crvene zvezde. Klub je jedva spasen, nikoga sem sekretarice nije bilo u klubu. To je bila borba za opstanak... Nismo imali mogućnost, finansije, nijednog sponzora. To je bila 2014, čini mi se. Imao sam 44 godine."
"Ja sam došao na trening, tu se pojavila frustracija - jurim novac kao trener, jurim lopte, jurim termine, jurim lepak, juriš sve živo. Ti ne možeš da se fokusiraš na ono što želiš. Vidi, trenerski posao je prelep, ako imaš zaštitu i ako imaš jasnu podršku, jasnu logistiku, to je najlepše. Da ti prenosiš svoje znanje, ne teoretski, nego praktično."
"Trener sam koji je koji je u ogromnom broju slučajeva znao da se oznoji sa svojim igračima i da im to bude dobar trening. Oni se nadmeću sa mnom. Hoće da mi pokažu da su dobri. I onda trening bude super."
"Imali smo šest igrača i dva golmana"
Daleko od toga da su u Crvenoj zvezdi cvetale ruže tih godina. "Jedno jutro došao sam i shvatio da imamo šest igrača i dva gola, a borimo se za opstanak... Održavao sam kondiciju negde kroz treninge rukometa i na kik-boksu na Marakani, to je super za pražnjenje negativne energije. Bio sam u optimalnoj kondiciji, ali ne onakvoj kakvoj treba da bih igrao rukomet."
"Iskasapio sam se, to je pucalo i gde treba i gde ne treba. To su pucali i listovi i zadnje lože, otvori su bili po pet, šest centimetara. Morao sam tako, ispašće mi klub. Kako god to izgledalo sa strane, to je meni bio cilj, ja moram spasti da Zvezda ne ispadne."
"Da li sam se ja brukao ili nisam, to mi nije bilo na kraj pameti. Morao sam da budem prisutan da pomognem klubu, da probamo da dobijemo. To je bio čist mazohizam", ispričao je bivši rukometaš.
Bonus video:
