- Ognjen Kajganić je sportski direktor Crvene zvezde i kaže da mu je cilj da pomogne razvoju kluba, iako je posao pun izazova.
- Govorio je i o ocu Bošku, legendarnom golmanu Zvezde, kao i o posebnom odnosu njegove porodice sa Galatasarajem.
- Ističe da mu je najveća satisfakcija napredak mladih rukometaša, a ne samo rezultati na terenu.
Ognjen Kajganić (50), nekadašnji rukometaš i bivši igrač Crvene zvezde, danas ima drugačiju ulogu u klubu za koji navija od detinjstva. Kao sportski direktor crveno-belih nastoji da pomogne njegovom razvoju, iako priznaje da ga u tom poslu čekaju brojni izazovi. U razgovoru sa Andrijom Gerićem, u MONDO podkastu "Priča za medalju", govorio je o ocu Bošku, njegovom nasleđu, ljubavi prema Zvezdi i svakodnevnim borbama koje donosi rukometna funkcija.
Ognjen Kajganić je rano ostao bez oca Boška, legendarnog golmana Crvene zvezde koji je 1977. poginuo u saobraćajnoj nesreći, u 29. godini. Boško je tokom karijere ostavio dubok trag među navijačima, a nakon odlaska iz Zvezde prešao je u turski Galatasaraj. Njegovo ime i danas izaziva poštovanje među ljudima koji su ga poznavali.
"Otac mi je preminuo, odnosno poginuo 1977. godine. I danas mi prilaze ljudi da mi pričaju o njemu, o nekim događajima iz svog života i o tome koliko su ga cenili i voleli. Kada neko sa 28 godina ostavi takav pečat iza sebe, to mnogo govori o tome kakav je čovek bio", ispričao je Kajganić.
Ističe da je nošenje očevog imena za njega predstavljalo i veliku odgovornost. "Na neki način je bilo i breme nositi njegovo ime. Morao sam uvek da vodim računa o tome šta ću da uradim, šta ću da kažem i kako ću da se ponašam, jer sam imao jednog velikog čoveka iza sebe."
Posebno mesto u toj priči zauzima odnos porodice Kajganić sa Galatasarajem. Kako je objasnio, predstavnici turskog kluba nastavili su da neguju vezu sa njegovom porodicom i nakon Boškove smrti.
"Ljudi iz Galatasaraja su konstantno dolazili i organizovali događaje posvećene mom ocu. Kada bi u Beograd dolazili njihovi vaterpolo, odbojkaški ili fudbalski klubovi, uvek bi svraćali kod nas. Zajedno smo išli da ostavimo cveće na groblju. Zaista postoji veliko poštovanje između naše porodice i Galatasaraja, i obostrano smo zahvalni na tome."
"Od rođenja sam znao za fudbal i Crvenu zvezdu"
Ljubav prema Crvenoj zvezdi, kako kaže, prisutna je od najranijeg detinjstva. Iako je izgradio karijeru u rukometu, crveno-beli klub oduvek je bio važan deo života. Kasnije je i sam obukao dres Zvezde, za koju je nastupao u tri navrata i odigrao više od 100 utakmica.
"Od rođenja, čim sam znao za bilo šta, prvo sam znao za fudbal i Crvenu zvezdu. Mnogo sam je voleo i volim je i danas. Zato sam i otišao u Crvenu zvezdu, a evo i dan-danas sam tamo. Nenad Peruničić me je pozvao i rekao da bi voleo da dođem i pomognem Zvezdi. Bili smo prijatelji i van kluba, a bio mi je i trener. U tom trenutku situacija u Zvezdi bila je prilično teška. Nedostajalo je mnogo toga, ne samo novca, već svega što je potrebno da klub normalno funkcioniše. Krenuli smo od početka, a ja sam želeo da pomognem koliko mogu."
"Sneža Tufegdžić, koja je klupska legenda, je u klubu više od 30 godina. Došao sam da pomognem njima i da zajedno pokušamo da unapredimo klub. Tu sam već sedam ili osam godina i mogu da kažem da je to poprilično težak posao."
"Zvezda je veća od bilo čega drugog"
"Veoma je bitno to što je rukometni klub Crvena zvezda samostalan i što ne pripada nikome. Naše razmišljanje, pre svega Nenadovo, jeste da je Zvezda veća od bilo čega drugog i da ne pripada nikome. Zbog toga, između ostalog, imamo i ovakvu situaciju kada je reč o budžetu i finansijama."
Kajganić tvrdi da klub od Grada Beograda gotovo da nema finansijsku pomoć, dok se pojedini drugi učesnici najvišeg ranga u velikoj meri oslanjaju na sredstva lokalnih samouprava.
"Nas se Beograd retko seti, da ne kažem skoro nikada. Od lokalne samouprave nemamo nikakvu pomoć, a klubovi koji igraju Super A ligu imaju između 80 i 100 odsto budžeta iz tih izvora Mi imamo nulu. To je pomalo tužno kada govorimo o rukometu u Beogradu. Porazno je zaista, a savezi i rukometni svet trebalo bi time da se pozabave. Ne samo zbog Beograda, već bi rukomet generalno morao da se podigne na mnogo viši nivo."
"Dajte da ponovo budem igrač"
Iako je danas sportski direktor, Kajganić ne krije da mu igrački dani i dalje nedostaju. Na pitanje kako je preći iz uloge rukometaša u funkcionersku, kroz šalu je odgovorio da bi se odmah vratio na teren kada bi mogao.
"Dajte da ponovo budem igrač! Voleo bih da igram još 100 godina. Često kažem da je ovo kao kamenčić koji staviš u cipelu i koji te žulja. E, sad znam šta me žulja. Sam sam ga stavio i ništa drugo me više ne žulja. Volim ovo da radim i želim da pomognem koliko god mogu. Ali izuzetno je naporno, posebno kada se borite sa stvarima sa kojima ne bi trebalo da se borite. Trebalo bi da se bavite sportskim delom, a imate mnogo toga drugog čime morate da se bavite."
"Dosta puta bude i neuspešno i ima razočaravajućih trenutaka. Ali svake godine napravimo neki korak nabolje i naviše. Nadam se da će još neko prepoznati ono što nam je satisfakcija u ovom poslu."
A upravo je napredak mladih rukometaša ono što mu donosi najveće zadovoljstvo. "Kada neki klinac napreduje, kada napravi korak napred, ode u inostranstvo i uradi nešto, to mi je najveća satisfakcija. Nije stvar samo u tome da li je tim pobedio ovde ili onde. Mnogo mi znači kada uspem da doprem do nekog igrača i pomognem mu da napreduje. To je danas veoma teško", zaključio je Kajganić.
Bonus video:
