"Mene je samo zabolelo odjednom, to je stanje šoka jer je bol ogroman. Instinktivno sam se odmah uhvatio za to oko, za glavu. To je najgori bol koji sam doživeo. Imao sam povredu kolena, skočnog zgloba, lom nosa, svašta nešto, ali to je najgori bol koji sam osetio", priča za MONDO Žarko Šešum.
Čovek koji je na polufinalu Evropskog prvenstva usred Beograda ostao bez 50 odsto vida, a na kraju je otišao iz nacionalnog tima ne uz lovorike i zahvalnice, kao rekorder i kapiten, nego posle još jednog u nizu skandala. Danas dok čekamo novo Evropsko prvenstvo - čekamo i da padnu njegovi rekordi.
Rekorder koji jedva čeka da to ne bude
Sa 20 nastupa za Srbiju na Evropskim prvenstvima danas je rekorder nacionalne selekcije, a da taj podatak do skora nije ni znao.
"Nisam imao taj podatak i stvarno nisam znao. Bio sam i najbolji strelac Srbije na Evropskim prvenstvima u jednom trenutku kada sam 2018. odigrao poslednje takmičenju za reprezentaciju. Imponovalo mi je, bilo je ozbiljnih igrača, imali smo kontinuitet. Podatak da imam najviše odigranih utakmica mi je prilično drag. Bude čovek ponosan na ono što je uradio. Pogotovo što su mi deca malo veća pa sada shvataju sve to. 'Je l' si to stvarno tata ti?' Jeste, tata je! Drago mi je zbog toga i nadam se da neću još dugo biti tu na prvom mestu. U nekom trenutku sam bio i to je važno", ističe Žarko Šešum.
Nekada sjajni bek sada vreme provodi u svojoj Bačkoj Palanci gde je sve i počelo i nada se da će ga sadašnji kapiten "orlova" Mijajlo Marsenić prestići. On je na 18 odigranih mečeva za nacionalni tim.
"Nadam se da će da prođu grupu, da me prestigne i odigra još nekoliko utakmica. To bih iskreno voleo i to je prirodan put u sportu. Meni je drago da je neko ko nadolazi bolji, da postavlja nove rekorde i da piše neke nove stranice", istakao je pa nastavio:
"Sećam se kada je Mijajlo ulazio u reprezentaciju. Bio je prilično mlad i drago mi je da i dalje traje na vrhunskom nivou i trajaće još. Bilo bi mi drago da se to već sada desi."
Mlađi ne plaćaju, to je valjda red
Debitovao je Marsenić sa čitavom plejadom mladih igrača 2012. godine pred Evropsko prvenstvo 2012. godine kada je Srbija osvojila svoju do sada nažalost poslednju medalju na velikim takmičenjima.
"Mislim da su oni prvo veliko takmičenje igrali 2013. na Svetskom prvenstvu. Bila je dosta uspešna ta 2012. i nekim priodnim putem su mlađi momci već bili tu u kvalifikacijama i na treninzima, na okupljanjima. Prirodno je bilo da zaigraju na velikom takmičenju. Krenulo se sa nekim novim planom pošto je krenuo novi olimpijski ciklus gde su počeli da igraju Marsa, Ilići, Radivojević...
Sećam se tih momaka kada su došli, odmah se videla radna etika, posvećenost i želja da budu tu. Stvarno su momci za primer i tu su dan-danas. Mijajlo je postao kapiten reprezentacije prirodno. Videlo se da to ima u sebi. Da će da igra za reprezentaciju i da će da traje. Ponašanje, zalaganje, radna etika, uvek na najvišem nivou."
Pričao nam je pred odlazak u Herning Marsenić kako je znao da nađe novčanice od po 50 evra u džepu na okupljanima kada je tek stizao u nacionalni tim.
"Bilo je i tih situacija, imali smo razumevanja. To je bila kultura ponašanja. Kada sam ja igrao u Srbiji i debitovao za reprezentaciju ne pamtim da sam negde nešto platio. Tako smo i mi radili sa mlađima uvek i nadam se da je to i sada tako. Da se uvek pazi malo na mlađe igrače. S druge strane oni se nikada nisu štedeli što se tiče obaveza", priseća se Šešum.
Znam ove momke, iz stomaka verujem u njih
Srbija među 19 putnika u Herning, ima čak sedam igrača iz domaće lige. Rukometaše su u Dansku poslali Partizan, Vojvodina, Dinamo i Metaloplastika.
"To što ima igrača iz naše lige je pohvalno. Oni zaslužuju da budu tu i to nije sporno. Naša liga je uz Vojvodinu i Partizan i njihov razvoj privukla kvalitetne igrače reprezentativnog kalibra. Sada imamo šest ili sedam reprezentativaca iz naše lige. To su momci koji to zaslužuju.
Poznajem ih, pratim ih. Jako mi je drago što je Aljoša Damjanović kao mlad igrač na spisku, kao i Uroš Mitrović. To su mladi igrači koji treba da budu na najvećim takmičenjima i da onda kada postanu nosioci već imaju neko iskustvo. To je dobar put. Kvalifikacije smo odigrali u kombinovanim sastavima sa mladim igračima i momci su tu pokazali da imaju kvalitet", ističe bivši kapiten Srbije.
Mlad i svetskoj rukometnoj javnosti dosta nepoznat tim Srbije otišao je na prvenstvo. Šta može ta srpska "mačka u džaku"?
"Iskreno sam optimista. Mislim da momci rade u miru. Nikad manje pompe nije bilo, nikad manje neosnovanih priča. Pogotovo mislim da imamo kvalitet da odigramo dobro prvo kolo sa Španijom. To je po mom mišljenju ključna utakmica. Imam neki osećaj. Izjednačena je grupa sa izrazitim favoritom Nemačkom. Španija je malo promenila sastav, ali je opet preiskusna ekipa, Austrija je nezgodna, uigrana. Imaju bolje rezultate od nas, ali tu smo negde kvalitetom. Prva utakmica je ključna ukoliko su ekipe sličnog nivoa, može da ode i na jednu i na drugu stranu. Moj osećaj iz stomaka je da ćemo da završimo među prve dve selekcije u grupi. U svakom slučaju to želim iz sveg srca."
Dan kada su Hrvati pali u Beogradu
Iako cela Srbija i dalje pamti meč polufinala Evropskog prvenstva 2012. godine sa Hrvatskom, zapravo je Žarko Šešum sa Hrvatima vodio bitke od kadetskog uzrasta. Te 2004. godine osvojio je zlato u Beogradu na Evropskom prvenstvu.
"U Srbiji je poznato da srpska publika voli sport, ali voli pre svega uspeh. Igralo se na leto, nije bilo mnogo takmičenja, a mi smo pobeđivali. Uz medijsku pompu je došlo do ljudi. Za drugu fazu je Banjica bila puna i nama je to baš imponovalo što su ljudi prepoznali i dolazili. U finalu je bio pun Pionir i to je za sve nas bilo nešto novo. I za nas i za hrvatske igrače. Da igraš pred pet, šest, sedam hiljada ljudi. Atmosfera, buka, navijanje... Ostavilo je veliki utisak na sve nas", govori Šešum za MONDO o ovom epskom meču.
Na kraju je na tom meču bilo 27:20, a moglo je da ode na obe strane...
"Na kraju je bila velika razlika, ali Hrvati su vodili jedno vreme. Bilo je 18:18 i nešto pre 50. minuta smo preokrenuli. Malo uz tu galamu, publiku izvukli smo zadnji atom snage. Kada smo prelomili i odlepili smo, na kraju je to bilo kozmetički ulepšavanje rezultata. A bila je do tada gusta utakmica puna preokreta i gubili smo dosta. Musa, Čupić, Blažević, Hrvatska je imala dobru generaciju koja je i sledeće godine došla do polufinala Svetskog prvenstva."
Žarko Šešum je bio najbolji levi bek tog prvenstva, Dobrivoje Marković najbolje levo krilo. "Bili su Nenadić, Beljanski, Prodanović, Marković, Rnić... Iz te generacije je na kraju bilo šest reprezentativaca Srbije seniorskih."
Kako se seća tog dana? U svojoj zemlji, finale Svetskog prvenstva protiv Hrvatske i zlato u punoj hali, a nisi ni punoletan.
"Pomešano. Ceo dan nervoza. Od doručka do utakmice dok ne krene. Prolazi dan u uobičajenom ritmu, ali ti ne možeš ni da legneš, da odmoriš, da se smiriš. Momci od 18 godina, puni snage, energije, a treba uveče da igraš finale prvenstva. Joj ne znamo da li ćemo osvojiti zlato, pa dolaziš tamo, a puna hala... Za sve nas nešto potpuno novo. To je veliko iskustvo, malo po malo kasnije ti druge stvari budu lakše da se obrade", priseća se on.
Godinu dana kasnije u polufinalu U19 Svetskog prvenstva u Kataru Andrija Pejović je sa crte izbacio Hrvate u polufinalu.
"Pejović je dao gol za vođstvo, ostalo je jako malo vremena i mi smo se odbranili. Isto je cela utakmica bila klackanje. Malo za nas, nerešeno, pa za njih. Baš tvrda utakmica, ali smo ih na kraju pobedili jedva. Moglo je i na jednu i na drugu stranu. To prvenstvo smo igrali odlično i na kraju bili prvi zasluženo."
Desetak godina kasnije Andrija Pejović je završio rukometnu karijeru i izdao je hevi-metal album. "I tad je bio u tom fazonu, slušao je neke svoju posebnu muziku. Voleo je to. Momak za primer."
Danska zapamtila Šešuma u finalu
Nije to bio kraj za 2005. godinu. Pre 20 godina Šešum i još nekoliko momaka su doneli u Srbiju dve medalje. Zlatnu sa SP u Kataru za igrače do 19 godina i srebrnu sa EP za igrače do 21 godine u Mađarskoj.
"Mi smo u Kataru igrali U19 Svetsko prvenstvo i nas četvorica smo išli direktno sa svetskog u Kataru za kadete, slećemo za Beograd i već sutra se priključujemo reprezentaciji i igramo na Evropskom prvenstvu za juniore. Bilo smo Beljanski, Prodanović, Perišić i ja priključeni dve godine starijoj generaciji sa Vujinom, Marjancem, Vilovskim, Urošem Mitrovićem..."
U finalu je dao 10 golova Dancima, ali je u neverovatnom meču velesila sa severa pobedila 40:35. Skroman kao i uvek, neće sebe previše da ističe.
"Jeste. finale sam odigrao sjajno, a turnir korektno. To je bila izuzetna generacija gde se 16 igrača rotiralo i svi su igrali, ali sam u finalu imao svoj dan. Pre toga sam nekoliko utakmica odigrao korektno i dao sam svoj doprinos. Bilo je tu sjajnih momaka."
Srbi su i tada igrali onako kako mnogi kažu da danas ne mogu, pa su bili prvaci sveta.
"Mi smo u Kataru igrali finale sa Južnom Korejom koja večito igra 300 na sat, duboku odbranu do centra... Igrali smo bez pivota, sa tri krila ili četiri beka. Možda nismo igrali brzo, ali smo sve pobeđivali, tako da to ne stoji. Posle su bile neke priče da seniorska reprezentacija ne igra preko krila... Uvek su krila bila među boljim strelcima. Da li sa pozicije, iz kontre ili iz penala, koristila su se krila."
Srbija? Krenuli smo od nule, iz podruma
"2006. se odvojila država i mi smo išli na juniorski Euro gde smo došli do polufinala i na kraju smo bili četvrti. Već se tada videla ogromna razlika između leta 2006. i onog 2005. Organizaciono, po pripremama, u komunikaciji. Raspala se država, pa i savez. Ostavilo je to traga dok se nije sve malo stabilizovalo. Kretalo je sve od nule, iz podruma.
Međutim taj put do 2009. godine dok se nije otišlo na prvo seniorsko prvenstvo, te tri godine su bile turbulentne i bio sam prisutan sve vreme. Znam kako je i šta je bilo. Zahvaljujući entuzijazmu tih ljudi iz organizacije i velikom patriotizmu svih igrača to smo zajedno izgurali. Na taj period sam posebno ponosan", istakao je Šešum kada smo ga pitali za turbulentne godine kada su Srbiju mnogi izdali, a mnogi i napustili.
Svetsko prvenstvo 2009. godine svi pamte po tome što je Nikola Karabatić rastužio celu Hrvatsku. Svi osim Srbije, koja je bila svoje bitke.
"Ne može samo o tom prvenstvu samom po sebi da se priča,bitan je ceo period od 2006. Tu smo prošli Češku za jedan gol u onom paklu Niša. Te kvalifikacije su bile možda i najvažnije u istoriji srpskog rukometa. Godinu dana pre toga smo ispali od velesile Islanda za jedan gol, pre toga smo igrali a Izraelom, Luksemburgom, Farskim Ostrvima... Milion pretkvalifikacija i uvek onda na kraju nailaziš na najtežeg mogućeg protivnika. Jedne godine ne uspeš pa se opet vraćaš i kao kruna svega je stigla nagrada. Imali smo protiv tih Čeha i sreće da se plasiramo na Svetsko prvenstvo. Velikoj većini prvo veliko takmičenje, euforija i dobra grupa momaka. Korektan uspeh, mislim da smo bili osmi. Ludo jedno prvenstvo. Meni je ostalo u lepom sećanju", seća se Žarko Šešum tog puta koji je krenuo, kako kaže - iz podruma.
U jednom od ranijih intervjua rekao je da su mu posebno teške uspomene na prvenstva u Švedskoj i Španiji 2011. i 2013. godine.
"U Švedskoj smo stvarno na nekoliko utakmica bili jako oštećeni od strane sudija, to je činjenica. U Španiji možda čak i više. Protiv Slovenije u odlučujućoj utakmici nam otmu pobedu. Ništa nam nisu svirali, jedan od odlučujućih golova Slovenac pravi pet koraka u kontri i daje gol za preokret. Tu sam bio baš u šoku, kao i svi mi. U Švedskoj, šta ti je sistem takmičenja u rukometu. Nerešeno sa Hrvatskom, negde podbaciš, gol-dva i budeš na kraju 11. umesto da uđeš u osam i borbu za polufinale. Bila je tu frustracija prilično velika protiv Švedske gde je bila velika nepravda, sve im je bilo dozvoljeno protiv nas. Ekipa odlična, žal za Olimpijskim igrama, motivisani svi, ali ni tu nam se nešto nije dalo", priseća se više od decenije kasnije tada stub tima Srbije.
Bilo bi bezobrazno da smo rekli da idemo na medalju
Šest godina nakon što je Srbija krenula sa dna stigli smo na domaći teren. Prošlo je duže od decenije od poslednje medalje našeg rukometa i javnost je očekivala mnogo.
"Mi na osnovu rezultata iz prethodnih godina nismo mogli da kažemo da idemo na medalju. Ispali smo 2010. u grupi, 2011. smo bili 11. na Svetskom prvenstvu i sada odjednom idemo na medalju. Bilo bi previše arogantno i bezobrazno to reći. Ipak ja sam, kao i svi igrači, u sebi osećao da mi imamo kvalitet. Znali smo šta nam je falilo tih nekoliko prethodnih prvenstava da uđemo u borbu za Top 8 pa onda za polufinale. Došli smo motivisani na okupljanje, pa smo odigrali jedan, pa drugi loš pripremni turnir...
Na kraju su došle te poslednje pripreme od 1. januara gde je jasno stavljeno do znanja da je nama cilj medalja. Kada se to prelomilo od strane organizacije i nas između sebe dobilo je na nekoj težini. Svaki trening, svaki minut i sat proveden tamo, osetila se prilična tenzija. A grupa najteža na prvenstvu. Poljska koja je bila na vrhuncu snage i Danci koji su velesila. Nimalo lako. Onda kada je došla ta prva utakmica kada se ta energija oslobodila primili smo sedam golova za poluvreme. Jezivo kako smo odigrali tu utakmicu. Svu tu tenziju smo izbacili protiv Poljske odjeknulo je, pa je sledeći put bilo malo više publike. Kada smo dobili Dansku krenula je euforija koja je trajala do kraja prvenstva", priseća se, nažalost, poslednje medalje našeg rukometa naš sagovornik.
Znači, ta prva utakmica je bila ključna za kasnije osvajanje srebra?
"Bila je jako važna jer je Poljska tada bila ozbiljna. Em pojedinci, em ozbiljna organizacija, osvajali su medalje. Znali smo da možemo, da idemo protiv Danske da se potučemo, pa šta bude. Samopouzdanje nam je sigurno skočilo."
Bjelecki je ostao bez oka, svašta mi je prošlo kroz glavu
Ako se nečega dobro sećamo sa tog prvenstva sećamo se polufinala sa Hrvatskom i pobede. Ali i poluvremena kada je neko gađao hrvatske igrače, a pogodio Žarka Šešuma pravo u oko.
"Mene je samo zabolelo odjednom, to je stanje šoka jer je bol ogroman. Instinktivno sam se odmah uhvatio za to oko, za glavu. To je najgori bol koji sam doživeo. Imao sam povredu kolena, skočnog zgloba, lom nosa, svašta nešto, ali to je najgori bol koji sam osetio. Kada je prišao doktor i umirio me, rekao mi je da sklonim ruku i otvorim oko. Kada sam otvorio oko i shvatio da ništa ne vidim, da mi je crno sve ispred oka, znao sam da je ozbiljno. Takav bol i ne vidim ništa na oko, mora da bude ozbiljno. Uvek ponavljam da je to prvenstvo meni uvek malo pomešano. Neki moji saigrači se sećaju svega do detalja, ja sam valjda zbog toga dosta toga i zaboravio", priseća se najgoreg momenta tog prvenstva naš sagovornik i odmah dodaje:
"Gde god mogu da pomenem, zahvaljujem se svima na medicinskoj nezi koju sam imao tada. Odmah sam prebačen na VMA gde sam ostao tri-četiri dana posle toga. Posle su mi nakon operacije lekari rekli da je pri takvoj povredi prva nega najvažnija. Stvarno sam imao fantastičnu negu tamo i stručne ljude, lekove i sve što treba da se izvuče maksimum iz toga."
Da li se uplašio? "Jesam. Igrao sam sa Bjeleckim u Rajn Nekar Levenu, a on je pre toga ostao bez oka i svašta mi je prošlo kroz glavu, međutim eto preživi čovek svašta."
Sećamo ga se sa povezom preko oka u loži Beogradske arene na meču finala sa Dancima. "To je bilo nekako izvodljivo. Da dođem na finale gde je sa mnom bio doktor. Dobijao sam kapi na 10 minuta, 100 nekih raznih vrsta, pa taj povez... Ali procenjeno je da neću puno ugroziti oporavak ukoliko primam redovno terapiju, sedim, zabacim glavu... Procenjeno je da mogu da dođem na finale makar da primim medalju."
Nije se pitao kasnije ono čuveno - šta bi bilo kada bi bilo. Mi ostali jesmo... "Više su me drugi pitali nego što sam ja sam sebe pitao. Govorili su mi: 'Ej da si ti igrao...' O sebi ne razmišljam na taj način. Sigurno bi nekako doprineo u finalu jer sam bio svež i kroz turnir sam dobijao sve više i više minuta. Bio sam svežiji od ostalih, možda sam tako mogao da pomognem, ali to je šta bi bilo kad bi bilo..."
I dan danas ima posledice i to ozbiljne. Skoro da je ostao bez oka, sve zbog Srbije i naše jedine medalje. "Ne vidim normalno. Tri nedelje nakon te povrede sam imao operaciju oka i 50 odsto ne vidim na to desno oko."
Gde smo godinama kasnije?
"Bilo je u generaciji igrača koji su igrali u odličnim klubovima, koji su imali dobre uloge u klubovima, ali eto spomenuli smo da je nekoliko puta jako malo falilo. Da uđeš među osam, pa među četiri, da imaš neku stabilnost pa da se uzme neka medalja", kaže Šešum za MONDO o toj ekipi, pa se osvrće na situaciju sada:
"Rukomet u Srbiji je poslednjih godina izgubio na popularnosti i masovnosti pre svega kod dece. Najviše bih voleo da smo osvojili kao generacija makar još jednu medalju. Žao mi je što se niko posle nas nije umešao u borbu za medalju. To bi sigurno odjeknulo i podiglo rukomet. Posle te 2012. smo tek svesni koliko je teško u rukometu osvojiti medalju. Pogotovo sada u poslednje vreme. Tada je pored Francuske, Danske i Španije bilo još sedam, osam reprezentacija koje su sve uvek mogle da se umešaju. Sada je možda još teže jer su se tri-četiri reprezentacije prilično odvojile. A dobio si Portugal, Holandiju, Austriju... Ni sa Farskim Ostrvima nije lako igrati. Ni Nemcima i Šveđanima, a ne nama. Dosta novih reprezentacija se pojavilo, kandidati za medalju su se izdvojili, a ja se iskreno nadam da ćemo mi da uhvatimo neki kontinuitet i samo iz tog kontinuiteta može a se umeša u borbu za medalju."
Rukomet je čudo, uvek neki skandal
Već je počinjalo da boli koleno, ali teško da je samo zbog toga nakon prvenstva 2018. godine rešio da završi sa reprezentacijom u kojoj je tada bio rekorder i po broju golova i po broju nastupa na Eurima. Srbija je prošla prvu grupu, u drugoj izgubila sve mečeve i selektor Cvetković je napisao svoj čuveni izveštaj. Pomenut je i Žarko Šešum u njemu, ofrlje, jednom rečenicom.
"Rukomet je često imao nekih skandala i iznošenja priča tako da nije ni čudno da su se tako neke stvar isplivale. Na tom prvenstvu je ekipa bila fantastična. Momci u dobrim godinama, u dobrim klubovima, balans odbrane i napada... Imali smo dobru ekipu, dobili smo Island, imali smo neke zicere za priključak i preokret sa Švedskom. Uvek smo nekako pred kraj padali. Falilo nam je dosta toga, malo te taktike, uigranosti, smisla. Igrački je to bila odlična reprezentacija, ali nismo vođeni kako treba. Nismo bili pripremljeni kako treba. Bilo je svakakvih situacija. Ja sam tada bio i kapiten reprezentacije i bilo mi je prilično teško da sve to izdržavam. Osećao sam malo probleme sa kolenom i rešio sam da prestanem da igram za reprezentaciju. Posle tog prvenstva su me selektori zvali, ali ja sam tu odluku doneo trezveno, promišljeno i tu se završila reprezentativna karijera", ističe pon i na kraju ponosno kaže:
"Kada podvučem crtu ponosan sam koliko sam igrao i šta sam ostvario. Davao sam uvek maksimum, uvek se odazivao. Da li povređen, rovit, uvređen, nije bilo važno. Uvek sam se odazivao i prihvatao svoju ulogu. Žalim za tim što nekada nismo imali bolje rezultate, ali na kraju se osvrneš, dao si sve od sebe. To je to, tako je moramo biti."
Žarko Šešum je za Srbiju ostao bez 50 odsto vida na desnom oku, a sada želi da ode u istoriju. Ne čuva ljubomorno svoje rekorde nego se nada da će doći neki mlađi i bolji da ponesu baklju koji je on kao reprezentativac nosio od 2004. do 2018. godine. Marso, momci, obradujte ga, obradujte nas!
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
