"Kada čuju za ligu Republike Srpske Krajine, ništa im nije jasno": Srbi prkosili Oluji fudbalom usred rata

"Naša je želja i poruka da se sva bojna polja u svetu zamene sportskim stadionima. Neka Vam naša tragedija posluži kao opomena, a naša želja da igramo fudbal kao putokaz da se zlo i mržnja uvek mogu pobediti", pisalo je u apelu Fudbaskog saveza Republike Srpske Krajine Međunarodnom Olimpijskom komitetu na dan otvaranja prvog finalnog turnira fudbalskog prvenstva RSK 1993. godine. Apel je završio u korpi za otpatke, a Srbi su pre tačno 30 godina akcijom "Oluja" proterani iz Hrvatske.

"27. jula 1992. je odigrana prva utakmica u ratnoj godini. Pozvani smo u Srb, igrali su Banija i Kordun kao jedna ekipa protiv Slavonije i Like, a došla je i Dalmacija. Došlo je do ideje da se mora organizovati prvenstvo, aktivirali su se neki ljudi i napravljeno je pet grupa. Banija i Kordun su imali ligu sa 12 klubova. Nakon prvog dela prvenstva Banija je bila prva. Desila se pauza, krenula su ratna dejstva u Maslenici '93 godine i sve je otkazano".

"Ratna dejstva su trajala u aprilu i maju, a onda je dogovoreno da prvaci svojih grupa igraju završni turnir za prvaka Republike Srpske Krajine. Odigran je početkom avgusta, po velikim vrućinama. Dan za danom se igralo. Bilo je dosta publike, dosta zanimljivih utakmica, bilo je rivaliteta i uz malo sreće i znanja ispalo je da imamo bolju gol-razliku od Šparte iz Belog Manastira i bili smo prvi prvaci Krajine u fudbalu", počinje priču za MONDO tadašnji fudbaler Banije iz Gline, Dejan Suzić.

U decembru 1990. godine stvorena je SAO Krajina, u februaru 1991. Sabor Republike Hrvatske usvojio je Rezoluciju o prihvatanju postupka o razdruživanju SFRJ, a već u sezoni 1990/91 neki srpski klubovi nisu mogli da igraju fudbal zbog raznih incidenata, ali i vojnih akcija Orkan, Otkos i Papuk 1991. godine. Stoga je već sredinom '92 godine nastao Fudbalski savez RSK.

"Petrova Gora je u to vreme bila jedna od najjačih ekipa u našoj županiji. Aktivnosti kluba su čitavo to vreme bile na nivou. Izuzetno dobar fudbaler Đuro Eror je vodio taj klub, kao i kafanu. Sva mladost Vojnića se tu okupljala i družila. Mnogo mladih ljudi iz kluba bilo je na položaju, kad god bi došli kući oni su se svako veče družili na stadionu i u gostionici Đure Erora koji je nažalost već 1992. godine poginuo", priseća se predratni, ratni i sadašnji funkcioner NK Petrove Gore iz Vojnića Branko Eremić.

Psunj iz Okučana odigrao je sve tri sezone fudbalske lige RSK, a predratni fudbaler BSK Bijelog Brda Ilija Brkić vratio se u rodno mesto da tada igra sa svojim prijateljima.

"Kada je počeo rat svaki rejon koji smo oslobodili napravio je svoju ligu, koja nema veze sa hrvatskom državom i hrvatskim ekipama. Mnogi igrači koji su igrali po mnogo jačim ekipama po Hrvatskoj vratili su se da igraju u svoja mesta. Išlo se kod svojih. Svaka regija je imala svoju ligu i onda je prvak te lige išao na završni turnir. Pošto smo mi iz Zapadne Slavonije, nas samo Sava deli i priklonjeni smo Bosancima. Kozara nam je preko puta. Okučani su zato na početku igrali u bosanskoj ligi, a posle smo igrali sa  ekipama odavde". priseća se za MONDO Ilija Brkić.

Jedan brat ubijao Srbe, drugi igrao sa njima

Nisu samo Okučani bili "priklonjeni Bosancima".

"Uvek je Petrova Gora gajila velike i dobre odnose sa Krajišnikom iz Velike Kladuše. Kroz istoriju su ovde uvek igrali momci iz Kladuše, muslimani po nacionalnosti. Čak smo u ratu imali igrače iz Kladuše, muslimane koji su igrali za Petrovu Goru. Jako puno igrača iz Karlovca završavalo je karijeru u Petrovoj Gori. Veliki je značaj NK Petrova Gora imala u razvoju fudbala u ovom regionu", kaže nam Branko Eremić.

Ratno vreme bilo je i vreme velikih zločina, poput masakra na Koranskom mostu. Bio je 21. septembar 1991. godine kada je zarobljeno 25, a potom ubijeno 13 razoružanih rezervista JNA u blizini Karlovca. Zločin je predvodio Mihajlo Hrastov, ratni zločinac čiji je rođak igrao sa Srbima u ligi Republike Srpske Krajine.

"Vojnić i Petrova Gora su po tradiciji uvek bio klub otvoren za sve. Nikada se nije gledalo po nacionalnosti, nego samo pravi sportski duh. Tako je bilo i u ratu. Da vam ja kažem da smo znali za pokolj na Koranskom mostu. To je najveća tragedija, pokolj koji je izvršio taj kriminalac Hrastov. A njegov brat od strica je u ratu čitavo vreme igrao za Petrovu Goru. On je živeo ovde, Hrvat, čovek je bio normalan i nikada mu niko ništa nije prigovorio. On je igrao za Petrovu Goru iz Vojnića u ratu, a u početku rata njegov brat od strica je pobio 13 ljudi u mostu na Korani. Mi smo bili sportski opredeljeni i nismo pravili razlike", kaže Branko Eremić.

"Svi u uniformama, oružje na leđima, a pune tribine"

U prvom neslužbenom takmičenju 11 klubova iz severne Dalmacije odigralo je prvenstvo 1992. godine i Bukovica Kistanje je osvojila trofej. Naredne sezone 59 klubova iz pet regiona odigralo je kompletnu sezonu i šampion je bila Banija, a onda je 1994. Šparta iz Belog Manastira uzela drugi trofej. Bukovica iz Kistanja je osvojila kup u sezoni 1993/94 u kome je učestvovalo više od 100 klubova, a poslednja sezona nije završena zbog - Bljeska i Oluje.

Ali, zašto se taj fudbal uopšte igrao?

"Publika dolazi, publike koliko hoćeš. Svi u uniformama, oružje na leđima, a pune tribine. Nemaš ništa drugo u ratu osim sporta. U Okučanima su za vreme rata bili turniri u malom fudbalu kakvih sada nema u Srbiji. Svako veče dođe 5.000 ljudi da gleda turnir u malom fudbalu, a 10 kilometara dalje ginu ljudi. Da nije bilo fudbala, mi ne bi znali šta ćemo. Mnogo nas je držao taj fudbal, to zajedništvo. I kad na drugoj strani čuju da ima jedan Psunj, da sva ta mesta imaju fudbalske ekipe čudili su se tome. Rat traje, oni igraju fudbal. Do zadnjeg dana Oluje", kaže nam Ilija Brkić.

Sastali smo se u Beogradu sa tadašnjim igračima Banije iz Gline, a jedan od njih nam je uporedio njihov tadašnji fudbal sa nekim sadašnjim dešavanjima.

"Ratuje se sada i u Izraelu i Ukrajini, pa ti klubovi igraju fudbal. Živelo se i tad, od danas do sutra, ali se živelo. Čovek je živo biće, pa u nekom periodu ogugla na neke stvari", kaže Dejan Suzić, a njegov saigrač iz Banije dodaje:

"U to vreme je suština bila da igramo za te ljude koji su tamo. Igraš fudbal i okupi se 1.000 ljudi na utakmici u gradiću od 8.000 ljudi. Iza one zgrade se vodi rat, a ti ovde igraš, navijaš. Koliko su ljudi u tom trenutku bili željni nečeg lepog."

Sedam dana u rovu, pa na teren. Navikneš se i boli te briga

"Završimo danas fudbal, sutra su granate i pucanje", kaže za MONDO Ostoja Jović takođe igrač Banije, prvog prvaka RSK. Ilija Brkić osim što je igrao fudbal, redovno je bio i u - rovu:

"Sedam dana si u rovu, pa odigraš utakmicu, pa si opet u rovu. Navikneš se i boli te briga, možeš da živiš život 100 godina tako. Neko pogine, sahraniš ga. Pogine momak od 20 godina, sahraniš ga. Dete od tri godine pogine, idemo kopamo grob i opet idemo iz početka sve. Kad je rat, tako je."

Da li mu je nekada poginuo saigrač? Nažalost odgovor je očekivan..."Kako ne, jeb***, kako ne... Ovaj poslednji napad kad je bio, poginulo ih je pet-šest. Sve mladi su ginuli", kaže za MONDO Ilija Brkić.

Fudbaler Banije koji je osvojio prvo prvenstvo RSK Milić Malić je poginuo u toku rata, a tih godina smrt je bila uobičajena stvar.

"U početku je to bilo dramatično kad čuješ za nekoga da je poginuo, a znao si ga kao komšiju, rođaka... Te smrti prvih dana su bile jako tragične. Ne možeš doći sebi. Pošto su smrti svakodnevne, nakon određenog perioda rata dolaziš u situaciju da samo pitaš: 'Ko je sledeći, ko je danas poginuo?' To je neverovatan osećaj, objašnjiv samo onome ko je živeo u tom ratu. Ipak, emocije su čudo. Možda smo se mi u nekom trenutku što se tiče toga restartovali. Živiš normalan život, koliko mi koji smo prošli kroz to možemo da budemo normalni. I dan-danas kad ti neko koga znaš umre, pogađa te to. Rat je specifičan. Umiranje u ratu, te smrti kada su svakodnevne to je specifičan osećaj koji ne može da se ponovi", objašnjava nam Ostoja Jović.

Svi sagovornici sa kojima je MONDO razgovarao tog dana na Novom Beogradu mogli su vrlo lako da ne budu tu. Sam ih je Bog pogledao na Veliku Gospojinu.

"To je bilo 1994. godine. Na klupi za rezervne igrače bile su postavljene mine, dole u šesnaestercu je čak bila odskočna mina. Slučajno se otkrilo, to je bio 28. avgust i trebalo je da imamo trening. Otkazali smo ga zbog Velike Gospojine. Neki klinci su otišli dole da se igraju i srećom jedan mali je primetio nešto sumnjivo i onda je stručni tim došao i uklonio mine", govori nam o tome Đuro Mraković.

Moliš Boga da te promaši granata

Ko zna malo geografije iz tog ratnog doba u Hrvatskoj, zna da su Srbi bili nastanjeni u "džepovima" udaljenim jedni od drugih. Pa kao se putovalo, makar na te završene turnire, da li je moralo da se prolazi i kroz hrvatsku teritoriju?

"U to vreme nije. Kada smo išli u Baranju na prvenstvo išli smo koridorom. Ulazilo se u Srbiju kod Kuzmina. Išli smo u Srbiju na pripreme, pa smo produžili dalje. Ali recimo Glina i Petrinja su udaljene 20 kilometara, a mi smo na utakmicu išli kroz srpska sela, makar 35 kilometara", kažu nam momci iz FK Banija i prisećaju se jedne ratne tragedije:

"Zbog sigurnosti se putovalo se tim koridorom, sedneš u autobus lepo i voziš se. Dođeš do Obudovca, ako bacaju mine moliš boga da te ne pogode. Imali smo jednog vašeg kolegu, Tepšića, koji je poginuo na tom koridoru. Trebalo je da nosi materijale za Srbiju. Imao je mogućnost da ide helikopterom, ali nije sve stigao sve da završi. Taj helikopter kod Obudovca srušen i da je otišao, srušii bi ga. Međutim on ode sutradan kolima i padne granata i ubije ga. Što kaže naš narod, nema smrti bez sudnjega dana."

Psunj iz Okučana je imao i tu nesreću da je usred rata - zalutao.

"Nemoguće iz ove perspektive. Idemo kombijem, nekada je to trajalo dan i noć. Nekada kada smo išli po mestima na liniji fronta mogli su sve da nas pobiju i zarobe. Kad smo išli u Baniju jednom smo zalutali, skroz. Odeš tamo igraš fudbal, još izgubiš, dobro te izudaraju Dalmatinci... "

Kako smo se radovali peharu i kranjskim kobasicama

"Kada bi me neko pitao da analiziram šta sam radio u životu sigurno je među nekih pet-šest životnih utisaka osvajanje tog prvenstva. A u sportskom smislu utisak broj jedan. Imao sam priliku da igram i protiv Crvene zvezde, Piksijeve i Robijeve, svašta sam igrao, ali ovo je apsolutno prvi utisak", priča nam Dejan Suzić o tituli prvog prvaka RSK te 1993. godine. Osvojio je taj trofej doslovno na jednoj nozi.

"Imao sam situaciju da sam na toj poslednjoj utakmici protiv prvaka Zapadne Slavonije Begovače nakon 20 minuta izvrnuo nogu Iste sekunde mi je otekla i tada sam bukvalno naredio doktoru da mi izvuče sukrvicu iz noge i da mi da blokadu. Onda sam na poluvremenu primio još jednu blokadu i odmah su mi posle utakmice stavili longetu. A igrao sam do kraja, malo na bezobrazluk, iskustvo. Koliko je to meni značilo, više nego bilo koja druga utakmica."

Samo nekoliko godina ranije bio je drugoligaški fudbaler u Jugoslaviji, a sada je bio srećniji nego ikada kada pobedi fudbalski meč.

"Dve godine pre toga igrao utakmicu u Zagrebu gde je u Kranjčevićevoj svako imao svako svoju tuš kabinu. A ovde dođemo jer volimo, a nema struje, nego je tu Smederevac. Pocinkovani lonac od 20 litara, na njemu je vruća voda. I ništa ti nije teško. Ništa ti ne smeta. Male stvari te čine srećnim. Veseliš se kad imaš struje, kad imaš tople vode...", kaže nam, dok Đuro Mraković uz osmeh dodaje: "Kako smo se radovali kranjskim kobasicama je*** ti..."

Njihov saigrač iz šampionske generacije Đuro Bogdanović istiće da je najbitnije, kao i uvek, bilo takozvano "treće poluvreme".

"Suština je bila ista kao i pre rata, da se ostane kada se završi i da se ne ide kući. Pogotovo je u ratu to 'treće poluvreme' dolazilo do izražaja jer je i finansijska situacija bila mnogo teška. Neki koji smo igrali bi popili u klubu tri piva jer smo u kafiću imali samo za jedno. Svašta je bilo, ali smo se radovali. Kako se proslavlja titula? Pa mi smo se radovali svaki put kad idemo kući sa ratišta jer smo živi. Ovde smo se radovali jer smo pobedili. Radovao sam se dolasku kući jer sam živ, to je moja pobeda bila."

Mi spremali proslavu, a oni Oluju

U Vojniću su početkom avgusta u toku bile pripreme za veliku proslavu. "Oluju" niko nije naslućivao.

"Već 1995. godine u proleće počeli smo pripreme za proslavu 50 godina kluba. Hteli smo da uređujemo teren, prostor, svlačionice, ogradu... Krenule su značajne aktivnosti, ali one nisu dugo trajale, jer smo već u avgustu napustili svoje mesto, a to ni najmanje nismo očekivali. Ja se sećam naših dogovora, ambicija, šta smo sve mislili, spremali i na koji način. Tražili smo sponzore, bilo je puno entuzijazma. Ubrzo se to promenilo, jer je već u junu krenula mobilizacija i videlo se da nešto nije u redu", priča nam Branko Eremić iz Vojnića.

Dok se spremala Oluja, Okučani su već bili prazni.

"Bljesak je bio 1. maja, a mi tog dana imamo turnire. Organizovali smo se, spremali, niko nije mislio o tome. A ujutru - zlo. Tako je bilo i za Oluju", kažu nam tadašnji igrači FK Psunj dok se živo sećaju svih trenutaka, kao da je bilo juče:

"Prvog maja igrali smo protiv Donjeg Lapca, bilo je 4:0, a onda je trebalo da idemo u Petrinju i tu je stalo. Tu je fudbal prekinut 'Bljeskom'. Kako smo pali, više ni Krajina nije igrala ligu. Kada su pali Pakrac i Okučani,više nije bilo ni lige ni fudbala."

I u Glini je bilo upozorenja, ali ih tada Srbi u tim krajevima nisu shvatili do kraja.

"Kad analiziramo neke situacije, sve nas je navodilo da će se nešto desiti, ali kada si unutra to ne primetiš. Ja sam se zadesio u junu u Beogradu i otišao na neku utakmicu Zvezde. Tu sam sreo momke iz Begovače koji su pobegli od Bljeska. Rekli su mi da bežimo, da ne čekamo. Ali nismo verovali da će da nam se desi šta nam se desilo za manje od tri meseca", kaže nam Dejan Suzić iz FK Banije.

Srbi i dalje igraju fudbal na svojim ognjištima

Branko Eremić nije želeo da ostavi svoj Vojnić i među prvima se vratio u njega. Odmah je znao da čim pre mora da obnovi NK Petrovu Goru, jer dok je nje - Srbi u tom kraju okupljaće se oko svog kluba. Čim se skupilo dovoljno povratnika, klub je nastavio da živi.

"Prošao sam kroz puno faza i jedan sam od prvih koji se vratio, 1997. godine. Tada nije bilo nikakvih mogućnosti, nije bilo ljudi. Prva ideja o klubu se javila kada smo 2001. godine dobili vlast. Socijaldemokratska partija je pobedila na izborima i postao sam predsednik opštine. Tada je počela da se javlja inicijativa i okupljanje sportskih ljudi, da pokušamo da pokrenemo klub. Mislim da smo 2006. godine odigrali prve prvenstvene utakmice. Pre toga smo igrali prijateljske utakmice u Gomirju, Krnjaku, u srpskim sredinama, u ove druge nismo smeli ni da idemo".

"Uvek sam bio stanovišta da klub nikada nije prestao da postoji. Mi smo se u Srbiji smatrali da smo klub u progonstvu, čak smo odigrali dve utakmice, da bismo okupili naše mlade ljude. Ne priznajem ni sada kada kažu da je Petrova Gora osnovana 2005. godine. Ona je osnovana '46 godine, ovo su samo bile nesretne okolnosti u njenom delovanju i postojanju. Mi smatramo da je klub u kontinuitetu postojao i sledeće godine bi trebalo da proslavimo 80 godina postojanja kluba", ispričao nam je Branko Eremić.

Sada fudbal u srpskoj zajednici u Hrvatskoj živi i kroz reprezentaciju Srba u Hrvatskoj, o kojoj smo već pisali. Njen selektor je Nikola Gagulić

"3. januara 2019. godine sam postavljen za selektora i tu sam još uvek. Već šest godina guramo tu priču. Okupljamo sve naše igrače, od Vukovara sve do Zagreba i Karlovca, pa do Rijeke. Imali smo čak i dvojicu igrača iz Dubrovnika. To je kompletna Hrvatska i to su sve igrači od druge lige prema dole. Uslov za igranje u manjinskoj reprezentaciji je da nemaš profesionalni ugovor", rekao je on i ukazao na činjenicu da problema i dalje ima.

"Neki ipak zbog kluba u kome igraju, sredine kojoj pripadaju, nisu smeli da se odazovu našem pozivu jer im se stavlja konotacija da srbuju. Klub iz Bobote se i dalje zove Borac, Sinđelić iz Trpinje se zove i dalje Sinđelić, kako se zvao i pre rata. Ništa se to nije menjalo, svi su nazivi ostali isti. Čim kažeš 'Sinđelić iz Trpinje', oni kažu da srbiješ, a taj Sinđelić postoji već 100 godina", objašnjava nam on.

Igrali smo fudbal iz ljubavi, a u ratu je ljubav bila još veća

Na 30. godišnjicu "Oluje", mnogo je toga što bi se kazalo. Reči i emocije sami naviru od sebe.

"Teško, teško, mnogo toga može da se kaže. Da pričamo sedam dana ne bi sve ispričali. Nepravda sigurno", kaže nam na ovaj dan Đuro Mraković o svojim osećanjima povodom 30 godina od Oluje.

30 godina od kraja rata i pet godina otkako su mu razorni zemljotresi do temelja razrušili sve što je imao u Hrvatskoj, Đuro Bogdanović kaže da ga je od svega na kraju sačuvao - baš taj fudbal.

"Sport u ratu i u miru nikako ne može da bude isti, emocija prema te dve stvari nikako ne može da bude ista. Nisu oni koji ga čine takvim isti za vreme i pre i posle rata isti. Sport tada je bio pre svega fizički, a iako tada nisam tako razmišljao, bio je i duhovni i mentalni ventil. Sačuvao me je".

Prosvetni radnik, fudbaler, višebojac i Banijac, sve je to Dragan Opačić. Fudbal mu je našao posao kada je izbegao u Srbiju, a kada smo se rastajali rekao je da - odlazi na termin. Fudbal u ratno vreme, fudbal u mirno vreme. Fudbal bez kojeg ne možemo, kojim zaboravljamo i fudbal koji nikad ne bi trebalo zaboraviti, jer je bio mnogo važniji od samog sebe. Baš takav je bio ovaj fudbal, krajiški.

"Igralo se i treniralo isključivo iz ljubavi. Niko kao omladinac nije pomišljao da će dobiti neke pare. Nekad je bilo malo para, pa ih onda uopšte nije bilo. Igralo se iz ljubavi, entuzijazma i to nas je držalo. Kada je došao rat, onda je za trenutak zaboravljeno sve. Igralo se sa voljom i još većim zadovoljstvom. To nam je bilo još veće uživanje", kaže nam Opačić.

Dok u Hrvatskoj pamte i veličaju svoju "veliku pobedu" i "najsjajniju vojnu operaciju u svojoj povijesti", drugi pamtimo stradanje onih kojih više nema, proterivanje 220.000 Srba i nestala ognjišta na kojima su živeli vekovima, sve do tog avgusta 1995.

Ovog 4. avgusta ujutru, kao i godinama i decenijama unazad, služiće se parastos u crkvi Svetog Marka u Beogradu na najteži srpski dan. Tim tužnim povodom u 11 časova ćemo zastati, a Banijci, Ličani, Dalmatinci, Slavonci, Kordunaši živo i nerado će se setiti svog izgona iz rodnog kraja, kao i najduže izbegličke kolone, od Knina do Beograda, po ilindanskom suncu 1995. Setiće se i da su se držali zajedno u najteže doba i da su to činili i igrajući fudbal, kojim su pokušavali da održe život normalnim. 

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: