"Baš mi je bilo čudno kada sam video da je Srbija dobila Nemačku, ali takve stvari se dešavaju na turnirima. Pogotovo na Evropskim prvenstvima, to je najteže da se igra jer je najmanje vremena za oporavak i moraš kao ekipa u svakoj utakmici da budeš na nož. Ako si malo opušten desi se to što se desilo Nemcima i dešavaće se još", rekao nam je Dalibor Doder u intervjuu rađenom dan nakon utakmice Srbije i Nemačke na Evropskom prvenstvu.
Nepotrebno je reći šta se potom desilo. Videla je Srbija još jednom da u rukometu nema opuštanja, da nema vremena za slavlje i za "aufiderzen" pre nego što se završi posao. Ipak, na dan kada Crvena zvezda putuje u Malme i u momentu kada Švedska gleda u Nikolu Roganovića i čeka da on bude novi Doder ili Vranješ krenuli smo od Jaše Tomića i Podgorice, preko Kraljeva i Malmea, do vrha sveta u Londonu. Dalibor Doder je godinama bio reprezentativac Švedske, igrao je rukomet u Španiji i Nemačkoj, a iako je rođen u Malmeu njegovi roditelji su sa ovih prostora.
"Došli su '70 godine oboje. Majka kao student sa 15 godina, a ćale malo kasnije. Nisu došli zajedno. Otac je Doder, a majka Radivojević, a iako se nisu nikada uzeli moji brat i ja smo uzeli prezime Doder. Saznao sam da su svi Doderi iz jednog sela, sa jednog brda iz Hercegovine. Selo se zove Kokorina. Nikada nisam bio tamo, ali znam da su mi koreni odatle,
Otac je ovde došao kao mlad, počeo je da radi sa mesom. Time se bavio ceo život, ali je kao mlad igrao fudbal u Fudbalskom klubu Balkan, gde je počeo i Zlatan Ibrahimović. Tu je igrao sa raznim nacijama - Turcima, Šveđanima, Hrvatima, Bosancima, Srbima... To je tako ostalo i dan-danas u tom klubu. Zlatan Ibrahimović je tu počeo da igrao i posle je nastavio dalje.
Sećam kada sam bio mali išao sam sa ćaletom na treninge. Ostao mi je usađen taj miris kada je tata išao na masaže, sećam se tih momenata kada su ga masirali i tog mirisa koji je ostao. Utakmica ne toliko. Sada moj najstariji sin igra u Balkanu i istorija se nekako ponavlja", uvodi nas u svoju priču osvajač srebra na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine Dalibor Doder.
Zlatan je u pravu, nije lako biti stranac
Zlatan Ibrahimović je rođen u Malmeu 1981. godine, a Dalibor Doder dve godine ranije. I kaže da je Ibra u pravu, nije bilo lako biti prihvaćen kao "stranac" u zemlji u kojoj si rođen.
"U pravu je, to je bilo tako u naše vreme. Kao što Zlatan priča u svojoj knjizi. Kada sam odrastao bilo je razlike, sada se promenilo, ali biće toga uvek. Osetiš da si stranac. Uvek sam bio deo tog društva, ali sam kao stranac morao da budem dosta bolji da bih igrao nego kao Šveđanin. Istina je to što on piše.
Pogledaj reprezentaciju. Ko je bio stranac u reprezentaciji pre mene? Bio je Ljuba Vranješ, posle njega sam došao ja, a posle mene je prošlo mnogo godina dok nije došao Nikola Roganović. Osim nas trojice nema nikoga. Više stranaca u Švedskoj igra fudbal nego rukomet. Tu je spisak stranaca dugačak", govori nam o svom odrastanju sa balkanskim prezimenom u Malmeu Doder za MONDO.
Nakon osvojenog srebra na Olimpijskim igrama u Londonu i posle nekoliko fantastičnih turnira gde je bio lider reprezentacije, samo je otpisan. U vreme kada je dominirao u Bundesligi, kada je bio lider u Mindenu...
"Neću da budem nezahvalan, ali reprezentaciji sam otkazao samo zato što mi je majka bila loše i zato što sam hteo da budem sa njom do kraja. Zvali su me, ja sam im rekao da neću moći da dođem pošto mi majka umire. Ali nema to veze, ja sam posle toga opet igrao u Nemačkoj i hteo sam da igram u reprezentaciji. Oni su tu videli da to nije to, da ja nisam na raspolaganju i onda su zvali druge igrače. Ali ja sam ipak bio i dalje u Nemačkoj i igrao sam dosta solidno. U to vreme je došao i Gotfridson, ali im je ipak po mom mišljenju bio potreban neki igrač koji igra 1 na 1, koji ide na nož, koji ima iskustva", priseća se svog preranog penzionisanja 2012. naš sagovornik.
Da je tad igrao Novak možda bih bio teniser
Kao i ostatak imigrantske dece u Švedskoj i Daliboru je prva ljubav bio fudbal. Ipak, nije mu smetalo da ga tuku na rukometu, ali mu se nije trčalo.
"Igrao sam fudbal, ali sam video da mora mnogo da se trči i rekao sam da ne mogu. Nije to dugo trajalo, ali sam igrao u jednom klubu koji je ispostava Malmea u trećoj ligi. Igrao sam fudbal, bavio sam se džudom i igrao sam tenis. Tenis sam igrao pet godina uporedo sa rukometom i otac, majka i ja smo imali razgovor sa trenerom. Rekao mi je: 'Kada udaraš loptu, ti skačeš. To ne može. Je l' se ti baviš nekim drugim sportom?'
Rekao sam da se bavim rukometom, a on mi je rekao da moram da biram. Ko će sam ići da trenira, bolje idi sa ekipom, sa drugarima na rukomet! Ali kada vidim danas, svi skaču kada udaraju loptu, to je sada normalno. Da sam nastavio tenis da igram ko zna šta bi bilo! Ali to nećemo nikada saznati", kaže nam Doder uz osmeh i na pitanje da li bi možda bio teniser da je tada bilo Novaka Đokovića dodaje: "Možda bih, ali tada nije bilo Novaka! To je bilo devedesetih..."
To je nenormalno, ali nama Balkancima je normalno
Nakon probijanja u rodnoj Švedskoj sjajni srednji bek je prihvatio poziv Aragona i zaigrao u strašnom Asobalu. U najjačoj ligi sveta je redovno igrao protiv igrača sa ovih prostora.
"Meni je uvek bilo top! Svuda po svetu svi kažu da Balkanci, nema veze da li si Bosanac, Hrvat, Srbin, Makedonac, uvek kad se sretnu kao da se znaju sto godina. Odmah bude hajmo na kafu, na pivo. Uvek se pozdravljamo i družimo se između sebe. Nije to tako sa svima, ne sretnu se tako dva Nemca. To je nenormalno, ali to je nama normalno jer imamo to u krvi. Pozdraviš se, popričaš. Ideš na pivo, kafu, posle utakmice popričaš", priseća se prvih susreta sa Balkancima na rukometnim terenima Doder.
Tih godina je dočekao i debi u nacionalnom timu. Tada - najjačem na svetu.I to - protiv Srbije!
"1998. je bila moja prva godina u reprezentaciji u generaciji sa Štefanom Levgrenom koja je bila najbolja na svetu. Debitovao sam pre Svetskog prvenstva u Egiptu, igrali smo turnir i igrao sam protiv Srbije. Posle nisam bio pozvan 1999. kada su osvojili Svetsko prvenstvo u Egiptu", rekao nam je sjajni srednji bek.
Kada ga pitaju šta je - zna kako da odgovori. Jeste on Šveđanin, ali ipak...
"Bio je poseban osećaj igrati sa Srbijom. Meni je na svakoj utakmici protiv Bosne, Srbije ili Hrvatske bio poseban osećaj jer je to bila Jugoslavija. Otac me je od malena učio - ako te neko pita odakle si uvek kaži da si Jugosloven. Nisi Srbin, Hrvat, Makedonac, Bosanac, nego reci da si Jugosloven. I uvek sam to i pričao, ja sam iz Jugoslavije!"
Gotova je zlatna era, stigao je Dalibor Doder
Kada je debitovao 1998. godine bio je čudo, ali ga nije na velikim turnirima za Švedsku bilo 10 godina, sve to 2008. i Eura na kome je Žarko Šešum ušao u anale srpskog rukometa.
"Šveđani su tada imali Štefana Levgrena i Ljubu Vranješa na srednjem beku. Od 1998. do 2004. su sve živo osvojili. Kada smo 2004. izgubili u kvalifikacijama protiv Islanda pozvan sam i nisam igrao sekundu. Nismo se kvalifikovali, a posle te utakmice cela generacija je prestala da igra i napravljen je novi tim. Od 2004. do 2008. smo igrali samo kvalifikacije, nismo se nigde plasirali. Trebalo nam je četiri godine."
Kada je došlo Evropsko prvenstvo 2008. godine, nije bilo jednostavno igrati. Posle Levgrena i Vranješa trebalo je biti prva opcija na srednjem beku.
"Bio je ogroman pritisak, pisali su po novinama da je gotova zlatna era. Ogroman je pritisak bio, ali to je i normalno kada imaš reprezentaciju koja je osvojila sve, a onda je nema nigde četiri godine. To je to kada ne menjaš generaciju na vreme. Ne kažem da mora da se promeni ceo tim, ali kasno su krenuli da prave miks".
U Splitu ti zuji u ušima, ali tako treba
Sa petim mestom na Evropskom prvenstvu 2008. godine tim Dalibora Dodera plasirao se na Svetsko prvenstvo 2009. A onda je doživeo da igra protiv Hrvatske u paklu Splita...
"To je bila utakmica neverovatna. Ulazimo u halu u Splitu, zviždanje nenormalno.Ništa ne čuješ, samo ti zuji u ušima. Ali to tako treba da bude, mnogo mi se svidela ta atmosfera!"
Da li je bilo nekog "bockanja" od strane igrača Hrvatske jer je Doder ipak sa ovih prostora?
"Ne, to je uvek bila zafrkancija. Uvek je bila zajebancija kada sam igrao protiv te ekipe. Protiv Srbije, Hrvatske, Makedonije, Bosne je uvek bilo zezanja, ali bez opuštanja. Svi su tu hteli da pobede."
Što se tiče rukometa, Doder ga je igrao neverovatno. "Bolestan sam igrao protiv Španaca i dao sam 11 komada. Pojeo sam nekog raka u hotelu, povraćao sam dve noći. Bio sam skroz iscrpljen nisam imao energije ni za šta. Uđem i dam 11 golova. Da sam bio zdrav, je l' bi dao 20? Šalim se. To se tako potrefilo, neću da kažem da sam bio najbolji", skroman je naš sagovornik.
Danas mnogi kažu da gledamo najbolji rukomet ikada, on se ne slaže."Nemaš danas Kirila Lazarova. Imaš Gidsela, ali nije to to. Nema Karabatića, Balića... Tako je tada bilo, imao si reprezentacije koje si imao strašne igrače. I danas imaš igrače koji su dobri, ali uvek će da se priča da je ranije bilo bolje. Tvoji roditelji su to pričali, moji, ja ću to da pričam. A što je bilo bolje pre? Jer nije bilo igrica, mobilnih telefona. Bili smo napolje i non stop smo se igrali."
U meču za sedmo mesto tada je Doder sa Švedskom savladao Srbiju. "Pre neki dan mi je jedan Španac poslao tu utakmicu. On ima te stare utakmice i pitao sam ga za mečeve sa Španijom i Hrvatskom, a nije mogao da nađe. Našao je meč sa Srbijom i pre neki dan sam gledao 20 minuta tog meča."
"Zove me Vedran, gde mi ne trofej?"
Na Svetskom prvenstvu 2011. godine Dalibor Doder je igrao mečeve sa Srbijom i Hrvatskom, redom dominirao i na kraju bio najboji srednji bek prvenstva. Nema kako to da dokaže, makar nema - fizički dokaz.
"Bio sam u najboljem timu prvenstva, a nisam dobio nikakvu nagradu. To ti sve kaže. Svaki igrač valjda treba da dobije neki trofej na kome piše da si bio u Ol Star timu", počinje o tome, pa nastavlja:
"Mene zove Vedran Zrnić iz Hrvatske, on je proglašen za najbolje desno krilo turnira.'Doder, uzmi mi tu medalju i daćeš mi kad se sretnemo.' Ali tu nije bilo medalja, trofeja, samo su proglasili Ol Star tim. Možda nisu dali te trofeje jer igrači koji su izabrani više nisu bili tu, ali kakve to veze ima? Meni kući nema trofeja sa Svetskog prvenstva kad sam bio najbolji srednji bek, ne lažem vas. To je isto detalj koji ti govori koliko je mali sport rukomet. Ja znam da sam bio u Ol Star timu i svi ostali znaju, ali bih voleo da imam nekakav trofej. Mnogo je smešno, Morao sam Vedranu Zrniću da kažem da nema trofeja, ne znam je l' pomislio da sam ga slagao i uzeo njegov", kaže nam Dalibor uz osmeh.
"Pogrešio sam, nije trebalo da igram u Srbiji"
2012. godine došao je u Srbiju i u Nišu igrao kao reprezentativac Švedske, a našu zemlju je jako, jako dobro poznavao.
"Skoro svako leto smo dolazili u Srbiju kao deca. Mi smo bili u Kraljevu, a otac i majka kada u hteli sami a idu na odmor ostavljali su nas u Jaši Tomiću kod babe i dede. Imali smo porodicu svuda - na moru u Zadru, u Crnoj Gori, Kraljevu, čak i u Kninu sam imao babu. Baš svuda smo imali nekoga. Kao mali smo bili stalno dole, ali kasnije kada je krenula karijera bilo je sve manje vremena."
Nije se proslavila Švedska na tom prvenstvu koje mi pamtimo po poslednjoj medalji Srbije. Doder se zapravo tu pojavio u zadnji čas.
"Nije trebalo da idem na to Evropsko prvenstvo. Najstariji sin mi se rodio 27. decembra 2011. godine. Pričao sam sa selektorima da li da dođem ili ne i rekao sam da možda neću moći. Uvek smo se okupljali 2. januara za pripreme. Ipak bilo je komplikacija na porođaju i nisam hteo da ostavim ženu samu. Kasno sam se priključio reprezentaciji i možda sam nedelju dana priprema prošao.
Sin se rodio 27. i dobio neku infekciju, nisu znali koju. To nam je bilo prvo dete, katastrofa od situacije. Kada smo saznali da nije ništa strašno onda sam pitao suprugu i rekla mi je da idem. Pogrešio sam, nije trebalo da se pojavim uopšte", iskren je Doder. Ipak, imao je jedan veliki motiv...
"U mislima su mi bile Olimpijske igre. Ako si odigrao loše Evropsko prvenstvo možda izgubiš i mesto jer na Olimpijske igre ide samo 14 igrača. Posle tog Evropskog prvenstva igrali smo kvalifikacije za Svetsko prvenstvo protiv Crne Gore. Tu smo kiksnuli, to je bio najveći kiks generacije. Dobili smo jedan razlike u Švedskoj bez Kima Andersona, ali znaš kako je tamo dole i nismo se kvalifikovali za Svetsko u Španiji. Nekoliko meseci kasnije smo igrali Olimpijske igre i osvojili srebro. Vidiš ti šta radi sport?"
Šest sati smo sedeli sa psihologom
Gledamo kako godinama selekcija Srbije gubi najbitnije mečeve na velikim turnirima, a možda Šveđani imaju rešenje. Oni su posle Crne Gore seli i - rekli jedni drugima šta treba. A imali su i stručnu pomoć.
"To ti je sport, psihologija sporta. Ako si jak psihički svakoga možeš da dobiješ. Posle Crne Gore smo imali sastanak od šest sati sa sportskim psihologom. Pravili smo neke grupe i zajedno smo pričali zbog čega, kako možemo bolje, šta ovo i ono. Sve to vreme od 2008. do 2012. sam imao sportskog psihologa. Meni je to puno pomoglo."
Razbili su Dance u četvrfinale sa Kalmanom na Mikelu Hansenu i na kraju su osvojili srebro. Tada su bili heroji, a sada je medalja u ormanu. Živi jedan sasvim običan život, a deci je pre svega otac, a ne slavni rukometaš.
"Medalja mi stoji u jednom ormaru, ali to više nikoga ne interesuje haha. Bio sam važan, sada više nisam, to je tako. Vreme prolazi i istorija se zaboravlja. Deca znaju ko sam ja i ko sam bio. Znaju da sam bio rukometaš, najstariji se i seća. Igrao sam i kada je odrastao, ali se ne sećaju da sam igrao za reprezentaciju."
Zašto je Doder otpisan?
Posle 15 godina u nacionalnom timu kada je bio na vrhuncu snage i slave - otpisan je. Morali smo da ga pitamo zašto posle 2012. i tog srebra nije više stao na teren u dresu sa nacionalnim grbom.
"2012. mi je majka bila loše i umrla je 2013. Tada sam otkazivao okupljanja, posle toga sam imao problem sa povredama i nisam mogao da igram. Došla je smena generacija, hteo sam da igram, ali sam već imao godina i nisu me zvali. Imao sam više razgovora sa selektorima i rekli su mi da računaju na druge igrače. Pomirio sam se sa tim i nastavio. Pitali su me novinari što ne igram, ali sam uvek to pitanje prebacivao na selektore. Nikada nisam dobio pravi odgovor, ni meni ni ljudima koji su to hteli da saznaju.
Nikad nisam dobio oproštajnu utakmicu. Sad je Doder sa 146 nastupa za reprezentaciju prestao da igra. Evo ti cveće, hvala ti za tvoje vreme i vidimo se. To se nikada nije desilo i meni je zbog toga žao. Možda njima nije, ali meni jeste. Poslednja moja utakmica u dresu Švedske bila je polufinale Olimpijskih igara, ja finale nisam igrao", kaže Dalibor Doder.
Da li bi imao drugačiji odnos da se preziva Johanson, Anderson, Karlson ili Larson?
"Možda da, možda ne. Ne znam, jer se ne prezivam tako nego Doder. Ali po mom mišljenju to nije bilo korektno. Ti me sada posle 15 godina pitaš zašto je to bilo tako, a ja ne znam. Sada ne bih ni hteo da znam, jer ne mogu oni meni da daju odgovor koji mogu da poštujem i prihvatim. Ne radi se to tako sa jednim igračem koji je bio u reprezentaciji mnogo godina. Ne znam jesu li drugi igrači dobijali oproštajne utakmice, ali ovo kako se uradilo prema meni nije bilo korektno.
Kako će Malme sa Zvezdom?
Crvena zvezda će igrati u Malmeu u meču u kome u Ligi Evrope može i matematički da osigura prolazak u nokaut fazu takmičenja. Vidi Doder mnogo mana domaćeg tima pred ovaj duel.
"Njima je to katastrofa jer je liga u Švedskoj gotova. Nemaju utakmice, oni su na pripremama u Španiji. Baš su sada igrali neku trening utakmicu sa Spartakom. I sada ćeš ti da igraš protiv neke ekipe u formi. Kako? To je nemoguće. Liga je takva u Švedskoj i to mi je malo čudno. Hladno je pa je hladno. Može da bude hladno i u martu i novembru."
Što se tiče atmosfere, biće odlična. "Malme ima sjajne navijače, skoro uvek je pun stadion. Nije to kao dole, ali imaju tradiciju. Po mom mišljenju je Zvezda bolja."
Zlatan? Sve je sam uradio
Rođen je, odrastao i živi u Malmeu. Da li sada svaki naš klinac koji raste u Švedskoj želi da bude Zlatan Ibrahimović?
"Ma da, kako ne. Ne svaki naš, nego svaki stranac hoće da bude Zlatan, pa i svaki Šveđanin. On je ostavio neverovatan trag u Švedskoj što se tiče fudbala. Možda ga ne vole toliko sada u Malmeu jer je sada vlasnik Hamarbija, ali on je to uradio zbog biznisa. Malmea treba da bude srećan što je ovde Zlatan postao igrač i što su ga posle prodali. Nema veze šta je posle radio. Poštujem Zlatana kao igrača i kao osobu. Najbolji je švedski fudbaler svih vremena, ne može niko drugi ništa da kaže."
Pošto su generacijski bliski, možda su se i sretali po Malmeu kao klinci?
"Mi se jesmo sreli, ali ne kao klinci. Viđali smo se nekoliko puta kada je igrao za Malme i imam neke potpisane dresove od njega. Popričali smo nekoliko puta, a on je igrao zajedno sa trenerom mog sina kao klinac u Balkanu. Odatle je rano otišao u Malme.
On je specijalan lik, takav moraš da budeš ako hoćeš da uspeš u sportu. Dobar lik, ima neke izjave koje mi se jako sviđaju i kao čovek ima svoje samopouzdanje koje mu je bilo neophodno da bi uradio to sa svojom karijerom. I to je on sve sam uradio", ističe nam Doder.
Morali smo da ga pitamo, posle svih skandala koji su se dešavali sa obaranjem statua Zlatana Ibrahimovića ipak sada on najpopularniji "jugos" u Malmeu?
"Haha, ne verujem! Nije da sada mene ljudi zaustavljaju po ulici. Ova nova generacija možda ni ne zna ko sam ja. Ne bih ni hteo da budem tako poznat kao Zlatan, da ne mogu da uđem u kafić, da popijem kafu. Sada sedim sam i pričam sa tobom. Ovde u kafiću me ljudi poznaju pošto sam u kraju. Znaju da sam rukometaš, ali ne bih baš rekao da sam poznatiji od Zlatana. On će zauvek biti najpoznatiji u Švedskoj", završava svoju neverovatnu priču za MONDO Dalibor Doder.
I sada sa 46 godina igra rukomet i to pod velikim svetlima Los Anđelesa, a iako je u Švedskoj odrastao, postao veliki igrač i osvojio olimpijsku medalju nikada nije zaboravio ko je. Nikada nije zaboravio da je Jugosloven.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: