"Upravo to veče je bila subota kada je počeo rat, a da mi praktično nismo ni znali. Dešavalo se ubistvo te noći, a mi smo sutradan imali utakmicu na Grbavici", rekao je Boris Vasković kada smo ga pitali za sam početak njegove fudbalske karijere. A za MONDO je pričao o svemu - od početaka u Želji, rata i smrti u rodnim Pofalićima, do evropskih vrhova na koje je stizao sa svadbe u Zobnatici. Vežite se, ovo nije obična fudbalska priča.
Poznat kao strastven i neumoran borac, trkač, motor veznog reda timova koji su mučili Crvenu zvezdu i Partizan tih devedesetih. Upravo je Vasković jedan od igrača koji su u doba kada je reprezentacija bila sačinjena od igrača najvećih evropskih klubova uspeo da se dokopa najdražeg dresa.
"Što se mene tiče i moje evidencije mislim da imam sedam zvaničnih nastupa za seniorsku reprezentaciju, a pre toga sam igrao i za mladu selekciju Jugoslavije. Igrao sam i za Srbiju i Crnu Goru, a nažalost nisam uspeo da nastupim za Srbiju", priča Vasković i nastavlja:
"U to vreme kada sam baš nastupao za Sartid ima jedna mala anegdota. Igrali smo protiv Bosne i Hercegovine i zvali su me menadžeri da me pitaju gde mogu da me pogledaju. Ja sam rekao da igraju Srbija i Crna Gora i Bosna i Hercegovina. Oni pitaju je l' to neki turnir?"
Njegova reprezentativna karijera je malo reći živopisna. Od igranja na Koševu i u rodnom gradu do Indije i turnira za pamćenje na kome je naš tim uzeo svoj poslednji trofej.
"Mislim da je najveće dostignuće za svakog sportistu da igra za svoju reprezentaciju svoje zemlje. Ja sam bio počastvovan time, debitovao sam na tom nekom "Milenijum kupu" u Indiji gde smo osvojili prvo mesto. 25 dana u Indiji, prava avantura i na kraju smo to začinili tim peharom, koji je poslednji naše reprezentacije", prisetio se on.
Peške na trening, pred rat u prvi tim
"Rođen sam u naselju Pofalići u Sarajevu i te 1984. olimpijske godine je nas deset otišlo na selektivni trening u Želju gde nas je bilo oko 400 iz celog grada. Na kraju sam ostao u poslednjih 25. Možda nisam bio najkvalitetniji, ali sam bio najuporniji", počinje priču o svojim počecima na fudbalskom terenu Vasković.
Teško je sada objasniti nekome da se pešačilo kilometrima na trening, a disciplina kakva je tada vladala sada je misaona imenica.
"Osnov za napredak i budućnost je disciplina koja treba da se usadi odmalena. Sada je i smešno da klincima pričam da smo na svaki trening morali da nosimo kapu, fen, papuče. Da nas on pregleda pre svakog treninga da li su nam blatnjave kopačke... Koliko sam samo puta peške išao iz Pofalića sa brda... Nije mi bilo ništa teško jer sam jako voleo treninge."
Ponikao je u omladinskoj školi tada velikog Željezničara, a stigao je i do prvog tima. Kao i mnogo šta drugo, ni to ne piše na njegovoj starnici vikipedije.
"Imao sam nepunih 17 godina kada se zaratilo i bio sam jako blizu prvog tima. Za vikend su se normalno igrale prvenstvene utakmice, a tokom sedmice se u utorak ili sredu uvek igrala utakmica sa niželigašem. Da odigraju igrači koji nisu igrali, a tim se popunio kadetima i juniorima. Tu sam igrao pred rat nekoliko utakmica i bio sam jako, jako blizu prvog tima", rekao nam je naš sagovornik.
Te subote, kada je počeo rat...
Kada je odjednom počeo rat i kada je Jugoslavija krenula da se raspada - Boris Vasković je išao na trening.
"Upravo to veče je bila subota kada je počeo rat, a da mi praktično nismo ni znali. Dešavalo se ubistvo te noći, a mi smo sutradan imali utakmicu na Grbavici. Došli smo nas četiri, pet zajedno. Kao i obično došao sam iz Pofalića peške pola sata i kako idem do Grbavice vidim nema nikoga na ulici. Ništa mi nije jasno. Nije tada bilo interneta niti bilo čega, da bih mogao da se informišem. Kada sam tamo stigao saznao sam šta se desilo i naravno nije bila odigrana ta utakmica. Kada sam tamo stigao saznao sam šta se desilo i to je nažalost bio moj poslednji odlazak na Grbavicu", priča nam tada omladinac Želje.
Pofalići su inače bili poprište jedne od najtežih bitaka rata u Bosni i Hercegovini. Čuvena "Operacija Grom" se 16. maja desila upravo u Pofalićima.
"Ja sam rođen i odrastao tu. Preci moje pokojne babe Stane Čangalović su na toj zemlji bili 300 godina. Dan pred napad smo dobili informaciju od komšija Bošnjaka da se sutradan sprema napad na nas i da bi bilo bolje da idemo na neko drugo mesto i da sve to izbegnemo. Međutim mi nismo želeli da napuštamo svoje ognjište i mesto gde smo rođeni i ostali smo tu. Bio je veliki napad na Pofaliće gde smo se praktično spasili u zadnji čas bežanjem kroz šumu, gde smo bili spremni za odstrel što se kaže."
Porodica Vasković je osim Borisa koji je bio reprezentativac iznedrila i Bojana, pevača Leksington benda jedva se skupila nakon toga. Ipak, neki članovi su zauvek izgubljeni...
"To je teško opisati jer je nas bilo 13 članova porodice Vasković. U tom trenutku nas se samo pet skupilo na tom izlasku na srpskoj teritoriji. Nismo znali ništa gde su mi baba, deda, stric, sestra, strina... Dobijali smo informacije da su svi izginuli. To su sve teško šokovi, tako da smo se kako su dani odmicali prikupljali informacije. Hvala Bogu svi smo preživeli osim babe i dede za koje ni dan-danas ne mogu da ustanovim gde su ubijeni i nemam mogućnost da im odem na grob."
"Dečko, nisi ti ni za treću ligu"
Iako mnogi misle da je on zapravo iz Sarajeva stigao u Šabac odakle kreće njegova "zvanična" vikipedija biografija, nije to išlo baš tako jednostavno.
"Ja sam prvo došao u Beograd gde sam počeo da treniram sa Crvenom zvezdom u omladincima kod Vojina Lazarevića. Nisam imao ni fudbalsku legitimaciju ni ličnu kartu, ništa od dokumenata. Morao sam da se vratim u Sarajevo da to sve izvadim. U toku rata sam se vratio i sa jednim prijateljem sam u danu primirja na motoru otišao na Grbavicu i izvadio svoju fudbalsku legimitimaciju i legitimacije svih Srba koje sam im posle podelio. Sada kad shvatim šta sam uradio, nije bilo baš pametno. Ipak to je nekad u životu nemaš drugi izlaz", priseća se Vasković povratka u Sarajevo usred rata.
U Zvezdu je došao u lošem momentu... A onda su mu rekli da nije čak ni za treću ligu!
"Tada sam izlazio iz omladinskog staža Vojin mi je rekao: 'Da si godinu dana mlađi ostao bi u Crvenoj zvezdi.' Otišao sam u Mačvu iz Šapca na probu, jer sam tu imao dedu. Odradio sam nekoliko dana probne treninge i rekli su mi da nisam za njih. Zamolio sam da ostanem, da dobijem stan i hranu, samo da se ne vraćam u Sarajevo. Nisam imao kod koga da budem. Međutim rekli su da ne može, da nisam za njih.
Deda me je onda odveo u AIK iz Šapca, tim koji je igrao srpsku ligu. Došao sam na probu i oni su mi posle nekoliko dana rekli: 'Dečko nisi ti za nas.' Ni za treću ligu! Isto sam zamolio da li bi mogao da ostanem, rekli su da ne mogu. To je nama trošak, a ti nemaš kvaltiet za našu ekipu.
U međuvremenu sam upoznao momke iz omladinske ekipe AIK-a iz Šapca, družio se sa njima tih nekoliko dana i pošto je sve završeno za mene došao sam da se pozdravim. Kupio sam kartu, vraćam se u Sarajevo. Nemam više gde da budem. U tom trenutku mi je moj drug Željko Ristić čiji su roditelji održavali stadion i imali su kuću na stadionu rekao da ne idem nigde. 'Ostaješ sa nama. Šta mi jedemo jedeš i ti, gde mi spavamo, spavaš i ti.' Tako sam ostao.
Pokojni trener omladinaca AIK-a Zdravko Matić me je ostavio da igram tu za omladince i tako sam posle mesec i po dva došao sebi od svih tih šokova. Počeo sam da pružam ono što se od mene očekuje. Jako sam brzo priključen prvom timu AIK-a. Debitovao sam, prošao sam pripreme i otišao sam u Austriju u Altah", priča nam nekadašnji reprezentativac SRJ u dahu.
Majstor Radivoje kroz paprike i krompire do Bundeslige
Tih godina je fudbal bio sve. Beg od stvarnosti, ali i stvarnost sama. Opredeljenje, da se ne odustane, da se jure svoji snovi uprkos svemu.
"Fudbal je bio moj život i nešto čime sam hteo da se bavim, moje opredeljenje u budućnosti. Škola me nije mnogo zanimala. nijedan drugi zanat i posao me nije zanimao. Nekako mi je prirodno bilo da nastavim gde sam stao. Nisam baš mogao da se zaposlim u pekari posle svih godina odricanja i talenta koji sam imao."
Iako malo ko to zna, Boris Vasković ima inostranu karijeru. Igrao je dve godine za tim Altaha u Austriji. A kako je stigao do tamo? Filmski.
"Nije bilo baš legalno, igrom slučaja sam završio baš u Austriji jer je menadžer mog klupskog kolege došao da gleda njega. Međutim odigrao sam odlično, zapazio me i hteo je da me vodi u Austriju. Kada mi je prišao posle utakmice i rekao mi da treba da idem u Austriju i da ću da imam platu 700 maraka bio sam u šoku. Ovde sam igrao za 5 maraka.
Rekao sam mu da nemam papire, pasoš, ali mi je rekao da ću za dva meseca sve to da rešim. Međutim film se nastavlja. Izvadim pasoš, krećem na put i shvatam da nemam vizu za ulazak u Austriju. Međutim on mi kaže: 'Samo se javiš vozaču Radivoju i on će sve da reši.' Tako da sam imao te avanture po autobusu. Radivoje je rešio tako što sam bežao od carinika kroz autobus. Oni su ulazili na prednja vrata, ja sam ispod prolazio. Posle me sakrio među paprikama dole... Tada su bile dve granice, Mađarska i Austrija, dva teška stresa. Na kraju sam stigao na destinaciju i klub mi je završio radnu vizu."
Godinama to nikom nisam rekao, ne bi mi verovali
U Austriji je doživeo najtežu moguću povredu, ali nije odustao. Zapravo, ne da nije odustao već nikome do sada nije rekao kako se brzo vratio na teren. Mislio je da mu niko neće verovati.
"Ostao sam tamo dve godine, ali sam imao tešku povredu prednjih ukrštenih ligamenata i nakon što sam se oporavio ipak sam odlučio da se vratim i da gradim svoju karijeru ovde u Srbiji. Ne, nisam odustao. Moram da kažem da je bila pauza minimalna šest-sedam meseci. Radio sam danonoćno na oporavku i to dugo nikome nisam smeo da kažem jer mi niko ne bi verovao. Prvu utakmicu sam odigrao posle četiri i po meseca. Evo kunem se, mogu to ljudi odande da potvrde. Nisam pričao jer je šokantno. Osećao sam se zdravo i mogao sam da igram", priča nam on.
Kada su se Francuzi i Nemci plašili moćne Voše
Nakon te povrede ipak je rešio da svoju sreću nađe u Srbiji, pa je došao nazad u Šabac. Tu je u dresu Mačve zaslužio poziv Vojvodine. Ljupko Petrović koji je nekoliko godina ranije osvojio Ligu šampiona sada ga je doveo u Novi Sad. Ta generacija je igrala finale Intertoto kupa sa Verderom.
"Imam sreću i čast da je moja generacija izborila to finale. Igrali smo finale sa Verderom gde smo izgubili u Bremenu 1:0, a ovde je bilo 1:1. Igrom slučaja smo igrali po Norveškoj, Švedskoj, Rusiji i u polufinalu smo pobedili izuzetno jaku Bastiju", ističe Vasković.
Posle pobede Bastije 2:0 u prvom meču polufinala u Francuskoj Vojvodinu su svi otpisali. Tim iz lige petice je došao u Novi Sad i isprašen je sa - 4:0!
"Zdravko Drinčić je otvorio i posle smo uspeli da izborimo produžetke i pobedili smo na kraju sa 4:0. To je po mom mišljenju fantastičan uspeh, izbaciti jednu ekipu iz lige petice. Teško da to sada neko može. Mi smo uspeli jer smo imali sjajnu generaciju sa vrhunskim trenerom i pokojnim direktorom Svetozarom Šapurićem. On nas je sve okupio, imao je njuh za igrače, organizaciju, sve."
Duško Matković se ne odbija
Kao omladinski reprezentativac i jedan od najboljih vezista lige, odjednom se našao u Sartidu. Usred sezone je prešao u tim koji je bio pretposlednji na tabeli i kome se te 2000. smešila druga liga.
"Desila se jedna nesvakidašnja situacija, za mene nepojmljiva i dan-danas u sportskom kolektivu. Mi smo štrajkovali puna dva meseca. U tom štajku sam se oženio, supruga mi je bila u drugom stanju, a ja sam živeo od fudbala, to mi je bio jedini izbor prihoda. Jednostavno je to bio moj posao i moje misli su bile usmerene na odlazak u inostranstvo, imao sam već 25 godina. Međutim stigla mi je ponuda preko Zorana Jelikića bivšeg legendarnog fudbalera Crvene zvezde i Hajduka da obavim razgovor sa čelnicima Sartida. U prvi mah to meni nije padalo napamet jer sam pogledao tabelu i znao sam da će teško opstati."
Ipak, tih godina nije lako bilo odbiti Duška Matkovića. Iz ove perspektive, bio je to možda najbolji i najbtiniji razgovor njegove karijere.
"Tada je Duško Matković bio jedan od čelnih ljudi u državi i zbog njega sam najsrećniji što sam došao u Sartid. On je jedna jako bitna figura u mom životu, jedan sjajan čovek i gospodin. Želim i ovim putem da mu se zahvalim na svemu. Napraviti jedan takav klub od Sartida, iz ničega... Srećan sam što sam bio deo tog kluba. Bilo je teško doneti takvu odluku, iz takve Vojvodine, velikog kluba, preći u Sartid koji je maltene jednom nogom u drugoj ligi. Ali na kraju se sve odvilo kako treba i srećan sam što neko ko je mnogo uložio u taj projekat imao satisfakciju", prisetio se on.
Ipak nije došao sam. Na njegov nagovor za njim su pošli Milorad Mrdak i Vladimir Mudrinić, a u narednom prelaznom roku i Dragan Žilić. Sada sve redom legende smederevskog fudbala.
"Posle karijere sam se opredelio za menadžerski posao, ali i tokom igračke karijere sam napravio prve korake dovođenjem Vladimira Mudrinića i Milorada Mrdaka. Na tom sastanku gde sam pričao o meni tražili su mi da im predložim nekoga za te pozicije, tako da je to od mene krenulo. Mi smo i te zime 2000. stvorili odličnu ekipu i u prva četiri kola smo uzeli 10 bbodova. Zaostatak je bio veliki. Zadržali smo kostur ekipe, došli su na to Žilić, Mirosavljević, Zečević i polako smo rasli iz utakmice u utakmicu. Imali smo sjanu ekipu, atmosferu i trenera koji nas je razumeo. Škoro je bio jedan jednostavan čovek, ali to nam je bilo potrebno. Neko ko će da nas razume i da nam pruži podršku. Neko ko će da nas podrži u nekim našim ludorijama, a mi smo mu se uvek oduživali na terenu", seća se te prve polusezone u Smederevu ljubimac publike kraj Dunava.
Sa svadbe u Zobnatici pravac Minhen
Osvojio je Sartid kup u kultnom finalu protiv Crvene zvezde, a godinu dana ranije je finale kupa izgubio. Došao je Ipsvič na stadion kraj Dunava kao premijerligaš, ali duel sa Dandijem je ipak ostao kao najdraža uspomena.
"To je bila fantazija! Dan je lepo počeo, a onda se odjednom kiša spustila kao iz kabla. Primili smo šokantan gol, ali smo se vratili jer smo imali dobar mentalitet. Coka Antunović je preokrenuo to sa iznuđenim penalom. On nas je upozorio da samo padamo jer je 'Bugarin njegov sudija'. To mi je najjači utisak iz Smedereva, ta utakmica", prisetio se kultne pobede 5:2 nad Dandijem.
Nakon tog trijumfa stigao je dvomeč sa Minhenom 1860 upamćen među Smederevcima po biciklici Gorana Bogdanovića nakon koje je Tomas Hesler završio na zadnjici. Naš sagovornik pamti taj meč po - svadbi u Zobnatici.
"Vidak Bratić je dan pred utakmicu imao svadbu, pozvao me je za kuma i to nisam želeo da odbijem. Jovici Škoru sam rekao da ne mogu u Minhen, s obzirom da kumujem. Biće utakmica, a jednom sam kum, ne mogu to da odbijem. On je rekao da to ne dolazi u obzir!
Onda smo našli kompromis da ja dođem ujutru avionom na dan utakmice. Došao sam polupijan, spavao u avionu, a popodne utakmica. Kum se nije štedeo na svadbi! Bilo je izuzetno veselo i bukvalno sa svadbe sam se spremio, otišao na aerodrom. Malo spavao u avionu i hotelu i izašao na utakmicu. Odgrao sam sjajno i dao sam prvi gol Sartida u istoriji na evropskoj sceni na gostovanjima", priča ovu neverovatnu priču za MONDO Boris Vasković.
Odbio sam Džajića, dan-danas mi je žao
Nakon što je Peruđa sa Valterom Sabatinijem na čelu nudila 1.000.000 maraka za Vaskovića, a Sartidu je to bilo malo zvala je i Crvena zvezda. To je na kraju ostao nedosanjan san.
"U Zvezdi sam bio nekoliko puta kao igrač Vojvodine na razgovorima sa Draganom Džajićem. Zvao me je kada smo ih pobedili u finalu kupa. Bio je sa ljudima iz Bastije koji su ga pitali za mišljenje o meni. Pitali su ga kakav sam, on me je pozvao na razgovor sa njima, što se pretvorilo u razgovor sa njim o mom dolasku u Crvenu zvezdu.
Nije mogao da ispuni neke moje finansijske uslove jer su bili preveliki. I dan danas to kada se vidimo pričamo. Ostaje mi da budem iskren žal što nisam igrao u Crvenoj zvezdi. To mi je žao zbog gena jer su i otac i deda i stričevi bili veliki Zvezdaši. Bili bi srećni da sam jednog dana zaigrao za Crvenu zvezdu."
U Indiji oči u oči, prvi put
Ipak, ne možemo da završimo ovu priču, a da se ne posvetimo još malo kultnom Sahara kupu. Turnir pun turbulencija i selekcija Jugoslavije sastavljena od asova iz domaće lige. Dejan Osmanović i Boris Vasković kao lideri u svojim klubovima, pa onda asovi Zvezde, Partizana, Vojvodine...
"To je bio januar 2001. i uglavnom su tu reprezentaciju sačinjavali igrači iz naše lige. Meni je to lepo sećanje, pogotovo što sam u avionu sreo moje drugare iz Želje koje nisam video od rata. Zamislite, vidkmo se u Indiji prvi put. Još igramo jedni potiv drugih. Ja imam sedam nastupa zvaničnih, od toga tri protiv BIH. Samo na tom Sahara kupu dva - jedan u grupi i jedan u finalu", priseća se on.
U avionu za Indiju sreo je Admira Adžema, Elmedina Hotu, Adnana Grušu...
"Čudno mi je i teško je sve to opisati. Sa nekim živiš i družiš se ceo život, a onda on igra za jednu zemlju, a ti za drugu. Sve ovo što se dešavalo je jedna velika katastrofa. Ne za mene lično nego za sve nas. Generalno gledam sada mnogo je mlađih naraštaja puno mržnje prema nekim drugim verama. Oni su najveći inicijatori toga, a nisu bili ni rođeni za vreme rata. To su posleratne generacije. Jednostavno su verovatno tako edukovani da mrze drugu veru. Međutim kada shvatiš da dođe neka korona i pomete sve nacionalnosti. Generalno je sada za 90 odsto ljudi i težak život, umesto da se pomažemo mi gledamo da ponovo uđemo u neke ratove. Što je totalni nonsens", čudi se sada Boris Vasković.
Debitovao je na zvaničnim mečevima u svom Smederevu. Protiv Litvanije je bilo 4:1, a zajedno sa Draganom Žilićem ušao je sa klupe na oduševljenje domaće publike. "To mi je i Piksi rekao posle utakmice. 'Ne mogu da verujem da tebe ovako vole u Smederevu. Da traže da uđeš u igru!'
Bolan povratak u rodni grad
Nakon svega, čak tri puta je igrao za selekciju Jugoslavije i SCG protiv Bosne i Hercegovine. Dva puta u Indiji, a jednom na Koševu. Nije bilo lako...
"Bilo je za mene pre svega jako bolno zbog toga što smo doživeli neviđena vređanja. Ja sam bio na klupi i meni je neshvatljivo da su nas ljudi sve vreme vređali iza klupe, sa tribina. Za mene je bio lep osećaj naravno i čast što sam tada bio u sastavu sa pokojnim Sinišom Mihajlovićem, Jugovićem, Jokanovićem, Peđom Mijatovićem... Peđa mi je bio neki idol iako sam ja bio Zvezdaš. Taj neki prvi susret sa njim gde se on pozdravio i izljubio sa mnom, a on je došao iz Real Madrida, a ja iz Sartida. To su stvari koje ja ne mogu da zaboravim do kraja života. Veliki gospodin, ogroman igrač, veličina.
Pobedili smo 2:0. Mi smo odmah po dolasku u Sarajevo imali neprijatnosti. Spavali smo u "Holidej Inu" i posle nekog ručka ili večere smo malo prošetali sa trenerkama Jugoslavija i doživeli neviđena vređajnja, što je meni neverovatno. Ja sam rođeni Sarajlija i znam da smo mi uvek bili gostoprimljivi prema svima. Svi su se rado vraćali u Sarajevo, ali to je bio neki posleratni period kada su svi boli puni mržnje", seća se uz nelagodu ovog meča Boris Vasković.
Klinci, mirne glave se ide do zvezda
"Kad shvatiš da sam bio u konkurenciji Jokanovića, Jugovića, Nađa, Dejana Stankovića koji su imali svetske karijere. Ipak kad dođu igrači Intera. Čelsija, Atletiko Madrida, Juventusa i ja iz Sartida normalno je da oni dobiju prednost.
Velika čast da budeš u reprezentaciji sa takvim asovima. Na kraju krajeva treba biti i srećan što si tu, neko nikada ne zaigra za reprezentaciju. Nije lako bilo doći ni do Zvezde i Partizana, morao si da budeš dve-tri sezone negde da budeš najbolji da bi došao u večite", osvrće se Vasković na svoju reprezentativnu karijeru.
Sada je menadžer i vodi računa o karijerama mladih igrača. Posle svega što je prošao čudo je i što je živ, a kamoli što je došao do dresa "A" selekcije i trofeja u Sartidu. Za klince ima jednostavan savet.
"Pokušavam da prenesem sve te pozitivne stvari koje su meni koristile u karijeri na mlade igrače. Posebno da imaš neki svoj kranji cilj i da ćeš na tom putu imati mnogo padova, prepona i prepreka. I bitno je da kada padneš ustaneš i nastaviš ka tom cilju. Ipak je glava najbitnija. Ne vredi ti ništa talenat, ako si majstor, ako nisi jak u glavi ne vredi ti ništa", ističe na kraju svoje priče Boris Vasković.
Na terenu je bio lav, neumorni borac koga je Smederevo obožavalo. Nakon odlaska povrede su ga sustigle, a kako se na terenu ni u životu nije štedeo, nije bilo realno da igra kao neki do 40. I ovako je njegova priča takva da bi bili potrebni sati i sati da se ispriča na pravi način. Jedan jedini - Boris Vasković.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
