"Kada je trebalo da idemo na prvu liniju pokvari nam se transporter. U Svinjarevcima na izlasku iz mesta. Da nam se pokvario 100 metara dalje ubili bi nas", ispričao nam je Aleksandar Milenković Šuki u svojoj nestvarnoj životnoj priči za MONDO o danu kada je umesto smrti dobio šansu da ode na Olimpijske igre.
Sačekli smo ga ispred redakcije gde se pojavio u opremi Argentine i na biciklu, friško sa svojih osmih Olimpijskih igara. Ovoga puta učestvovao je kao trener, a tri puta je na OI bio kao takmičar. Poslednji je čovek koji je iste godine nastupao na Zimskim i Letnjim Olimpijskim igrama, a prvi koji je nastupio tri puta u tri različita sporta na OI!
"Poslednjih godinu i po dana sam bio pomoćči trener u Argentini u nordijskom skijanju. Uspeli smo da plasiramo četvroto takmičara. Zadovoljni smo rezultatima, ja sam pomagao glavnom treneru tog tima, mojoj životnoj saputnici. Prešao sam iz Čilea u Argentinu da bih joj pomogao da zaokruži nastupe tih četvoro takmičara", rekao nam je na startu.
Tata gledao kup i Megu
Aleksandrov otac je bio višestruki šampion Jugoslavije u biciklizmu, a sin Aleksa igra u Megi! Zbog njega je tata morao iz Milana i Kortine da gleda Kup Radivoja Koraća.
"Sin je 2004. godište igra u Megi i bio je reprezentativac do U20 nivoa. Bio je prvak Evrope sa Megom, a sa Srbijom je bio treći u Evropi. Malo su ga povrede omele, ali bori se, trenira i čeka svoju šansu. Ja se nadam da će je dobiti i da će moći da igra više i da se kroz vreme otvori da napravi to što želi. On je dobar dečko i zaslužio je", istakao je Aleksandar koji je istakao koliko je njemu bila potrebna i ključna podrška kada je počinjao da se bavi sportom.
"U to vreme sam imao podršku porodice. To je bilo vrlo važno i nije bilo često u tom periodu. Otac je bio i trener u tom biciklističkom klubu, tu su prošle generacije biciklista i to je značajno uticalo na moj razvoj i stvaranje."
Kako biciklista na ZOI?
Aleksandar je zapravo na prvim Olimpijskim igrama učestvovao 1992. godine kao - nordijac. Ali ni to nije bilo slučajno.
"Nama u biciklizmu je bilo normalno da se u pripremama bavimo nordijskim skijanjem. Bili smo na planini da napravimo dobru krvnu sliku koja te posle drži tri-četiri meseca jer se stvore novi eritrociti. Zbog toga smo mogli bolje da vozimo, tako da smo se bavili time. Tada je bilo manje odlaska u Španiju, na Kanare, da se vozi zimi. Nama je nordijsko skijanje bilo deo rutine", objasnio je svoje početke u nordijskom skijanju naš sagovornik.
Kasnije te iste godine pod belom zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta učestvovao je i na Olimpijskim igrama u Barseloni kao biciklista. Danas Slovenci imaju Primoža Rogliča i Tadeja Pogačara, a Srbija...
"Bili smo u istoj državi, sad su šampioni i prave vrhunske rezultate. Mi smo se borili sa njima i pobeđivali ih. Bili su oni bolji od nas, ali u moje vreme ja sam bio najbolji junior u Jugoslaviji. ipak taj razvoj posle, oni su ipak bili bliži Italiji. Kada odete na trku oni za dva-tri sata dođu kući, a mi putujemo celu noć. Putovanje u kolima, zgužvani, tako smo rasli i stvarali se, čeličili. Kad se sada setim lepo je bilo."
Italijan nudi 1.000 maraka, kaže pusti me!
"Rano sam počeo da se bavim biciklizmom uz podršku oca. Sami ti rezultati, okruženje, stariji drugari koji su nas vukli i učili. Prvi put sam na jednoj trci u Beogradu našao među najboljima, bio sam treći. To su bili već ozbiljni stariji vozači i to mi je bila prekretnica.
Posle su bila razna državna prvenstva, a prvo državno prvenstvo sam osvojio brdsko prvenstvo Jugoslavije 1984. sa nepunih 17 godine. Braneta Ugrenovića do tada niko nije pobedio, jak sprinter i formiran vozač. Bio sam prvi koji ga je te godine posle 17 godina pobedio. Tu sam počeo da pokazujem dobre rezultate, posle sam u Subotici i Zagrebu osvajao državna prvenstva i te godine sam uzeo rekordnih pet titula. To je tako krenulo", priča nam o svojim počecima legendarni sportista, za prijatelje Šuki.
I dok sada nijedan srpski biciklista ne može da priđe Slovencima i vrhu svetskog biciklizma, Milenković je to ipak mogao.
"Na Trci kroz Jugoslaviju sam pobedio jednu etapu. Sve smoradili da Slovenci osvoje neku etapu, bili su tu recimo Francuzi koji su bili na Tur de Fransu, ozbiljni vozači. Svi smo vukli za Šebenika da pobedi, a on stalno drugi. Dođemo na jednu etapu u Trebinje i u beg odu Čubrić, jedan Italijan i ja. Ja gledam pozadi i Italijan njemu nudi 1.000 maraka da ga pustimo. On me gleda, mene ne interesuje. Oni se dogovaraju, kiša pada strašno. Proklizaju njih dvojica, padnu o neko kamenje razbiju se i ja na žilet prođem. Naši povuku otpozadi i stignu me pred ciljem. Uđem prvi u zadnju krivinu i padnem i ja! Dolazimo na sprint u Mostar i vidim kroz drveće da je suvo, skočim po desnoj strani i pobedim etapu! Slovenci da me pojedu, neće da pričaju sa mnom", priseća se kroz smeh Milenković za MONDO.
Srbin otkrio Slovencima da imaju čudo
"Mene sada impresionira Pogačar sa količinom energije, sa količinom vata kojom on lomi takmičare. On faktički unapred pravi varijantu koga će gde da napadne. Oni sve znaju i ništa mu ne mogu. Tolika je superiornost i stvarno sam oduševljen", priča nam sagovornik, a onda se prebacuje na Primoža Rogliča.
Jedan od velikana ne samo slovenačkog nego i svetskog biciklizma počeo je ovim sportom da se bavi jako kasno i to sve na insistiranje Srbina!
"Imaju dobru ekipu medicinsku na Univerzitetu u Ljubljani. Tu radi Radivoje Milić. Srbin koji je otišao u Sloveniju. Njega su vrbovali i otkrio je Rogliča. Roglič je bio ski skakač!
Pao je i slomio se na skakaonici i vozio je bicikl da bi oporavio svoju nogu. Kada je došao na testiranje da vidi da li je zdrav za skokovedoktor Milić krene da ga opterećuje. Kada je video šta čovek radi, on je odmah zvao klub. Zove i kaže dođite odmah da potpišete ugovor! Ovde imam vozača koji matira sve rezultate od ranije. Nažalost po meni Roglič da nije imao neke padove i da je imao više sreće imao bi još bolje rezultate. Možda je uzrok tome što nije vozio kada je bio mali, pa nije imao refleksni osećaj kada se vozi u grupi", otkriva nam ovu neverovatnu priču Milenković.
Gledaju Slovenci, kažu ovaj nije normalan
"Ja sam krenuo kroz biciklizam da probam da se plasiram za Seul '88. Bio sam u vojsci '86 na '87 i tu godinu dana nisam trenirao. Imao sam zastoj u karijeri, nažalost nisam dobio premeštaj u sportsku četu. Uspeo sam da se vratim, ali sam na trci u Varšavi doživeo pad i vratili su me avionom. Otišao sam u beg i prvak sveta Uve Rab je bio tu. Oni me vide da nisam njihov, sačeka me da budem na ivici puta i laktom me gurne u šanac. Uleteo sam 50 na sat, preleteo i polomio mi se menjač. Nije mi uslišena molba zbog kvara i tu mi se prvi olimpijski san ugasio", počinje Milenković.
Pad, povrede i neuspeh nisu ga obeshrabrili. Videćemo kroz razvoj njegove karijere da ni mnogo veće stvari nisu uspele da ga slome, a na ZOI 1992. u Albertvilu stigao je pukim slučajem.
"Počeo sam da studiram prava, ali sam video da mi ne ide baš i rešio sam da pojačam sa sportom.To je rezultiralo time da sam počeo više da se bavim nordijskim skijanjem i pojavio sam se sam na državnom prvenstvu u Sloveniji. Februar '91, državno prvenstvo, 30 kilometara. Meni spadne maža posle 500 metara, bez maže to završim gde bi normalan čovek stao 500 puta. Ali pošto sam bicillista i znam da se mučim, završim. Slovenci gledaju, kažu ovaj nije normalan!
U Sloveniji nas je bilo 48 na trci, ja sam bio 24. Prođem kroz cilj, prilazi mi trener reprezentacije Jaroslav Honzo, Čeh. Kaže: 'Dečko 1. novemrba dođi u Sloveniju i bićeš u reprezentaciji.' Gledam šta mi priča čovek. On je trener reprezentacije, a ja sam 24. Kaže ništa se ne sekiraj, ništa nemoj da treniraš, Samo dođi 1. novembra na pripreme, bićeš sa ekipom. On mi je taj prvi crv ubacio da tu nešto mogu."
Na bugarskoj grancii svi u stavu mirno, stiže šampion
Nakon poziva Jaroslava Honza, poslušao je selektora i nije trenirao za ZOI. Vratio se biciklizmu i jedva se vratio u Beograd sa najvećom nagradom na svetu u to vreme.
"Odradim ja strašnu biciklističku sezonu. Pobedio sam trku AVNOJ-a, pobedio sam Trku kroz Bugarsku i dobio sam auto, što je bila tada najveća nagrada na svetu. Uvek su pričali vidi budali vozi biciklu nema ništa od toga. Kada sam parkirao nov auto, u Beogradu su bila tri Reno Šamada i ja sam došao sa četvrtim. Auto cakum-pakum.
Nisam imao dozvolu, jedva sam ga prebacio preko granice. Moj drug iz ekipe Duško Beara je imao dozvolu i ostao je sa mnom da završimo te papire. Završim u novinama, sa ključem u rukama, cela strana moja slika. Dolazimo, bugarska granica prekida da radi. Izlazi glavni i kaže: 'Gospodine Milenkoviću je l' možete da popijete piće sa mnom dok sredimo ove papire.' Može! Popijemo po viski i pita me je l' mi nije teško da pozdravite moje radnike. Izađem napolje, a cela carina postrojena kao u vojsci. Idem od jednog do drugog i svi mi čestitaju. Super sve, on me pozdravi.
Dolazim na srpsku granicu za sto metara, dajem papire, carinik se hvata za glavu. Kakav auto, kakav poklon! Ne može to, to se nikad nije desilo! Juri, zovi ovamo i onamo i nekako se to odradi i završimo i to."
Umesto na Vukovar, otišao na Olimpijske igre
U jeku strašne forme, došle su i jako loše vesti. Nije nikoga u vojnom odseku bilo briga za Olimpijske igre i pobede na trkama. Bližio se kraj 1991. i Jugoslavija je krenula da se raspada u krvi. Pukim čudom je naš šampion tada ostao živ.
"Dođem sa trke kroz Bugarsku, ono već krenula mobilizacija. Počeo je rat, mene su krenuli da zovu i u pet ujutru vojna policija oko kuće. Kažu - da se javiš. I odem ja na ratište. U pozadinu tamo u Biziće, pa Ilok, pa posle prema Vukovaru.
Kada je trebalo da idemo na prvu liniju pokvari nam se transporter u Svinjarevcima, na izlasku iz mesta, Da se pokvario 100 metara kasnije ubili bi nas jer moraš da ostaneš uz vozilo. Ovde je seoska straša bila ispred nas, pa mi iza njih i dobro se završilo. Dođemo na prvu liniju, sad oni kažu dolazi neka smena iz Valjeva, kažu sada ne morate vi. A bilo je stvarno nestvarno. To je kraj godine, neki oktobar-novembar. Na kraju neki general potšiše i na neke veze uspemo da odradimo da mene 11. ili 12. decembra puste", počeo je Milenković priču o tome kako je na nestvaran način stigao na Zimske olimpijske igre u Albertvilu 1992.
Nije bilo mnogo ni vremena za trening, a ni mesta na kojima bi on ubedio selektore da ga povedu na ZOI.
"Trka je 24. decembra, ja možda deset dana treniram. Bio je tu neki solidan rezultat, ali ne dovoljan. Ostanemo mi u Bosni pošto je na Palama bila jaka trka i nekako uspemo mi tu da na nekim trkama budem drugi i treći. Momo Skokić pobedio sve trke do kraja, ali ja ga pobedim na poslednjoj trci. Normalno ide Skokić, ali odlučuju između mene i jednog muslimana. Mislim da je na kraju Olimpijski komitet odabrao mene jer su želeli da ide i neko ide iz Srbije", iskren je naš neverovatni sagovornik.
Na kraju je na samim Olimpijskim igrama imao solidan nastup i od tada više nije mogao bez skija.
"Realno gledano bez treninga nekog velikog sam završio sve trke. 30, 15, 10 i 50 kilometara u 15 dana. Vraćamo se mi iz Austrije i auto ispred nas nas blokira. Izlazi Jaroslav Hons i kaže: 'Aleksandre kad si počeo da treniraš?' Ja kažem 30. decembra. Kaže on: 'Pa jesam ti rekao 1. novembra!' Pa da, ali bio sam u ratu, nisam mogao. E svaka ti čast! I tako sam se ja malo inficirao sa tim skijanjem. To mi je značilo za biciklističku sezonu gde sam pokušavao da se plasiram u Barselonu. Pritisle su nas sankcije, ja sam imao i jedan pad gde sa mikrofraturom na obe noge. Na kraju sam se nekako plasirao za Barselonu. Sve u tri-četiri meseca", otkriva Aleksandar Milenković.
Ručao sa Drim timom, vozio sa Lensom Armstrongom
Nastupao je na Zimskim Olimpijskim igrama 1992. u Albertvilu pod zastavom SFR Jugoslavije, iako su tada Slovenija i Hrvatska već nastupile nezavisno. Zatim je za nekoliko meseci u Barseloni nosio zastavu MOK-a kao individualni takmičar, a 2006. je u bijatlonu bio pod trobojkom SR Jugoslavije.
"U Albertvilu se nije ništa osetilo. mi smo se super družili. Nije tu bilo nikakve tenzije, sve je bilo mirno, pitko i lepo. Što se tiče Barselone tu se već prošlo je neko vreme i već je bilo neprijatnosti sami tim što nemaš svoju zastavu, identitet", ističe Milenković.
U Barselonu je stigao nekoliko meseci nakon Albertvila, izdržao tempo trke i završio je u vrlo sličnom veremenu kao recimo - Lens Armstrong. A sa tih OI pamti - Drim tim!
"Neverovatan događaj, drugačije je sve. Olimpijske igre su nešto mnogo lepo, u prilici si da vidiš neke ljude kojima se diviš. Pogotovo tada kada nije bilo interneta. U Barseloni je bio specijalan dan kada je Drim tim došao jedan dan na ručak u Olimpijsko selo. Nešto specifično i nama značajno da ti neke sportske veličine budu tu."
A da bi se takmičio sa jednim Lensom Armstrongom trenirao je tako što je postao prvi beogradski kurir na biciklu. Ko prevali dovoljno puta rutu od Mirijeva do Zemun Polja, može da se takmiči i sa najboljim ikada!
"Boris iz Beokurira mi je ponudio da mu prevozim poštu jer je goriva nije bilo i cena je bila četiri marke. Da bih zaradio nešto i trenirao raznosio sam poštu. Mnogo sam vozio po suncu leti, najgore je bilo kad sam dobijao da vozim nešto sa Mirijeva do Zemun Polja. Dobijem poruku na pejdžer i idem. Ali to mi je pomoglo da izdržim taj tempo na Olimpijskim igrama."
"Prišao je Edi Merks i rekao - ovaj dečko je pobednik"
Možda u Srbiji ime Edija Merksa nije toliko poznato, ali on je bio bukvalno prva superzvezda biciklizma. Njegove reči i dalje odzvanjaju u glavi skromnog momka iz Jerkovića.
"Na jednoj trci sam u Belgiji ostao sam u jednom momentu sa Akselom Merksom, sinom Edija Merksa. Jedino sam ja bio tu kada je pobegao. Na kraju dođem na cilj sa jednim Estoncem koji je bio u mojoj ekipi i on pobedi, a ja završim kao deveti. Odmaramo posle cilja, presvlačimo se, umivamo se. Dolazi Edi Merks, čestita treneru i kaže: 'Za mene je pobednik ovaj dečko ovde' i pokazuje na mene.
Stvarno mi je to baš značilo, dalo mi je neku veru da radim dobro. Posle toga je bila neka Univerzijada i ja sam se malo ohladio od skijanja. Pozvali su me i brzo su me spremili za Univerzijadu u Španiji 1995. Tu sam se malo povratio u skijanje, ali je i dalje to bilo u drugom planu."
Pred bombardovanje rešio da ide u Solt Lejk
Neverovatna je priča o Solt Lejku i Aleksandru Milenkoviću. Imao je "A" normu, ali se niko iz Srbije nije potrudio da ga na Zimske olimpijske igre pošalje.
"Ja sam sve 15-20 dana godišnje trenirao i onda sam pred bombardovanje krenuo da se bavim zimskim trijatlonom. To je 10 kilometara trčanja, pa 10 ili 20 kilometara mauntin bajka i 10 kilometara skijanja. Počeo sam time da se bavim na dve-tri pripremne trke i kasnije smo otišli na Evropsko i Svetsko prvenstvo. Bio sam 15. na prvom Svetskom prvenstvu, videlo se da mi to odgovara. Svidelo mi se, pronašao sam sebe, počeo sam da ulazim u neke nagrade, kapnuo je i neki dinar. U Svetskom kupu sam bio peti!
Bavio sam se time dve godine i 2001. godine sam otišaa u Montanu kod Dragana Nanevskog. Odbiju me za vizu američku, kaću da idem da skijam na Divčibarama. Međutim ja dođem za 15 dana i kažem im da idem u Ameriku da se plasiram na Olimpijske igre. Lupe oni meni na kraju pečat, odem kod Dragana, treniram i javim savezu da me preliminarno prijave za ZOI.
Međutim oni me ne shvate ozbiljno i početkom januara se plasiram na Olimpijske igre sa "A" normom. U jednoj trci! Nijedan naš sportista nije bio tu ni blizu "A" norme. Bio sam u formi, trenirao sam, prvi put sam imao uslove, trenera... Hteo sam da platim sve, samo da me prijave. Na kraju nisu hteli da me puste jer nije bilo preliminarne prijave. A možda sam tu mogao da budem i najbolji što se tiče mojih rezultata", priseća se naš tada najbolji zimski sportista.
"Ako uradiš 10 odsto, evo ti sve"
Na kraju je taj neuspeh bio ključan da Aleksandar Milenković ispiše istoriju. Da 2006. godine u Torinu postane prvi sportista ikad koji je nastupio na tri izdanja Olimpijskih igara u tri različita sporta.
"Mene je to ojačalo. Njih u savezu je malo bolelo jer me nisu prijavili i što su pogrešili. Stigao mi je poziv iz bijatlon federacije na pripreme sa jednim dečkom. Kada smo otišli tamo, ja sam rekao da hoću i ja da probam.
Sednem sa Ibaldom Priknerom, glavnim za razvoj i kažem mu da ima mnogo potencijala da razvijemo sport u Srbiji. Kažem mu da smo talentovani i da sam ja raspoložen da se bavim time. Završimo razgovor, večeramo, ujutru me pozove, izvadi kovertu i da mi 3.000 maraka. 'Molim te, ako 10 odsto uradiš šta si ispričao , sve ti ovo pravdam.'
Ja se zahvalim i odmah krenem. Mi smo sa tih 3.000 nabavili nove puške. Ja sam se i takmičio, i trenirao ih i spremao im da jedu i bio im i otac i majka. Krenuli smo da stvaramo neki tim i napravili smo bum u nordijskom skijanju i bijatlonu. Posle godina rada ja sam se plasirao za Svetski kup, tako da sam posle toga nastupao četiri godine u Svetskom kupu. Napravili smo prvu srpsku štafetu u biatlonu, a kada je Edin Hodžić u zadnji čas napravio normu zamolio sam svetsku federaciju da me izbriše i da upišu njega. Video sam da tu više nisam potreban, da su me mlađi prestigli", govori nam on o zlatnom dobu srpskog biajtlona.
Kako smo se odrekli šampiona
Na kraju je srpski bijatlon mogao da se pohvali da ima Milanka Petrovića - šampiona, osvajača medalja i jednog od 30 najboljih na svetu.
"On je došao do 30. mesta u Svetskom kupu, bio je u prvih 50 na Olimpijskim igrama. Nažalost izgubili smo ga. Olimpijski komintet je prepoznao talenat i gurao je to pet godina, Damir Rastić je imao visok kvalitet. Milanko je bio dva puta među deset na Evropskom prvenstvu, ali ga zakon nije prepoznao jer nije bilo dovoljno ekipa u bijatlonu. Bio je i univerzitetski prvak sveta i u bijatlonu i u nordijskom trčanju. Međutim to se nije dobro protumačilo i od tada su nam kola u zimskim sportovima krenula nizbrdo."
Ipak nije samo Milanko bio naš olimpijski bijatlonac. Bilo ih je nekoliko tih godina, među njima i sada već veteran Šuki! Te 2006. godine otišao je u Torino u zadnji čas, a da nije ni znao da će ispisati istoriju.
"U principu se uopšte nisam spremao. Kupio sam kundak za pušku, cev smo nešto malo menjali, ali sve na brzinu. Malo sam trenirao sa Slovencima, bio sam sve bolji mada nisam nešto specijalno očekivao. Dobio sam pravo da nastupim na jednoj trci na Olimpiskim igrama, a kako sam se plasirao? Bili smo 30. nacija, a 28. ide na ZOI. Šveđani izbace tri od četiri takmičara jer neće da vode one koji su 30. i 40. na svetu. Ja se zapravo nisam plasirao na ZOI sve do 17. januara. Međutim tada nacionalne federacije potvrđuju učešće i Šveđani ne potvrde. Mene zovu sutradan i kažu ideš na Zimske olimpijske igre!"
Od snega Avale do jedinog ikada
Pripreme za ZOI 2006. godine u Torinu bile su kratke i - vulkanske. Na vrhu Avale, oko Spomenika neznanom junaku kovao se nastup za anale.
"Sreća bio je neki sneg na Avali, ja brzo tamo. Stavim skije, odem biciklom na Avalu, treniram oko spomenika u krugu od kilometar. Sednem na bicikl, vratim se nazad i za Torino!
Pre ZOI odem na nekoliko marataona i dobro sam se spremio. Na Dolomitima sam bio 15. a do poslednjih šest kilometara sam se borio za prvo mesto. Pred Olimpijske igre sam bio 17. na maratonu u Kortini, gde su sada održane Olimpijske igre. To mi je bila najbolja trka u životu svi su mi čestitali jer sam krenuo iz četvrte grupe. Znači nakon 1.500 ljudi sam startovao. Morao sam da prolazim sa strane, staza je već bila oštećena, to je druga priča. Ali nema veze, tu sam video da sam, top."
Bilo je sve spremno da sa skoro 40 godina naš heroj napravi rezultat karijere. Ipak, sreće nije bilo...
"Na prvoj trci na prvom merenju sam bio 30. Slovenac mi govori: 'Šuki letiš!' Staza je bila led ledeni, i ja sa ivicom zakačim led jer nisam navikao na nove skije. Zakačim i mene baci, padnem na leđa. Ne znam gde se nalazim. Ustanem nekako sav u šoku, nastavim sve me boli, nastavim trku. Dođem na strelište gađam, izgubim vreme na strelištu uopšte ne mogu da namestim nišam, nešto mi nije u redu. Završi se trka, zaustavlja me slovenačka televizija. 'Gospodine Milenkoviću, čestitamo, postali ste prvi čovek u istoriji koji je nastupio za tri Olimpijske igre u tri različita sporta. Ali kako ste gađali sa ovom puškom?'
Ja se okrenem, a meni kundak nakrivljen. Meni je šipka od kundaka ušla u leđa. Urade snimak i vide mikrofrakture kičme. A tada još imam da trčim 10 kilometara i maraton. Šta da radim, da li da startujem? Dođe naš fizioterapetu, kaže ne znam da li smem da te diram uopšte. Ja ne mogu da sednem! Ne mogu na trening jer ne mogu da sedim u autobusu, toliko me boli."
Ipak u zadnji čas došao je spas i to od nekoga ko Srbima ne pomaže često. Od Amerikanaca!
"Gleda me jedan čovek sa plavim očima, Alan se zove. Amerikanac, lični fizioterapeut Andresa Verbala, svetskog prvaka u nordijskom skijanju. Pozove me u svoju ordinaciju. Dođem kod njega, da mi vizit kartu i kaže idi na internet, pročitaj o meni. Izađem na sajt gledam, sve neki glumci, poznati... Mislim se: 'Au ala ovo košta'. Dođem popodne i uradi mi tretman.
To izgleda tako što uz sopstvenu energiju i njegovu energiju da se napravi pokret koji ne možeš da napraviš. Sa tim pokretima ti on razbija blokadu. Dođe do neke granice i stane. Ali ti moraš da učestvuješ. Kaže on meni na dan maratona te neće boleti. Stvarno meni počne da bude bolje, dolazi maratonska trka, ja se budim ujutru i mene ništa ne boli. Ne mogu da verujem!"
Na kraju uprkos tome što mu se zvanično piše nastup, nije mu bilo dozvoljeno da maraton od 50 kilometara završi jer je baš u momentu kada je stigao pred kraj došao do mesta gde su nastupali oni najbolji. Da ih ne bi ometao - samo je sklonjen sa staze.
"Staza je bila u osmicama i dođem ja do 47 kilometara i 200 metara. Ispred mene Amerikanac i Ukrajinac. Zaustavljaju nas i pitam što nas zaustavljaju, ali oni ne daju da prođemo. Ne može, ne može i nisam završio trku. Završio sam 47,2 kilometra, eto tako mi se nestvarno završilo", završava o svom poslednjem nastupu na OI kao takmilčaru.
I šta sad, posle 500.000 kilometara?
"Polako me godine stižu, nema više te mladosti. Zadovoljan sam što sam zdrav i što mogu da radim, to me čini srećnim. Videću što se tiče planova, sa Argentinom sam završio. Ovih meseci ću se malo pozabaviti sobom da vidim šta i kako u narednom periodu. Takmičarski duh je još uvek u meni, čitav život sam aktivan i mislim da sam prešao preko 500.000 kilometara na bicikli", rekao nam je za kraj o svojim daljim planovima Aleksandar Milenković Šuki.
I dok neki drugi zarađuju milione i ceo svet zna za njih Aleksandar Milenković je ipak neko ko je poznat samo malom broju ljubitelja sporta. Ipak, sve što je uradio u karijeri i životu, mnogo je više nego što bi čovek pomislio da može stati u samo jedan život. A neće on stati na tih 500.000 kilometara i osam Olimpijskih igara. Još ćemo mi čuti za srpskog čoveka od čelika.
(MONDO, NIkola Lalović)
BONUS VIDEO: