Bivši rukometaš Branko Kokir (51) postao je važan igrač Partizana, tokom sedmogodišnjeg mandata prošao je sve faze u timu, od najmanje važnog, do kapitena. U Humsku je stigao 1993, bio deo najsjajnijih generacija crno-belih i u klubu ostao do 2000. Ipak, kao igrač nije stasavao samo u Partizanu, počeo je u Hrvatskoj i da nije bilo ratnih nemira, karijera Branka Kokira verovatno bi išla u drugom smeru, otkrio je u MONDO podkastu "Priča za medalju".
Malo ko zna da nisi stasao u Partizanu, rukometom si počeo ranije da se baviš?
"Iz ove perspektive nisam ja imao u tom trenutku života neke odrednice, niti ciljeve. Imao sam bezbrižno detinjstvo, vozio sam bicikl, išao na pecanje, bavio se sportom. Čak se i nisam određivao, ali je rukomet bio u blizini igrališta i tu je igrala Jugoturbina", započeo je Kokir u razgovoru sa Andrijom Gerićem.
"Nije bilo apsolutno nikakve namere da se bavim rukometom, jednostavno me je dečja inercija odvela u tom pravcu. Verovatno nosim, o tome sam razmišljao, kućno vaspitanje, da nešto što radiš, radiš pošteno. Kad radiš, radi do kraja. Rukometom sam počeo da se bavim bez ikakve namere da postanem neko u sportu, osim da se družim i da idem tamo gde je moje društvo, gde mi je dobra energija, gde se lepo osećam."
"Počelo je tako što su me malo po malo zvali na neki kamp, pa za juniorsku reprezentaciju Hrvatske, pa me onda uvedu u prvi tim Jugoturbine, koji je tad igrao drugu ligu i tu sam se osećao spontano, nije bilo nikakvih planova. Bilo mi je dobro i to su bili počeci pravljenja identiteta."
"Rat mi je prekinuo karijeru"
O uspehu Branka Kokira, inače rođenog u Karlovcu, govori i poziv u Zagreb, tad slavni rukometni klub igrao je gotovo svake godine finale Lige šampiona. Počelo je u sezoni 1991/92, kad je Zagreb postao šampion, isti uspeh ponovio je i godinu dana kasnije, a onda 1994/95 izgubio u finalu od španskog Bidasoa.
"Ali rat je prekinuo tu karijeru u Hrvatskoj i to baš na dan, kada je trebalo sa Zagrebom, koji je tad bio ubedljivo najbolji tim, najjača ekipa u bivšoj Jugoslaviji, sa juniorima Zagreba, da idem na Kup u Švedskoj. To jutro sam se spremio da krenem iz Karlovca, da me otac vodi za Zagreb, ali javljaju da se autobusi iz Slovenije ne kreću. Posle nekoliko sati smo saznali da ne kreću zato što su zatvorene granice."
"Zašto su zatvorene granice? Šta se dešava? U stvari, tog dana je počeo rat, tog dana kad je trebalo da odem sa Zagrebom na Kup. Pretpostavljam da bih ostao tamo u tom klubu, ali me život onda odveo u Ameriku kao bežanje od rata sa 16 godina...", ispričao je Kokir u MONDO podkastu "Priča za medalju".
"Tamo sam živeo godinu dana. Hteo sam da igram rukomet, ali profesori u gimnaziji nisu znali šta je to, apsolutno niko nije znao. Profesor sporta nije znao pa je onda kao setio se da je negde u Evropi kad je bio na proputovanju gledao nešto što mu liči na to što opisujem kao rukomet. Ali pošto sam bio u Los Anđelesu, odmah sam počeo da igram košarku za školski tim."
Bonus video:
