Sećate se, možda, da sam u jednom od prethodnih tekstova najavio mogućnost da budem vodič kroz London. E, danas sam položio za taj posao!

Išao sam na svoje odredište i stao sam kod vrata metroa. Dok je voz stajao na stanici bar pet, šest ljudi me je pitalo da li ova linija ide tu i tu, da li je to pravi voz i slično. Svima sam davao odgovore, pa ću se, možda, preporučiti odgovornima u londonskom metrou.

Londonski metro, popularni Tjub, za mene je nešto fascinantno. To je glavno prevozno sredstvo u ovom, gotovo desetomilionskom gradu i doveden je do savršenstva. U Londonu postoji 720 metro stanica, a mreža pokriva 402 kilometra. Svakog dana metro preveze 3,5 miliona ljudi (možda i više ovih dana kada su u toku Olimpijske igre). Prošle godine, recimo, metroom se vozilo više od milijardu ljudi!

Pre tačno sedam godina, islamski teroristi su napali London. Udarali su u njegov stomak - metro. Na nekoliko metro stanica i ispod jednog autobusa bile su postavljene bombe. Ubijene su 52 osobe, a više od 700 je ranjeno.

Do pre neki dan, dok se ta tema nije zapodenula u društvu, nisam ni razmišljao o tome. Londonci redovno koriste metro, koji je najbrži način da stignete do odredišta. I svi su potpuno smireni. Niko više ni ne razmišlja o užasu od pre sedam godina, a i nemaju izbora. London je ogroman i moraju da koriste metro.

Jedna stvar mi je posebno upečatljiva - čistoća. Sve je, neverovatno, čisto. I stanice i vozovi i međustanice i prilazi stanicama. Apsolutno sve! Malo je reći da sam fasciniran. Nije mi jasno kad stižu da očiste sve vagone i stanice, kada metro dnevno koristi više miliona ljudi!? I tokom dana, kada su najveće gužve, pogotovo sada kada ima bar pola miliona ljudi više zbog Olimpijskih igara, gotovo da možete da sedite na pločniku stanice ili u vagonu i da se ne isprljate.

Svi putnici su maksimalno učtivi. Kada žele da siđu, a vi im stojite na putu, čujete ljubazno: "Sorry" ili kada vas slučajno dotaknu torbom uvek sledi izvinjenje.

Dok sam, pre neki dan, menjao jedan metro za drugi, odnosno presedao, bila mi je potrebna informacija o tome da li sam pogodio pravac, jer nisam bio apsolutno siguran. Prišao sam momku koji je zadužen za bezbednost putnika koji čekaju voz. "Izvinite, treba mi Patni bridž, da li idem u dobrom pravcu?", upitao sam ga.

"Da, da, voz za Vimbldon, na dobroj si platformi", odgovorio mi je. A potom mu je sa istim ili sličnim pitanjem prišlo još minimum 15 ljudi. Svima je strpljivo odgovarao. Sa osmehom.

Ponovo sam mu prišao: "Izvini, koliko ti ljudi dnevno priđe i nešto te pita?". "Uh, mnogo", odgovorio mi je.

"A, koliko ti traje smena?", nastavio sam konverzaciju.

"Pa, ovde sam od 6.30. Ostaću do 16 časova", usledio je novi smiren odgovor. "Nadam se da te bar dobro plaćaju", primetio sam, a on me je iznenadio odgovorom: "Znaš, sad volontiram. Imam neke svoje razloge...".

Nisam uspeo da saznam šta mu je to značilo, jer mi je došao voz.

Još jedna stvar mi je zapala za oko u metrou u vezi sa ponašanjem ljudi. Dnevno u metrou možete da pročitate dva izdanja dnevnih listova "Metro" i "Ivning standard". Dele se besplatno. Pojedini ih ponesu, a oni koji ih prelistaju u Tjubu, ostave ih da bi i drugi pročitali.

Dnevna karta za metro i autobuse košta osam funti (oko 1.000 dinara), sedmodnevna oko 30 funti (oko 4.000 dinara), a mesečna 130 funti (oko 15.000 dinara).

Skupo jeste za naše prilike, ali kada uporedite veličinu gradova (Londona i Beograda), broj linija za podzemnu i drumsku vožnju, funkcionisanje i pokrivenost teritorije, onda shvatite da to i nije velika cifra.

U svakom metrou i autobusu, u svakom trenutku znate koja je linija, gde ide i koja je naredna stanica. Na displejima konstantno ide obaveštenje o tome, a uz to se oglašava i službenik metroa sa zvučnika. Kada, eventualno, pojedini voz zastane, odmah ide obaveštenje o tome zašto je stao i šta se čeka, uz obavezno izvinjenje za neugodnost.

Please, mind the gap!

(Izveštač MONDA iz Londona, Predrag Vujić - foto: MONDO)