Gost nove emisije MONDO podkasta "Priča za medalju" je proslavljeni srpski odbojkaš Aleksandar Bata Atanasijević. On je u razgovoru sa kolegom Andrijom Gerićem govorio o najslavnijim i najtežim momentima karijere, povredama, motivaciji i o tome kako biti šampion tokom čitave karijere.
Njegovi počeci su vezani za Partizan, a veliko razočarenje je doživeo već na samom startu karijere kada su ga u Crvenoj zvezdi proglasili netalentovanim. Nastavio je da juri svoje snove u crno-belom dresu gde je proveo period od četiri godine (2007 - 2011). Naredna stanici bila je Poljska gde je igrao za jedan od najboljih klubova u Evropi u tom momentu Belčatov. Tamo nije odmah dobio šansu, ali je strpljivo čekao svojih pet minuta. Prelazak u Peruđu mu je praktično promenio život.
Peruđa najslavniji dani i najteži momenat karijere
Imao je ponude iz Poljske, ali odlučuje da rizikuje... "Ja odlazim u Italiju prvenstveno zbog Bobe Kovača, tada trenera Peruđe, Gorana Vujovića, koji su za sve nas bili neverovatni sportisti. I bila mi je želja da radim sa Bobom jer sam čuo divne stvari o njemu. Peruđa do te godine je bila, samo jedne godine u A1 i bili su šesti na tabeli. Tad je bio i Nemanja Petrić u klubu. Ja odlazim svestan da možda ne odlazim u najbolji mogući klub na svetu, svestan da je to klub koji danas postoji, sutra možda neće postojati. Dosta je rizika, tu su bili finansijski mnogo lošiji uslovi nego što je to bio slučaj sa nekim poljskim ekipama, ali odlazim onako punog srca da vidim šta će se desiti", priseća se Atanasijević u MONDO podkastu "Priča za medalju".
"Posle te prve godine se desilo nešto što ni u najluđim snovima nisam mogao da zamislim. Igramo najbolju moguću sezonu i individualno i ekipno. Dva finala sa ekipom koja je koštala možda kao jedan ili dva igrača Ćivitanove, ekipa koje su dosta bile poznatije i priznatije od nas. Dva finala koja, nažalost, gubimo. Ja potpisujem ugovor da idem u Japan i u međuvremenu se javlja predsednik Peruđe, koji je shvatio da želi da nastavi da se ulaže u odbojku i kaže: 'Ti moraš da ostaneš ovde tri godine'. Veliku zahvalnost dugujem i Boričiću, koji mi je pomogao da ne moram da odem u Japan u tom trenutku i ostajem u Italiji."
Međutim, sve je pokvarila povreda kolena... "Ja sam imao povredu kolena te osme sezone. To je jako teško prihvatiti i jako je stresno za sportistu koji je do tog trenutka bio sve u klubu, koji je pravio najviše poena, gotovo MVP na svakoj utakmici. Nije sad lažna skromnost, ali stvarno sam igrao super. Nalazim se u situaciji da zbog povrede kolena ne mogu da treniram redovno, da se još uvek nisam oporavio od te operacije, jednostavno trener me ne vidi u početnoj postavi ekipe gde ja znam da mogu, znam da bih možda mogao i bolje, sigurno bih mogao bolje od onog koji igra ispred mene. Međutim, normalno da mi trener ne veruje. To sam i bio prihvatio, ali meni nije bilo jasno kako je moguće da mi klub ne pomogne, kako da oni ne stanu iza mene posle sedam godina gde sam ja stvarno davao sve od sebe", podsetio se Atanasijević
Na kraju je teška srca prihvatio da mora da krene dalje posle osam godina, a dalje je bio povratak u Poljsku gde je počeo da sumnja u sebe. Tamo je proveo dve teške godine, da bi se odlučio za odlazak u Kinu. Mimo svih očekivanja tamo se brzo snašao, ali je iskoristio prvu šansu i vratio se u Evropu preko Olimpijakosa gde je proveo dve sezone (2024-2026). Sada je na zalasku karijere i zajedno sa svojom suprugom Elicom Vasiljevom Atanasijević igra za grčki Panionios.
Supruga najveća podrška
Elica Vasiljeva je dugogodišnja reprezentativka i kapitenka Bugarske, a poznati par je u braku dobio sina. Aleksandar je živopisno opisao kako su se upoznali.
