- Darko Stanić smatra da je srpski rukomet posle medalje iz 2012. napravio korak unazad.
- Kaže da je glavni problem mentalitet: posle pobede ide euforija, a posle poraza malodušnost, pa Srbija ne ume da nosi rezultat.
- Veruje da selektor Raul Gonzales može da pomogne, ali uz strpljenje i sistem iz kojeg će se tek graditi nova baza igrača.
Legendarni srpski golman Darko Stanić bio je deo generacije koja je donela poslednju medalju muškoj rukometnoj reprezentaciji Srbije, sada već davne 2012. godine kada se Evropsko prvenstvo održavalo u našoj zemlji. Malo je tada falilo da Srbija dođe i do zlata, pobedila je Hrvatsku u epskom polufinalu, pa je ostala potom bez snage za Dansku i devet golova Mikaela Hansena koji je "harao" na tom turniru.
Šta se tada desilo, zašto Srbija nije napravila iskorak i nastavila kontinuitet na velikim takmičenjima? Desilo se suprotno, Srbija je napravila korak unazad, na svakom sledećem turniru razočarala i bila daleko od medalje, a Darko Stanić je pokušao da objasni da je problem pre svega u našem mentalitetu.
Zašto Srbija nije osvojila više?
U njegovoj generaciji - u kojoj je zaista bila plejada sjajnih igrača poput Vujina, Šešuma, Bojinovića, Nenadića i drugih - često se priča da je jedna medalja malo. To misli i Darko Stanić koji je to poručio u podkastu "Kontranapad".
"Kako ne? Trebalo je mnogo više. Mnogo više", rekao je Darko Stanić bez ustezanja na škakljivo pitanje: "I ne samo moja generacija i generacije pre nas. Reprezentativnom rukometu nije dato onoliko koliko je trebalo da se da. To je najveća žal. Imali smo odlične igrače na svim pozicijama".
Šta je onda bio problem? "Kada bih razgovarao sa stranim trenerima, svi su želeli da vode tu reprezentaciju. Pogledaju sastav i kažu: 'Pa vi imate ekipu'. Realno smo imali ekipu koja je mogla stalno da dolazi do polufinala. Hrvatska je to uspela da radi. Mi ništa lošije igrače nismo imali, ali se karakter i mnoge druge stvari nisu poklopile. Mi smo Balkan, kod nas se mnogo toga radi stihijski. A 2012. godine se jednostavno poklopilo mnogo stvari".
Naglašava da se plašio pred to Evropsko prvenstvo, a posle njega je video da su deca počela da treniraju rukomet i da su dobila neke nove heroje. Smatra da to nije iskorišćeno: "Iskreno, pred prvenstvo sam se čak plašio da ne doživimo katastrofu pred svojom publikom. Mnogo ljudi iz rukometa je tako razmišljalo. Ali to je sport. Jedna pobeda, jedan rezultat ili medalja podignu samopouzdanje na potpuno drugi nivo. Mi smo tada prešli jednu psihološku stepenicu, ali je to već bilo pred zalazak karijera mnogih od nas. Evropskim prvenstvom smo dali novi dah rukometu u Srbiji. Bili smo popularni, mnogo dece je počelo da trenira rukomet, ali to posle nije iskorišćeno na pravi način".
Srbi, što okrećete prase na prvu pobedu?
Ono gde Stanić vidi problem je srpski mentalitet u reprezentaciji Srbije - gde se previše euforično doživljava svaka pobeda, a svaki poraz se s druge strane shvata tragično.
To se najbolje videlo na EP kada smo iznenadili Nemačku i slavili pobedu, a onda smo nismo ni prošli grupu zbog dva poraza.
"Mi ne umemo da se nosimo ni sa pobedom ni sa porazom", kazao je Stanić: "Mi Srbi kada pobedimo, odmah pečemo prase i razmišljamo o polufinalu i finalu. Kada izgubimo, odmah smo malodušni - nismo ni za šta, najgori smo. A u klubovima se isti ljudi ponašaju drugačije".
"To je veliki problem za svakog selektora. Postoji psihološka stepenica koju moraš da pređeš. Tek kada je pređeš možeš da pogledaš problem zaista sa druge strane. Dobiješ jedan razlike ili izgubiš jedan razlike - to nisu samo dva gola, to nije matematika. Moraš da znaš milion stvari: kako da sačuvaš gol prednosti, kako da ukradeš vreme, kada treba da daš gol, kada treba da usporiš. Lino Červar je na trening znao da donese semafor, podeli ekipe, dovede sudije i da se igra potpuno ozbiljno. Govorio mi je: 'Darko, semafor je mnogo bitan. Koji je minut? Koji je rezultat?'".
"Baš od rezultata i minuta zavisi kako ćeš da igraš. Mi to često nismo znali. Vodili smo pet-šest razlike u 40. ili 45. minutu, igrali savršeno, a onda za dva-tri minuta sve prospemo. To nam se dešavalo, a dešava se i danas", objasnio je Stanić šta je naučio od hrvatskog trenera Lina Červara.
Šta dalje za Srbiju?
Videli smo da se Srbija nije proslavila na Evropskom prvenstvu, jedva se plasirala potom na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, ali kako je istakao Darko Stanić - treba verovati selektoru Raulu Gonzalesu.
"Ne možeš da dobiješ igrača ako nemaš sistem iz kojeg stvaraš igrače. Napravili smo vremenske rupe od deset ili petnaest godina. To mora da se nadoknadi. Moraš da kreneš iz minusa da bi došao na pozitivnu nulu. Za to treba strpljenje, a mi ga na Balkanu najmanje imamo. Zato mislim da je ovo što su krenuli sa Raulom dobra ideja. Treba pustiti čoveka da radi i videti šta će napraviti. Potrebna nam je baza iz koje ćemo kasnije moći da crpimo rezultat i kvalitet. Ovako smo već dugo u stihiji i improvizaciji", rekao je Darko Stanić i zaključio: "Nisam pesimista. Trudim se da budem realista".
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
