"Crnoj Gori drugi bili preči, hvala im na tome": Komšije ga ignorisale, sad će postati rekorder Srbije

Pašće i neki rekordi na Evropskom prvenstvu u rukometu ovog januara. Ponovo se okupila selekcija Srbije i još jednom će naš adut na crti biti Mijajlo Marsenić. Div iz Berana do sada ima 18 nastupa za Euru pod srpskom trobojkom, a ako sve bude kako treba upisaće se u istoriju.

Do sada je kod Jarona Ziverta u Fihseu imao jednu ulogu, a kada je trener zamenjen to se najviše odrazilo na pivote. Kod Nikolaja Krikaua se trči bez milosti...

"Naporno je u smislu da smo odigrali veliki broj utakmica. Igrali smo na svaka tri dana na različitim frontovima. Uz sve to su došle neke neočekivane povrede i pivot koji nam je bio od velike pomoći Herburger je bio van dva meseca. Sav teret je pao na Maksa (Darja prim. aut) i na mene. Kod Krikaua se dosta trči, on neguje taj tipičan skandinavski rukomet i ako je pivot protivničke ekipe šutnuo i pao moramo to odmah da iskoristimo. S te strane jeste zahtevno, ali mi smo jako spremna ekipa i možemo puno da trčimo. Uklopili smo se u taj savremeni rukomet. Potrošnja je velika i naravno na svakom od nas je da se spremi što bolje i oporavi za sledeću."

Dva puta po 50 evra kao lekcija

Sa 18 nastupa na Euru čekamo da ne samo obori rekord već i da nastupima u drugoj fazi zasedne sigurno na vrh liste. To je za kružnog napadača Srbije velika stvar.

"To je čast i ogromna odgovornost. Odgovornost zbog mog iskustva i momaka koji su novi u reprezentaciji, debitanti na velikim takmičenjima, a ima ih sada dosta. Moram da nastavim tamo gde su stali igrači za koje mi je ogromna čast da budem u njihovom društvu. Uvek se trudim da mladim momcima pokažem šta znači boriti se za grb svoje zemlje kao što je i meni nekad neko pokazivao. Jako sam srećan zbog toga i nadam se da će neko od tih momaka za nekih desetak godina mene prestići po broju nastupa na prvenstvima", istakao je za MONDO Marsenić.

Kada je on kao klinac 2012. ulazio u nacionalni tim veterani su ga prihvatili ne samo rukometno, nego i kao mladića kome su pritekli u pomoć. Jedan poklon ne zaboravlja.

"Uvek se rado sećam tog prvog okupljanja za kvalifikacije protiv BIH i Rusije. Tada su me Marko Vujin i Petar Nenadić prihvatili kao da sam tu pet ili deset godina. Konstantno su me ispitivali za stanje u Partizanu, da li mi išta treba. Da li mi je potrebna novčana pomoć jer su i oni bili u tim sličnih situacijama gde u tim godinama novac nije bitan već samo napredak. Oni su bili upoznati sa situacijom.

Ispričao bih jednu anegdotu gde sam završio jedan trening i slučajno sam u džepu našao dva puta po 50 evra. To nikada u životu neću zaboraviti. Zahvalan sam na tome i Petru i Marku. To su stvari koje čovek ne može da zaboravi, a pokazatelj su kako ja kao jedan od najiskusnijih moram da se ponašam prema tim novim momcima", ispričao nam je već iskusni Marsenić.

"Hvala Crnoj Gori što me nije zvala"

Iako rođen u Beranama, nikada nije imao nikakvu dilemu za koga će nastupati. Za Srbiju se to ispostavilo kao premija, pošto je već duže od decenija naša snaga na crti. Neki drugi su izgubili...

"Nije bilo nikakvih drugih ponuda. U mlađim kategorijama reprezentacija Crne Gore nikada nije obraćala pažnju na mene. Uvek su neki drugi igrači bili u fokusu i zahvalan sam im na tome. Ja sam bez ikakvog razmišljanja prihvatio poziv reprezentacije Srbije jer moja porodica potiče iz srpske strane Crne Gore. Mi u Beranama smo većinom ta strana i nije mi uopšte bilo teško da odaberem. Ovoj reprezentaciji sam zahvalan jer da je nije bilo ne bih napravio karijeru kakvu imam. Ne kažem da je sad to neka strašna karijera, ali nije ni loša. Dugujem ovoj reprezentaciji sve i dok sam zdrav biću tu", jasan je Marsenić.

Došao je rukometni genije

Svi znamo kakvo je ime Raul Gonzales. šta je sve uradio i kao trener i kao igrač, ali šta je ono što Marsenić može da nam kaže iznutra? Godinama je radio sa njim u Vardaru i zajedno su spektakularno doneli trofej Lige šampiona u Skoplje.

"To je rukometni genije, mogu tako slobodno da kažem. Imao sam puno dobrih trenera u karijeri, ali kada sam došao u Vardar posle mesec dana sam shvatio da ko prihvati Raulov sistem i tu može da igra, može da igra svuda u svetu. Tako se i pokazalo. Svaki igrač koji je tada u Vardaru bio mlad napredovao je i igrao je u vrhunskim klubovima posle bez ikakvih problema.

Čovek koji toliko obraća pažnju na detalje, to je neverovatno. Kod njega je pet centimetara važno. Sa druge strane ima neverovatan međuljudski odnos. I najmlađi i najstariji su jednaki. Dođe ujutru na trening nasmejan i uvek pita kako si. Mislim da to svakom igraču znači. Rukometni genije, vrhunski čovek i nadam se da će sa reprezentacijom Srbije napraviti nove iskorake u budućnosti. Mislim da mu je potrebno samo vremena i siguran sam da će doneti uspeh", uveren je on.

Te 2017. godine spektakularnim golom Ivana Čupića Vardar je došao do titule prvaka Evrope, a zatim je usledilo slavlje koje se još uvek pamti.

"Stvarno je neverovatno sećanje na te trenutke. Prve godine smo imali nesreću da smo igrali četvrtfinale protiv Vesprema koji je u tom momentu bio po mom mišljenju najbolja ekipa na svetu i bili su mnogo bolji od nas. Međutim sledeće sezone i godinu nakon toga smo jako dobro igrali i funkcionisali kao jedan. Mislim da nas je malo nezadovoljavajuća finansijska situacija u Vardaru tih godina još više zbližila. Ako već imamo ovakve probleme, hajde da pokažemo da novac ne igra ulogu. Imali smo vrhunsku ekipu, sećam se da smo dobijali Kjelce, Barselonu, po deset razlike. Po mom mišljenju smo i kao ekipa i kao organizacija bili najbolji na svetu. Sistem je bio savršen, mislim da je to stvarno u tom trenutku bio najbolji klub na svetu. Sergej je radio vrhunski posao, ljudi u klubu takođe.

Za doček iskreno nisam imao pojma. jer iskren da budem nisam bio previše u stanju da shvatim šta se dešava. Osvojiti Ligu šampiona je nešto neverovatno, dug vremenski period nakon toga nismo bili svesni šta smo uradili. Sećam se da sam se probudio u Kelnu posle finala, a pored mene leži medalja koju smo osvojili. Neverovatan osećaj. Tih godina nismo mogli da izgubimo kući jer je atmofera u hali Jane Sandanski bila savršena, mi tu nismo mogli da izgubimo zbog ljudi koji su živeli za Vardar i podržavali nas. Ta atmosfera se osetila na svakom ćošku, ali opet ma koliko da smo mi očekivali, oni su došli u deset puta većem broju. To nikada neću zaboraviti. Kada sam izašao na binu meni su oči bile pune suza. Ta emocija je nešto što ne može da se doživi, jedan od najlepših trenutaka u mojoj karijeri", prisetio se pivot kultne generacije Vardara.

Savršen kraj bi bio u Partizanu

Bio je deo sjajne generacije Partizana sa kojom je osvajao titule pre desetak godina, a sada sanja povratak u Beograd. Kada mu istekne ugovor imaće 34 godine i ako crno-beli tim Đorđa Ćirkovića nastavi da napreduje...

"Maštam o tome. Nema ništa lepše nego završiti karijeru u klubu u kome ste napravili prve ozbiljne korake. Partizanu sam jako zahvalan, ljudima koji su u tom momentu bili u klubu. Na prilici, podršci i saradnji i mislim da bi to bilo stvarno savršeno. Naravno moraju da postoje uslovi za to. Ja sam neko koga ambicija kluba vodi i motiviše. U slučaju da se napravi ekipa koja bi bila konkurentna u Evropi, a sa finansijske strane bi zadovoljili finansijske zahteve, zašto da ne. Svako od nas mašta o tome i ja ću 2027. kada mi istekne ugovor sa Berlinom imati 34 godine. Nije to više mladost a i naigrao sam se dosta tog bundesligaškog i evropskog rukometa. Ako se to daj Bože desi malo ću sebi i karijeru produžiti. Biću u svojoj zemlji, živeću u Beogradu, ako se to desi bilo bi savršeno. Voleo bih!"

Kako ti deluju iz domaće lige?

Andrej Trnavac, Aljoša Damjanović, Vukašin Vorkapić, Stefan Dodić, Marko Tasić, Veljko Popović i Ivan Mićić su na spisku selektora Raula Gonzalesa kao igrači iz domaće lige. Ne pamti se toliko imena iz domaćeg takmičenja u nacionalnom timu, a kako ih je video najiskusniji?

"Odlično, imam reči hvale pre svega što se tiče ponašanja i odnosa prema obavezama, treninzima, satnici. Mogu da kažem sve najbolje. Što se tiče rukometnih stvari ima neverovatno puno potencijala u tim momcima. Nikada boljeg Stefana Dodića nisam zatekao nego sada. Mnogo ozbiljan, konstanno vodi računa o sebi, igra i trenira odlično.

Marko Tasić jedan neverovatan potencijal za budućnost. Aljoša Damjanović takođe eksplozivan i pun snage. Popović stvarno vrhunski igrač, Mićko (Ivan Mićić prim. aut) je neverovatno zahvalan igrač i drago mi je da je tu. Mare Jevtić - isto ne smemo da ga zaboravimo. Već je bio tu sa nama nekoliko puta, ali nikako na njega da se obrati pažnja. Jedan veliki borac, igrama u Bidasoi se dokazao. Reprezentacija je puna potencijala i nadam se da će u saradni sa Raulom to sve biti na još većem nivou i da će za neku godinu napraviti ozbiljan rezultat", završio je svoju priču za MONDO Mijajlo Marsenić.

Kada krene Evropsko prvenstvo 15. januara cela Srbija će se nadati prvom rukometnom čudu - pobedi nad Španijom. Kada četiri dana kasnije budemo igrali sa Austrijom nadamo se da ćemo imati novog rekordera po broju nastupa na Euru. A za Novu godinu mu želimo da ne stane tu - da ovog januara stigne makar do 22 nastupa!

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: