Na današnji dan 1995. godine, u ranu zoru, hrvatska vojska započela je zločinačku operaciju "Oluja" čiji je cilj bio zauzimanje teritorije Republike Srpske Krajine, po cenu ubijanja i proterivanja srpskog stanovništva. Tokom ove akcije, koja se danas slavi u Hrvatskoj, ubijeno je ili nestalo oko dve hiljade ljudi, a proterano je više od 220 hiljada Srba koji su potom rasejani širom tadašnje Jugoslavije, ali i inostranstva.
Među tom decom bilo je mnogo onih koji su danas poznate ličnosti, mnoštvo sportista, koji ni na koji način nisu zaslužili da im vojna intervencija obeleži detinjstvo. Zbog toga su imali traume, a ne kriju da ih je to i očvrsnulo za odrasli život i iskušenja.
Mi smo se na 31. godišnjicu Oluje podsetili priča onih sportista koji su zajedno sa svojim porodicama bežali ka Srbiji i Bosni, pokušavajući samo da "izvuku" živu glavu dok su pucali ka njima, bombardovali ih... Ni danas ne zaboravljaju šta se desilo pre više od tri decenije i to su uvek spremni da podsete.
Miloš Degenek
Jednu od najpotresnijih priča iz Oluje ima fudbaler Miloš Degenek. Rođen je 1994. u Kninu, odrastao je u Orliću, a samo godinu dana kasnije majka i otac morali su da stanu u kolonu i izbave ga pre nego što bude kasno. I dan-danas, kao u pesmi koja je pre godinu dana zbog serije "Tvrđava" ponovo oživela, i oni pamte "maramu plavu".
"Znam iz priča roditelja, babe i dede da smo devet dana išli traktorom. Tada smo imali samo hleb i mleko. Otac nikada posle 'Oluje' nije otišao u Dalmaciju. Mene su dvojica deda odvela u Orlić kad sam imao deset godina. Kad sam otvorio vrata rodne kuće, počeo sam da plačem iako sam bio beba kad su me odneli odatle. Valjda se to oseti, sve ono što su mi roditelji pričali, kako smo otišli, sve ono što sam video na snimcima, sve je probudilo emocije u meni. Znam da su neke priče krajiških Srba mnogo teže i bolnije od mojih jer ima ljudi koji su izgubili svoje najmilije", ispričao je Degenek u jednom intervjuu.
"Oluja nikad ne sme da se zaboravi! Nikad! Treba da se sećamo, da je obeležavamo. Mi Srbi nikad ne smemo da odgajamo našu decu da mrze neki drugi narod. Mi to i ne radimo. Igram za Australiju, a za njenu reprezentaciju igraju katolici, muslimani, pravoslavci… Sjajno se slažem sa svima", zaključio je Degenek koji je u karijeri igrao za Crvenu zvezdu, Minhen 1860, TSC i brojne druge klubove, priznajući da je imao jako teško detinjstvo.
"Počeli smo iznova u Aranđelovcu, gradu 70 kilometara južno od Beograda. Miran, prelep gradić blizu Bukulje i Venčaca. Ono što je bilo još lepše je to što si mogao da govoriš sa svima, sve ljude si poznavao. Ali 1999. godine NATO je bombardovao tadašnju Jugoslaviju iz razloga koje nikada neću moći da razumem. Bilo mi je šest godina. Igrao bih se sa prijateljima u dvorištu ili na igralištu. Onda bih čuo sirene. To bi značilo da se sprema napad. Morao bih da odem u sklonište kakvih je zbog istorijskih konflikata bilo u većini starih zgrada u Srbiji. Nekad bismo dole bili i po 48 sati. Nije bilo dnevnog svetla. Živeli smo kao psi, na konzerviranoj hrani. Ali najgora stvar je bila nesigurnost. Ako bi i uspeo da zaspiš, nisi znao da li ćeš sledećeg jutra da se probudiš", pričao je Degenek svoje iskustvo Austrlijancima.
"Ne znaš ni da li ćeš opet videti svoje roditelje. Osećalo se kako se tlo trese svaki put kada padne bomba, i mogla je da se čuje buka. Bilo je bezbednije u skloništu, ali samo ako se zgrada ne sruši. Ružno je reći, ali viđao sam leševe, osećao sam te bombe kako udaraju, iskusio sam njihovu silinu. Nijedno dete ne bi trebalo to da preživljava, a opet to se i dalje dešava širom sveta".
"Mrzim rat. Mnogo. Bilo je to odvratno iskustvo. Mnogi su bespotrebno umrli. Deca, nevini ljudi. Ne znam zašto. Nisam političar. Znam samo da sam mrzeo sve to. I sada kada neko priča o ratu, ja ćutim".
Aleks Marić
Još jedan srpski sportista poreklom iz Knina igrao je za Australiju. U pitanju je bivši košarkaš Aleks Marić koji je rođen u Sidneju, pošto su njegovi roditelji pobegli iz zavičaja, međutim u Oluji mu je ubijen deda.
"Deda mi je ubijen početkom 'Oluje' u kući u Sonkoviću kod Šibenika. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su tek 31. novembra 2012. iz zajedničke grobnice na lokaciji Sveta Mara kod Šibenika zajedno sa posmrtnim ostacima još 31 osobe. Nijedan rat ne može da se zaboravi ili da se pređe preko toga. Ne daj Bože nikom da doživi ono što je moj narod doživeo, da deli sudbinu moje porodice, rodbine, prijatelja... Jako me ljuti kada neki misle da je to bila šetnja Srba kroz neku šumu. Kao da se ništa nije dogodilo, a Hrvati, kao i svetski mediji, zaboravljaju koliko je hiljada Srba prognano sa ognjišta ili, još gore, koliko ih je ubijeno", pričao je pre nekoliko godina Marić.
"Kao da su Srbi najgori na svetu, kao da smo mi sami krivi za sve što nam se dogodilo, a da protiv nas nije niko. Kao da nismo ljudi, da nemamo zemlju, poštovanje, veru, naciju, Srbiju".
Podsetimo, Aleks Marić je karijeru počeo u Granadi, potom je bio u Partizanu u kome je "eksplodirao" i bio deo najbolje petorke Evrolige, posle čega je nastupao za Panatinaikos, Lokomotivu Kubanj, Makabi Tel Aviv, Galatasaraj i brojne druge klubove. Karijeru je završio 2017. godine u Bahreinu.
Ognjen Dobrić
Srpski reprezentativac Ognjen Dobrić je poput Degeneka rođen 1994. godine u Kninu, ali ne pamti ratna dešavanja. Od roditelja je čuo priče o zločinačkoj akciji Oluja i smatra da takve stvari nikada ne bi trebalo da se zaborave, pa je zbog toga ponosan i na nadimak "Kninska kobra".
"Iskreno, samo sam rođen u Kninu sticajem okolnosti. Rat je bio, jedina bolnica koja je radila, moji su živeli u Šibeniku. Menjali smo lokacije. U avgustu 1995. smo krenuli u Srbiju sa kolonom. Imao sam 10 meseci, ne sećam se ni Knina ni ničega. Nemam saznanje o tome. Ali, drago mi je kada pričaju o tome. Drago mi je da slušam priče o tome. Osećam se kao da sam pripadnik tamo naroda dole. Moji imaju korene odatle, kulturu iz Dalmacije. Preneli su na mene moji...", ispričao je pre nekoliko godina Dobrić u intervjuu za klupski sajt.
"Lutali smo po Srbiji, jer nismo imali bilo koga. Išli smo naslepo. Znali smo da idemo prema Srbiji, bez ijednog dinara smo krenuli, pa gde nas put odvede. Kolona je išla zajedno do granice, a posle su se ljudi razdvajali na sve strane. Prva noć mene kao bebe u Srbiji bila je u Sremskoj Mitrovici.Mi smo lutali na razne strane, sve dok nismo našli mamine roditelje, koje je primila jedna porodica na Kosmaju. Oni su malo pre nas otišli, snašli se i obezbedili nam krov nad glavom. Dobri ljudi su i nama pomogli i nisu nam ništa naplatili. Dali su nam jednu malu prostoriju, malo veću od šupe. To je za nas u tom trenutku bilo sve, jer ništa više nismo imali. Tu smo napravili bazu dok nismo stali na noge i odatle smo se preselili u Mladenovac", pričao je Dobrić za "Meridijan Sport".
"Imali smo svakakvih informacija o ocu, čak i da je poginuo... Milion priča je bilo. Majka i brat su sve preživljavali, a ja sam bio mali, tako da, srećom, nisam bio svestan. Bili su to veoma ružni dani za našu porodicu. On nas je kasnije tražio, jer nije imao pojma gde smo. Išao je od mesta do mesta, tražio spiskove, raspitivao se... Posle, ne znam ni ja koliko dana, uspeo je da nas nađe".
"Način na koji smo živeli i kako su me moji roditelji vaspitali izgradio me je. Naučili su me da uvek moraš da se boriš i da nema odustajanja u bilo kojim okolnostima. Mi smo kao porodica za kratko vreme iz situacije da smo imali sve došli do toga da nemamo apsolutno ništa. Sve što si imao izgubio si i dolaziš u Srbiju sa bukvalno nula dinara i moraš da kreneš ispočetka. Oni su najzaslužniji za moj put, jer mi nikada nisu dali da odustanem. Zato sam uspeo", dodao je on.
Predrag Šuput
Svedok golgote u Republici Srpskoj Krajini bio je i bivši košarkaš Predrag Šuput. Rođen je u Gospiću 1977. godine, pa se vrlo dobro seća ratnih dešavanja... Stariji je od mnogih sportista sa liste i bio je punoletan kada je Oluja započela tog leta u Krajini, što ne može da zaboravi.
"Budi samo ružne uspomene. U početku napada, mislilo se kod nas u Šoganovcima kod Korenice da se samo povlačimo. Niko ništa nije poneo, nešto malo stvari. Većina se smestila po prikolicama, nekoliko ljudi sa traktorima su nas povezli, posle smo im bili mnogo zahvalni. Mene je majka poslala sa komšijama, htela je da sačeka oca koji je bio na položaju. Međutim, otac nije ni silazio kući jer su mu rekli da nikog nema u selu. Tek posle pet dana, nas dvojica smo se sreli u Prijedoru i shvatili da je majka ostala sa starijim meštanima. Srećom, Hrvati kada su ušli nisu im ništa uradili. Nisu naišli oni najgori, pa su preživeli. U drugim mestima bilo je ubijanja. Hvala Bogu, mi smo na kraju svi izvukli žive glave", ispričao je u jednom intervjuu Šuput koji je za vreme sukoba postao punoletan.
Zanimljivo je da je u toku uzbudljive karijere igrao i u Hrvatskoj. Nastupao je za Spartak, Vojvodinu, Partizan, Hemofarm i Brose, da bi karijeru završio baš u Cedeviti.
"Da mi je neko devedesetih rekao da ću u budućnosti igrati u zagrebačkoj Cedeviti, rekao bih da nema šanse da se to desi. Ali eto, vidiš šta ti je život... Idu dani, sve se zaboravlja. Nisam hteo da razmišljam o tome što sam izbegao iz Like i nisam promenio veru. Meni majka živi u Korenici, tu mi je i brat. A opet, od rata je prošlo 20 godina. Ako smo ljudi, moramo da praštamo. Pobornik sam teze da narod na ovim prostorima mora da živi zajedno. Nekako je to normalno, jer su i u Srbiji i u Hrvatskoj isti problemi. Narod je nezaposlen, razmišlja samo kako da preživi", pričao je Šuput.
Marta Drpa
Srpska odbojkašica Marta Drpa rođena je 1989. godine u Kninu, a već sa šest godina morala je sa svojom porodicom da beži sa ognjišta i dobro pamti strašne scene i strah u kostima.
"Imala sam šest godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila ništa novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo jer je tamo najsigurnije, obukla mi farmerke, ljubičastu majicu i omiljene patike, zbog kojih sam tih dana bila sva bitna, pošto nisu imale pertle već čičak, a print Mikija Mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamćenje. Majka mi je rekla: 'Idemo u sklonište', a ja sam mislila da će bombe prestati da padaju za koji sat i mi ćemo se vratiti u stan u centru Knina, iznad apoteke", prisetila se Marta u jednom intervjuu.
"Nakon nekoliko sati u skloništu stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bežimo iz grada, gde ko može... Moj otac, večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuće i slično. Srećom, mama je bila pametnija. Ne sećam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, sećam se kolone, vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču. Sećam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povraćala, a najveći problem mi je bio što sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna žena. Mislila sam kako će me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna činjenice da mi zapravo idemo iz domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili".
"Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg i vašeg i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli. Zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi. Jer bojim se, ako se zaboravi - desiće se opet", rekla je bivša reprezentativka.
Marta Drpa danas ima 37 godina i prethodnu sezonu provela je u azerbejdžanskom Turanu, a tokom karijere nastupala je za Crvenu zvezdu, Cirih, Železničar, Spartak, Targovice, Vićencu, Potsdam, Junajted volejbal, Jenisel, Bekečabu, Prometej i PAOK.
Sava Lešić
Sava Lešić je godinu dana stariji od Marte i takođe se seća pogroma iz Republike Srpske Krajine. Rođen je 23. februara 1988. godine u Kninu, odakle je morao da pobegne u Srbiju, u Požarevac.
"U suštini generalno se sećam, kroz maglu se sećam tih nekih stvari. Mi kao porodica smo hvala Bogu svi živi i zdravi. Ali smo pretrpeli deo života u kome smo osetili ogromne posledice, pre svega tu mislim na moje roditelje. U trenutku si preko noći ostao bez svega što si stvarao ceo život", prisetio se se Sava Lešić za MONDO odlaska iz Knina.
"Završili smo u Požarevcu jer je očeva sestra, moja tetka, živela tu i ona nam je dosta pomogla. Mi smo imali tu sreću da smo tada imali nekoga ko nam je dao neku bezrezervnu pomoć. Ali je bilo dosta više primera gde su ljudi živeli u dosta lošim uslovima. Generalno, i dan danas neki ljudi koji su izbegli iz Krajine žive na rubu egzistencije. Reći 'hvala' je malo, ali ne postoji nijedan drugi način da se zahvalimo na tome što nam se neko našao", rekao je tada Sava Lešić.
Inače, bivši košarkaš Partizana i Crvene zvezde, kao i brojnih drugih klubova u regionu i inostranstvu, pre četiri godine imao je vrlo neprijatnu situaciju u Hrvatskoj, kada je optužen da je navodno udario policajca i njegovog sina čekićem.
"Pre ulaska u selo Kosovo pored Knina hteo sam da obiđem auto nemačkih registracija koji mi nije dozvoljavao da ga obiđem i prelazio je u moju traku. U tom trenutku je dolazilo vozilo iz suprotnog smera gde su sekunde delile mene i moju porodicu od katastrofalnog udesa", pričao je Lešić za "Sportal".
"Međutim, odmah je krenulo vređanje na nacionalnoj osnovi gde je ona rekla da smo mi četnici i da joj je muka od nas. Supruga je izašla iz kola, devojčica od 13 godina je skočila na nju i krenula da je čupa. Razdvojio sam ih, ušli smo u kola, krenuo ka našem zaseoku i primetio da me to vozilo prati i slika auto konstantno. Kada smo stigli kući posle nekih 30 minuta došla su dva automobila i izašla su dva čoveka jedan srednjih godina i jedan mlađi. Tada kreću da traže po dvorištu auto i kada je mlađi video moj auto krenuo je da viče: To je taj to je taj, a stariji: Ubili ste mi majku 1995. godine sad ću vas pobiti sve i krenuo je da udari mog brata", dodao je Lešić koji je rekao da je potom reagovao u samoodbrani.
Milan Borjan
Svoje poreklo nikada nije krio ni golman Milan Borjan. Bivši kapiten Crvene zvezde emigrirao je posle pogroma u Kanadu, za čiju reprezentaciju je sve do skoro branio, a zauvek će pamtiti zločin kome je svedočio sa sedam godina.
"Sećam se te kolone gde su majke plakale, bake očajno zapomagale za ostavljenim sinovima, muževima, očevima. Mi deca nismo tada bili svesni šta se dešava, videli smo samo da nam gore kuće, igrališta na kojima smo se do juče bezbrižno igrali, bili smo uplašeni, žedni i gladni... Danas svi mi koji smo preživeli tu strašnu, nepreglednu kolonu nosimo velike ožiljke i rane. Neki od nas nikada se nisu oporavili", pričao je Milan Borjan koji je devedesetih živeo preko puta stadiona Dinara.
Skoro svake godine, Borjan se putem društvenih mreža oglasi i podseti na zločinačku akciju Oluja: "Oni slave. Mi pamtimo. I učimo decu da nikad ne zaborave. Svako u amanet nek' ostavi svom sinu, srpsku trobojku da zavijori u Kninu", pisao je on.
Podsetimo, Borjan je imao vrlo čudan karijerni put i profesionalno je počeo da se bavi fudbalom u Južnoj Americi, gde je bio na probi u Boki Juniors, bio je i u Urugvaju, dok je u Kvilmesu započeo karijeru. Bio je potom na golu Rada, Sivaspora, Vasluija, Ludogoreca, Radničkog, Korone, a onda je 2017. godine napravio potez života dolaskom u Crvenu zvezdu za koju je nastupao sve do 2024. Bio je njen junak mnogih evropskih poduhvata, dok je od 2024. u Al Rijadu iz Saudijske Arabije.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
· Reaguj