"Ona je profesionalni sportista, odbojkašica, dugo godina kapiten reprezentacije Bugarske. Za mene je jedan od najboljih igrača na svetu, jer znam šta ona prolazi na dnevnom nivou. Mislim da su žene drastično jače od nas muškaraca. Ona može da ne spava, da trenira dobro. Ona je trenutno u Panioniosu, igra u grčkoj ekipi. To je klub gde igra i naša Bjanka Buša, koji sad ulaže i izuzetna sredstva za grčku odbojku, jer žele da osvoje neki evropski kup. Ove godine su bili blizu, igrali su polufinale, finale Challenge kupa. Jedna vrhunska igračica. Pre svega čovek koji mene najbolje razume u u svim problemima. Nisam lak. Dosta sam pričljiv, dosadan. Sa njom sam prošao milion stvari", priča u dahu slavni as.
Kako su se upoznali? "Sećam se da smo mi bili u Peruđi. Ja sam igrao sa jednim Bugarinom. Ona je bila pojam tada za za bugarsku odbojku i on mi je rekao: 'Pogledaj kako ima lepa devojka'. Ja pogledam na Instagramu, svidi mi se. Ja u tom trenutku stvarno nisam neko ko je previše analizirao da li je dobra osoba niti bilo šta. Svidela mi se devojka. Ja pokušam, kao što sad sad rade mladi, da stupim u kontakt. Pošaljem poruku. Naravno, ona mi ne odgovara. Pa onda, onda još jednom. I tako, jedno četiri pet puta sigurno. To je trajalo pet, šest mesec, ja sam pokušavao, ona me ladila. Na kraju sam uspeo, upoznali smo se kada je došla u Italiju, a kasnije smo se bolje upoznali kada su igrali prijateljsku utakmicu sa Srbijom."
Sina su dobili dok su živeli u Šangaju, da bi odlučili da se skrase u Grčkoj kada je Aleksandar potpisao za Olimpijakos.
Motivacija i uzori
U jednom momentu karijere je njegov servis bio najjače oružje, dok je u drugom bio njegova najveća slabost. Kako se nosio sa pritiskom?
"Dešavalo se da pogrešim 10 servisa na utakmici, što je jako frustrirajuće, zato što ti odlaziš na servis, znaš da ćeš da ga pogrešiš, razmišljaš: 'Nemoj samo da ga pogrešiš'. Svi navijači, posle 2013. kad smo uzeli bronzu, tada sam imao 22 godine, nisam ni znao šta da radim, nego sam ulazio da čitam komentare na B92. Tad je to bilo najpopularnije. Pogledajte ovog Atanasijevića, ne može da ubaci servis. Na šta ovo liči? Ja sam igrao dobro sve druge elemente osim servisa i bio sam podložan toj kritici, jer sam se malo više drao drao, upadao sam u oči ljudima, tako da su me stvarno komentarisali na taj neki negativan način. To je meni jako teško palo", podsetio se odbojkaš i dodao:
"Sećam se da je Igor Kolaković u jednom trenutku shvatio da ja teško prolazim kroz te momente. Rekao mi je: 'Bato, molim te, nemoj da čitaš komentare, nemoj da se obazireš ni na šta'. Ja sam tad bio proglašen za idealnog igrača tog Evropskog prvenstva. Međutim, ja sam želeo da budem bolji i fali mi taj element".
Iako ne vidi sebe kao trenera po završetku trenerske karijere, Atanasijeviću je uzor Željko Obradović.
"Sviđa mi se njegov način rada. Interesantno mi je kako je moguće da neko toliko godina bude na vrhuncu i kako je moguće da neko osvoji devet Evroliga.Imao sam tu želju da ga upoznam. Naravno, ljudi iz marketinga košarkaškog kluba Partizan su mi omogućili to i ja sam pitao ljude iz Olimpijakosa da li ja mogu da odem na utakmicu da upoznam Željka Obradovića. Kažu oni: 'Ne može. ' Ja rekoh: 'Molim vas, nema šanse'. Pitao sam: 'Dobro, da li mogu na trening? Može na trening dan pred utakmicu, ali da te niko ne vidi", priseća se Atanasijević i poentira:
"Ja sam otišao tamo i stvarno mi je bilo tih 10 minuta razgovora sa Željkom Obradovićem izuzetno interesantno, uvek je lepo čuti te vrhunske trenere, vrhunske sportiste da sada podele neki savet s tobom. Jer imam ja imam dovoljno iskustva, ali nemam iskustva u ovoj fazi karijere".
BONUS VIDEO:
