"Mnogi su mi rekli - jedina ti je mana što si Srpkinja", rekla je u velikom intervjuu za MONDO jedna od naših najboljih sportistkinja svih vremena Ljiljana Knežević.
Rukometna sila čije su najbolje reprezentativne godine pojele nepravedne sankcije vratila se u srpski rukomet posle kratke oauze. Došla je kada je njen Napredak bio na dnu, nije joj bilo teško da ide od čoveka do čoveka i da traži po 5.000 dinara za patike svojim igračicama, Zašto?
"Šta me vratilo? Verovatno ljubav. Osam godina nisam ušla u ovu halu, bila sam jako razočarana uopšte u situaciju u rukometu u to vreme. Pre svega dešavanjima u reprezentaciji. Neki ljudi koji su hteli da vrate rukomet na mesto na kome treba da bude u Kruševcu, pa sam se na njihov nagovor vratila u klub. Kao i svaki početak na početku je bilo teško i nešto novo, ali jako dobro sam se snašla."
Nakon početaka u nižim rangovima Napredak je preskakao rang za rangom i uspeo je da se vrati u srpsku elitu, a na polusezoni je dobio i najveće pojačanje. Najbolju domaću rukometašicu za 2025. Gordanu Petković.
"Ja sam osoba koja nikada nije volela ništa bombastično. Tako učim i ove devojke, sve što smo radili radili smo jako skromno. Krenuli smo iz trećeg ranga. Kada pričamo da je Napredak sa mnom na terenu napravio istorijske uspehe osvajanjem prvog trofeja i evropskog pehara ja mislim da je istorijski uspeh kada za dve godine preskočite dva ranga takmičenja. Do toga nas je dovelo jedno zajedništvo i jedna velika želja da vratimo rukomet u Kruševcu tamo gde pripada", ističe naša sagovornica pa priča o dolasku reprezentativne čuvarke mreže u klub.
"Gordanu sam želela da dovedem i pre nego što je trebalo da ode u Zvezdu. Mi naravno finansijski nismo mogli da se takmičimo sa Zvezdom. Čekala sam momenat i onog trenutka kada sam saznala da Gordana odlazi iz Zvezde odmah sam reagovala. To se desilo onog dana kada je proglašena za najbolju igračicu u Srbiji.
Mnogo nam znači. To je rukometašica koja je mnogo toga preko svojih leđa prebacila i rukometno i životno. Mi smo već maltene obezbedili opstanak. Onda sam želela da puštam u igru više devojčice iz Kruševca i da ih kalim za narednu sezonu. Sve što bi one napred pogrešile, iza bi Goca spasavala. Uz kvalitetan rad smo se vratili tamo gde treba da budemo i u poslednjem kolu smo pobedili četvrtog na tabeli, ekipu Pazove”, istakla je za MONDO Ljiljana Knežević.
Htela da bude Ceca, pa od nje sve naučila
Nije rukomet ni onda ni danas na glasu kao "ženski sport", pa zašto je baš njega izabrala kasnija kapitenka naše reprezentacije? Zbog najbolje koju smo imali, možda i najbolje ikada.
"Kao dete sam gledala rukomet i najviše mi je pažnju skrenula Svetlana Kitić. Imala sam prilike da gledam jednu utakmicu u Požarevcu kao jako mala. Igrala je reprezentacija i tog trenutka sam odlučila da ću da se bavim rukometom. Ceca Kitić me je motivisala i hvala joj na tome. Dosta toga sam hvatala od njega, pa i taj prepoznatljiv šut sa zemlje sam naučila od nje."
Ipak, nije bilo lako. Ni istrajati, ni ubediti roditelje da je jako rano, već sa 14 godina puste da ide u Kruševac zbog rukometa. Deda je presudio.
"Niko u familiji nije bio za to da se ja bavim rukometom. Žensko dete iz male sredine - bila je bitna samo škola. Da bih otišla na trening obećavala sam da ću sve da pozavršavam. Presudio je moj deda koji je bio jako inteligentan koji je gledao malo šire. On je rekao da me puste da idem i da se bavim čime želim i da me podrže.
Moje ćerke imaju 16 i 17 godina i sada kada bi otišle ne znam kako bih se sa tim izborila. Ipak kod mene se sve brzo izdešavalo. Jednostavno sam želela da izađem iz te sredine i idem dalje. Kao da mi je predodređeno da ću nešto da napravim. Nisam znala kako će to tačno da idem, ali jako sam to želela. Bila sam jako tvrdoglava, uporna i brzo sam se prilagođavala. Protutnjalo je to u Kruševcu, odmah posle prve sezone sam imala pozive Voždovca, Radničkog, čak i iz Hrvatske", priseća se Ljiljana svojih početaka.
"Mene ne zanima kako ćete, ali ćete se popeti"
"Ona kad je čula da ja dolazim morala je da ode", kaže nam uz glasan osmeh Ljilja Knežević na konstataciju da se sa Cecom Kitić mimoišla. Kako je Ljilja stigla na Crveni krst, tako je Ceca otišla u inostranstvo.
"Trebalo je stati na tu poziciju koja je ta legenda igrala. Kada sam došla - stajem na levog beka, a ispred mene četiri-pet njih. Sve igračice koje su mahom igrale u reprezentaciji i nosile igru našeg nacionalnog tima - Ljubinka Janković, Tanja Vujčić, Mirjana Đurica, Dragana Pešić, Stanica Gole... Zapitaš se šta ćeš ti tu. Kreneš da radiš i da se boriš. Posle tri meseca sam krenula u postavi da igram odbranu, nakon toga već i napad tako je krenula karijera. Svaka utakmica je tada bila derbi, nisi znao unapred ko će da pobedi. Trebalo je to izdržati. Pogotovo kada igraš sreda-subota, pa onda i za juniorsku i seniorsku reprezentaciju... Sve je to trebalo uklopiti i završiti i školu", ističe ona.
Bila je to vrlo verovatno najbolja liga sveta uz možda sovjetsku u to doba. Stvarale su se vrhunske igračice koje su donosile medalje, što nam danas u svetlu poslednjih deset, pa i dvadeset godina srpskog rukometa deluje kao naučna fantastika.
"Drugačiji odnos igračica prema igri. Velika je želja bila da se nešto napravi. Sada kada je igrač sam na svojoj poziciji opusti se, misli da se sve vrti oko njega, a kada se dovede konkurencija odmah ne valja. A konkurencija je nešto najbolje na svetu. Mi smo na Vlasinskom jezeru 14 kilometara trčale u jednom pravcu, to je sada nezamislivo. Prvo one to ne vole, a bez toga nema uspeha.
Vuk Roganović nam je na poslednjem treningu na Kopaoniku rekao nam: 'Mene ne zanima kako ćete se popeti na Pančićev vrh. Da li ćete da puzite, četvoronoške, da čupate travu...' To je bio jedan od težih treninga, ali mene je bilo sramota da nešto ne mogu da uradim, da odustanem.
Pričamo o novcu, ja sam igrala za stipendiju, a bila sam prvi bek u Ligi šampiona. I sada kažem da je dovoljno da povežete šest sezona kako treba da se obezbedite za ceo život, ako ste pametni. Smatram da sam odradila pravu stvar i za taj neki period od šest-sedam godina završila sve što mi treba u životu ne samo za sebe nego i za svoju decu. Samo treba biti pametan."
"O mama, mama, mama, zaljubio sam se…"
Nakon tri osvojena Kupa kupova i dominacije u domaćem prvenstvu početkom devedesetih Ljilja Knežević je šokirala kompletnu rukometnu i sportsku javnost. Iz evropskog kluba otišla je u Jagodinu koja je do te sezone bila drugoligaš.
“Ja sam takva osoba. Dajem sve od sebe, a ako se to ne uzvrati pravim rezove. Tako se desilo i sa Radničkim. Napustila sam jedan veliki evropski klub. Cela rukometna javnost je bila u šoku. Trebalo je otići u neizvesnost. Napravio se solidan tim i ljudi su u Jagodini živeli za rukomet. Ljudi su nas nosili, mislim da su mi tamo bile najbolje partije", ističe ona.
I danas u Jagodini pričaju o kupu koji su devojke osvojile te 1993. godine. Dok se sve oko njih raspadalo, Jagodinci su nosili Ljilju Knežević na rukama. Donela je prvi pehar u Svetozarevo.
"Igramo polufinale, svi su mislili da nemamo nikakve šanse. Sutradan nam dolazi Radnički sa Vukom Roganovićem. Noću kasno zvoni telefon i kaže mi gazda da će da me zovu iz Radničkog da dođem, da se ne bi naspavala za sutra. Posle pet minuta me zove Vuk Roganović na piće i ja naravno odem. Ali meni su ljudi u klubu verovali jer su znali kakvim sportskim životom živim. Kada se pobedi mogla sam i do ujutru da proslavim, ali sam se za utakmicu u subotu spremala od utorka. Otišla sam jer sam verovala da će taj trofej da se donese po prvi put u grad. Na kraju kada smo se pozdravili rekao mi je: 'Znam te, sutra ćeš da pojedeš onaj parket, samo da mene dobiješ.' Tako je i bilo, uzeli smo trofej.
Pamtiću do kraja života. Tri dana i tri noći se slavilo sa peharom punim vina i šampanjca. Ja sam na kraju jedva nekako treći dan pobegla kući. Oni su posle sat vremena shvatili gde sam i došli su na vrata. Mora i dalje da se slavi! Čak sam i pevala, a ne pevam loše. Odmah su krenuli da sređuju i da snimim ploču."
Nije to bilo sve. Bila je i ostala jedina sportistkinja koja je imala svoju pesmu. Pevali su jagodinski "Ekstremi": "O mama zaljubio sam se, ja video sam Ljilju, ja video sam je!"
"Meni je jako drago zbog toga. Čak je bilo predloga i da ulica promeni ime u moje. Dešavalo mi se da ujutru kad krenem na trening nemam gde da zgazim od cveća. Cela ta ulica me je toliko volela. Želela sam da ostanem u Jagodini, ali su stvari krenule u drugom smeru i moj odlazak u Radnički je bio neminovnost”, priseća se za MONDO Ljilja Knežević.
Devojke lako ćemo za haljine, dajte da osvojimo LŠ
Nekoliko puta u karijeri oblačila je dres podgoričke Budućnosti u nameri da sa njom osvoji najbitniji trofej. Onaj Lige šampiona. Nekoliko puta je zastala u finalu, a jedno finale će je boleti dok je živa.
"Jako mi je žao što nismo osvojile Ligu šampiona, ali reći ću i zašto. Poslednje polufinale pobedile smo Mađarice u gostima. Trebalo je samo u Podgorici da se uđe ozbiljno i podigne trofej. Međutim cela estrada je tada došla da se proslavi taj trofej. Devojke su više bile u mislima o tome kakve će haljine i frizure da imaju. Meni se to uopšte nije dopalo i prvo sam Maji rekla: 'Majo, meni ovo ne ide u dobrom smeru. Lako ćemo za haljine, štikle, šminjku,hajde prvo da se završi posao.' Rekla mi je da ne brinem. Došla je utakmica, nikome apsolutno ništa nije išlo. Ja sam dala 12 komada, ali bilo je nedovoljno. Mi smo izgubile istom razlikom, ali one su dale gol više, To je za mene bio jedan takav udarac, doživela sam kao da je lično moj klub. Ali eto šta se desi kada se ne uđe ozbiljno. Zato sam ja protivnik svega što se dešava. Čak i reprezentacija kada odlazi, mora da bude fokus na utakmice, a kada se osvoji može sve”, prisetila se ove propuštene šanse.
Davali mi više nego Vuji Barselona
U inostranstvu je provela samo godinu dana, a osim što nije htela da ide nigde iz Srbije pričalo se da ima takve ugovore da joj inostranstvo nije ni potrebno.
"Ne znam zašto nisam otišla kada su me zvali svi najveći evropski klubovi, kada sam u Debrecinu dobijala više nego Vujović u Barseloni. Ja to odbijem, odem tamo i vratim se. Kometal me zvao, Hipo me je jurio godinama. Ali jesam dobro prolazila, ne krijem to. Ja sam čak bila spremna da potpišem da donosim prevagu, nisam se plašila toga. Prosto i sada kada vidim šta igračice neke traže, a znam da to ne vredi toliko, ja kažem ok može, ali hajde da napišemo da ćeš donositi prevagu. Niko se ne usuđuje. A da sam bila plaćena, jesam. Ali što je najbitnije taj novac je vrlo pametno iskorišćen. Rekao je i Tuta Živković da nije video rukometaša i rukometašicu koji je to bolje iskoristio", priseća se ona, pa nastavlja.
"A kada se završi utakmica i treba da se podele premije na moj predlog je išlo maltene jednako svima. Sećam se kada smo osvojili domaći kup sa Radničkim i recimo da je bila premija 10.000 maraka. Ja sam od 17 dala 14 golova i Vuk Roganović mi je rekao da ja uzmem i podelim premije kako mislim. Bilo nas je 12 u sastavu i sve su igračice dobile jednako, Tanja Vujčić mi je kao kapitenka rekla da bi malo ko to uradio. Meni je ono što sam potpisala bilo sasvim dovoljno ali sam zato na terenu gazila i nisam mislila da li je na terenu neko moj najbliži. Samo da pobedimo."
Povreda, nepravda, pa zlato sa plaže
"Dok sam i mlada bila bila sam takva. Prvi put kada me je zvao u reprezentaciju Miki Milatović svi su mislili da će da me vrati kući. Jednostavno ja sam ta. Kažem ono što mislim i ne pričam nikada iza leđa. Tako je i sa devojkama, znam da me u vreme dok smo igrali neke možda nisu ni volele, ali ja sam rođenu sestru oterala sa terena jer sam smatrala da to nije za to", počinje svoju reprezentativnu priču za MONDO Ljilja Knežević.
Za Los Anđeles 1984. Je bila premlada, a za Seul ‘88 - povređena u zadnji čas.
"Povredila sam se u poslednjoj pripremnoj utakmici. Povredila sam koleno u Mađarskoj pre nego što smo krenuli nazad za Srbiju. Koliko sam imala sreće u klupskoj karijeri, toliko me je nesreća pratila u reprezentaciji. Posle toga Barselona i sankcije, a nikada jača ekipa. Mnogo toga se desilo", rezimirala nam je svoju nesreću sa nastupima na Olimpijskim igrama.
Nije stigla ni da nastupi 1990. Na Svetskom prvenstvu gde je SFR Jugoslavija bila druga iza Sovjetskog Saveza. Nije htela puno o tome…
"To mogu i da preskočim, ali i danas toga ima. Kada imate dosta dobrih igrača lako je da kalkulišete. Sve što sam uradila uradila sam sama, nisam imala podršku. Neke druge stvari van sporta su to presudile”, kratko će ona.
Na kraju je njena prva medalja za nacionalni tim došla 1991. godine na Mediteranskim igrama u Atini. Država je već prilično krenula da se raspada, ali rukometašice su uživale i sa plaže donele zlato.
"Nismo se mi kao ekipa opterećivali situacijom, ali smo osetili svašta od nekih igračica sa kojima smo juče bili nerazdvojni. Čak su nam rekle da im je bilo zabranjeno da se pozdrave sa nama. Nama je u Atini toliko bilo lepo, mi smo bukvalno sa plaže išli i pobeđivali sve redom. Mogli smo da igramo žmureći i to je bilo prvo zlato."
"Ceo svet mi se srušio"
Taman posle tog zlata delovao nje naš tim kao kaznena ekspedicija. Ta ekspedicija je bila spakovana za Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine, ali nikada nije otputovala tamo.
"Mi smo bukvalno prošli sve pripreme i bili smo u hotelu M u Beogradu. Pričalo se uveliko o tome, ali mi smo verovali da odlazimo jer nikada do tada nismo bili tako spremni da odemo da predstavljamo našu zemlju. Takav sastav da ja potpisujem da bi bilo zlato. Bukvalno je bilo veče pred polazak. Sutra je trebalo da letimo avionom. Kada su nam to saopštili kao da nam se ceo svet srušio. Olga Sekulić, još jedna igračica i ja smo ostale u hotelu. Svi smo se dogovorili da odemo negde, ali mi ni to nismo mogle. Nije mi bilo ni do čega. Glupo je da tako kažem, ali u tom trenutku ti nije ni do života", priseća se Knežević te velike nepravde.
Shvatile su da se bore protiv više sile i da nemaju nikakve šanse, pa su nastavile da igraju sport koji vole. Ipak Svetska prvenstva 1993. i 1995, kao i evropsko između toga nisu mogle da igraju. A bilo je kasno i za kvalifikacije za Atlantu 1996.
"Mi nismo bile ništa krive, ništa nismo mogle da promenimo. Ostaje samo žal.. Znam koliko bi bilo trofeja da nije bilo toga. Žao mi je što se karijera nije završila sa još pehara koje bismo sigurno osvojili. Shvatiš da je takav život i ideš dalje jer to previše voliš."
Fizioterapeut koji nas je koštao zlata
Konačno, 2001. godine došla je medalja. Posle godina izgona, raznih sudara i udara u savezu, političkog prevrata u državi iz Italije se te godine donela bronza. A zlato nam je oteo - fizioterapeut. Videli smo da je fizioterapeut Dubaija na startu ove sezone povredio Aleksu Avramovića, ali ovo je bilo još gore.
"Jednostavno smo se dogovorile i rešile da igramo bez obzira na sve stvari van terena. Da pokažemo na terenu kvalitet i da osvojimo medalju. Nažalost nismo osvojili zlato, a imali smo kvalitet. Ja sam se spremila da budem proglašena za najbolju igračicu turnira.
Moj učinak u prve tri utakmice bio je 10/10, 11/11 i 10/10. Stopostotan učinak. Igra se sledeća utakmica protiv Šveđanki i ja sam ostala u sobi da odmaram. Čitam neku knjigu, spremam se, znam zašto sam došla tu. Tri puta su mi dolazili u sobu i kažu - svi smo dole. Neću, kažem ovo mi prija. Prosto znam zašto sam došla i šta mi prija. 'Ajde, 'ajde i na kraju ja onako u šorcu, majici i papučama siđem da ih obiđem, čisto da mi više ne ulaze. Ne znajući šta se dešavalo.
Oni su se gurali na bazenu, bila je super ekipa, zezanje. Prošla sam u papučama i njihov fizoioterapeut je hteo otpozadi da me gurne u bazen. U tom trenutku prokliza noga, on padne preko noge. Meni natekne tako koleno da ja ne mogu da vam opišem! To mi je najgori bol, mnogo mi je to teže palo nego kada sam povredila kičmu. Nema šanse, nema teorije da sutra igram", ispričala nam je Ljiljana Knežević.
Nakon potpune dominacije i ubedljive pobede nad Brazilom u osmini finala, pred četvrtfinale sa Šveđankama SRJ je ostala bez svoje najbolje igračice i kapitenke.
"Kažu mi mi ne možemo bez tebe, posebno u odbrani. Mi ne možemo da dobijemo Šveđanke! Ljudi su se krstili, ja sam morala 45 minuta pre nego što smo predali spisak da izađem na teren da vidim šta mogu da uradim. Bandaž od zgloba skroz do kuka, ne mogu da skočim ne mogu ništa. Ali tolika je ta želja bila verujte mi da bih ja igrala po cenu ne znam čega.
I šta se desi? Samo klimnem glavom, onaj njihov trener se krsti, ne može da veruje. Kod njih toga nema, povređen igrač ide na terapije. Tako sam dobro odigrala odbranu da smo mi njih 14 razlike dobili. Mislim da sam dala četiri gola. Jurišale na mene kao da sam top spremna, a ja sam samo puštala na levom krilu Maji Savić. Mnogo mi je drago što je i ona sama priznala da sam velikim delom učestvovala u tome da ona bude najbolje levo krilo sveta. Ali kada je došlo polufinale noga više nije mogla da izdrži. Prebacivala sam se na desnog beka da probam šuteve odozdo i nekih 20 minuta pred kraj više nisam mogla da stojim i da budem na terenu."
Njena povreda nam je otela zlato? "Sa ove tačke bi ispalo da bez mene ne bi moglo, ali tvrdim da je sve proteklo kako treba da bi uzeli zlato. Toliko smo bile spremne i naložene da uzmemo zlato, sve je funkcionisalo kako treba", završava Ljilja za MONDO.
Sandra nas je maltretirala još tada!
U polufinalu i meču za treće mesto zablistala je nova selektorka Srbije - Sandra Kolaković. Da će biti to što jeste sada videli se i pre 20 godina.
"Kad ste spomenuli Sandru, ona nas je u nekim trenucima maltretirala svojom filozofijom. Nekad nam je toga bilo preko glave. Da bi posle toga shvatili koliko je u pravu. Ona je još kao juniorska reprezentativka nagoveštavala da će da bude trener. Toliko je to volela, prosto je takva. Kad smo je spomenuli verujem da će da donese nešto dobro srpskom rukometu. Ali da se ne zavaravamo. Puna podrška, ali moram da budem surovo iskrena. Žena je tek došla. Bilo bi nam svima drago da prođemo ove kvalifikacije, ali biće jako teško. Da ne zvuči sad onako surovo. Stvarno od sveg srca podrška, ali hajde da kažemo jednom. Šta nam znači i da odemo tamo pa tamo ništa ne uradimo? Hajde da budemo strpljive, ako znamo da ćemo za tri-četiri godine da u kontinuitetu radimo i da se svako plaši kako će da izađe iz duela sa nama", poruka je Ljilje Knežević novoj selektorki, reprezentativkama i rukovodstvu RSS.
Kad dođemo u polufinale svi se pojave
Posle decenije izgona sa najveće scene, nakon povreda i nekih nepravednih izostanaka konačno je imala ono o čemu je sanjala. Medalju. A tada su se odjednom pred rukometašicama pojavili i svi ti bitni ljudi u odelima.
"Normalno da mi je bilo jako drago, na kraju krajeva bronzana medalja se osvaja, srebro se dobija. Sve što se izdešavalo, da nam za ono što smo bili žrtve da nam se na neki način vrati. Tada niko nije razmišljao da će to mnogima da donese neku sigurnost kasnije kroz nacionalno priznanje, da može normalno da se živi. Mnogo sam bila srećna, na povratku u Beograd smo bili dočekani, dobili smo i premije. Šta je kruna jedne karijere nego okačiti medalju oko vrata.
Ne mešam politiku ni u šta, ali najviše me je nerviralo kada dođemo u neko polufinale pa dolaze bitni ljudi da nas obilaze. Pre toga te niko i ne pita kako si i u kakvim uslovima radiš. Imala sam slučaj kada smo osvojili bronzu u Italiji - do polufinala nas niko nije pitao ništa. Ja sam bila kapiten, sela sam u auto otišla i nabavila za devojke sve što im treba. Rekla sam im kada ja izađem odavde vi šaljete fakturu savezu. Bukvalno je tako bilo. Nisam se plašila ničeg, ja sam tada uzela samo ono najosnovnije što je potrebno.
E polufinale, pojavljuje se ministar sporta i ide priča vi ste naš ponos, standardno. A onda ja otpozadi kažem: 'A hoćete li vi nešto konkretno da uradite?' Pitaju šta konkretno, ja kažem: 'Hoćete li vi nešto devojkama da obećate?' Mi smo tada prvi put dobile premiju. Da smo ćutali ne bi bilo ničega. Zato i klubovima nisam ćutala. Nećete vi? Hoće neko drugi. Davala sam maksimum i tražila sa punim pravom da to bude adekvatno nagrađeno", ističe legenda srpskog rukometa koja je i danas često disonantan ton u učmaloj rukometnoj javnosti.
Nakon što je konačno probijena barijera i osvojena je ta bronze mislila je da će se medalje samo nizati.
"Pa... Jesam", rekla je Ljiljana Knežević za MONDO, uz duboki uzdah i nastavila: "Pogrešan rad u savezu, ja sam više puta isticala. Bogu hvala da su ove devojke posle uzele srebro i izuzetno mi je drago što je to takmičenje bilo u Srbiji."
Čovek mi je iz čista mira rekao "Srbe na vrbe"
Nakon te bronze stiglo je prvenstvo koje je vrlo verovatno odredilo naredne decenije srpskog ženskog rukometa. Te 2003. godine u Splitu sve je na kraju otišlo dođavola. A krenulo je pobedom nad domaćinom u Splitu, o čemu nam je ranije pričala i Andrijana Budimir. Naše devojke su dočekane uvredama, gađanjem sa tribina…
"To je žalosno, ali dovoljno govori o njima. Mi smo sportisti koji su došli da se nadmeću, pa neka pobedi bolji. Zašto tu mešati politiku, kada niko od sportista ništa nije kriv. Ni njihovi ni naši sportisti. Znate kad dođe igračica sa kojom sam bila cimerka plače i kaže: 'Šta da ti kažem, meni je zabranjeno da ti pružim ruku, da ti priđem.' Za mene je to van svake pameti", priseća se tog meča naša tadašnja kapitenka.
Jedan događaj iz Zagreba biće joj zauvek urezan u pamćenje. Nikada neće zaboraviti uvrede sa ulica ovog grada.
"Kada smo jednom bili u Zagrebu sa reprezentacijom rekli su mi da možemo da prošetamo gradom, bićemo sa obezbeđenjem. Pa ne mogu da sedim u sobi! Šta je mene ponelo, mislim da sam iz mesta metar preskočila kada je čovek iz čista mira rekao 'Srbe na vrbe' kada smo mi prolazile. Onda sam uskočila u njegov prostor i pitala da ponovi to. Zbog čega je rekao? Svi su bili u šoku. To se prepričavalo", priseća se najružnijeg incidenta u karijeri naša sagovornica.
"Stvarno se nikada nisam bavila tom politikom niti gledam ljude po tome. Umešale su se neke stvari koje nikada nisu trebale da se umešaju. Pogledajte samo Crna Gora da je ostala gde bismo bili, a da ne pričam cela Jugoslavija. Niko ne bi mogao da nam priđe, ali šta da radimo. Nije ni do nas, najmanje smo mi krive, ali čoveku jednostavno bude krivo kao sportisti.”
Nakon svega što su tog dana u Splitu prošle, naše rukometašice su pobedile 28:24, što nam je kupilo kartu za drugi krug takmičenja.
"Mogu za sebe da kažem da su mene te stvari jako motivisale. I ono kada smo igrali na Kosovu sa reprezentacijom, to je meni toliko davalo dodatnu energiju se meni čini da mogu da poletim. Da mogu sve što zamislim da uradim. Neki inat. Kakav je osećaj? Ne može da bude veća sreća nego da u takvim uslovima i okolnostima, devojke su dole, a izađete kao pobednici. Sreća neopisiva. Bile smo presrećne."
Pitajte pametne, one što su ga postavili
Meč sa Austrijom za kraj tog Svetskog prvenstva je svima koji se sećaju, teška rana. Nakon što je druga runda krenula pobedom nad Ruskinjama i Korejkama koje su bile viđene u borbi za zlato naš tim je pregažen. Pregazila ga je otpisana Austrija kojoj bodovi nisu bili potrebni. Šta se desilo?
"To je već pitanje za one pametne ljude koji su u tom trenutku birali takvog selektora. U pitanju je bio Zoran Ivić. Neko za koga mogu da kažem da sam ga ja stvorila, odnosno ubacila među rukometni svet. Bio mi je trener u Jagodini kada smo osvojili prvi trofej nezasluženo je stajalo njegovo ime. Do tog trenutka je tim vodio Velimir Penjović, izuzetan čovek i stručnjak je bio sa nama. Takvim igrama kojima se bavio u Jagodini tako je i došao za selektora. Ovo što smo prve dve utakmice uradili apsolutno ne pripada zasluga njemu.
Došla je utakmica sa Austrijom koja je imala nula bodova. Veliki stručnjak kreće sa nekom postavom koja u tom trenutku nije trebalo da igra. Ja sam uvek za to da počne najjači sastav, napravi razliku, pa posle da ulaze rezerve. Sedela sam sve vreme na klupi gde su apsolutno svi tražili sve vreme da uđem. Igračice, rukovodstvo. Predsednik Rukometnog saveza Rade Đurđić je u jednom trenutku poludeo, došao do njega i rekao: 'Ubaci Knežević!' Tek je tada odreagovao. Dala sam desetak golova u drugom poluvremenu, ali je to bilo gol za gol. Dobile su snagu, energiju, a mi smo potonule. Raznoraznih priča ima, to mogu slobodno da kažem. Ono što nisam videla i u što nisam sigurna ne mogu da tvrdim, ali neke nesportske stvari su se izdešavale. Ali šta očekivati od takvog čoveka. A da niko ne odreaguje, da se to završi bez ikakvih posledica. Tu su stradali samo igrači i mi koji nismo okačili oko vrata možda i zlato", vrlo je oštra Ljiljana Knežević.
Srbijo, nemoj da ti se ponovi 2006.
Nakon brodoloma koji smo preživeli 2003. u Hrvatskoj, još veći nam se desio tri godine kasnije. Raspala se još jedna Jugoslavija, a mi smo ostali ne samo bez rukometašica koje su iz Crne Gore nego i bez nekih koje sa Crnom Gorom nisu imale veze. To nam se, izgleda, opet sprema.
"Bukvalno su svi tada izgubili volju. Rad nije bio kako treba, igračice nisu ispoštovane. Ne možete vi da se nađete njima nekoliko dana pred takmičenje. Mora u kontinuitetu da se prati njihov rad tokom cele godine, da znate na koga možete da računate. Neke su iz revolta to uradile, neke zato što su dobile bolje uslove. Da to nekako probamo i da zaboravimo, samo da se to ne ponovi. Ne pričam napamet, živi bili pa videli. Mislim da će vrlo brzo ponovo da se desi, da će jedna naša trenutna reprezentativka da uzme to državljanstvo. Mi ne smemo to da dozvolimo”, ističe ona, pa nastavlja o stanju u našem ženskom rukometu.
"Da ja čujem da mi imamo kompleks od Crne Gore! Dokle smo mi došli kao rukometna nacija od koje su nekada mnogi učili i kopirali nas. Da mi imamo kompleks da ne možemo da igramo protiv Crne Gore. Pa videli ste i šta se desilo, bolan poraz. Na kraju krajeva i nemoć na terenu, iskreno."
Izmakla nam je Bojana Petrović, a niko nije dovoljno veliki da pusti takvu rukometašicu. Pogotovo ne Srbija.
"Ne može da nam bude opravdanje da se neka naša igračica zaljubila, našla dečka. Kakve to veze ima? Da se na neki način pravdamo. Konkretno pričamo o Bojani Petrović, igrale smo zajedno Njen muž jeste bivši košarkaš ali to apsolutno nije bio razlog zašto je ona uzela to državljanstvo. Samo da se premota film koliko je tako igračica otišlo, a šta bi bilo da je ovde bilo kako treba. Zato svima pamet u glavu.
Treba da sečemo u korenu ono što je loše. Samo rad i rad, pustite ovu ženu sada da radi. Da joj se da jedan proces, a ne da se svake godine menjaju selektori. Ja verujem da ćemo da ozdravimo naš rukomet i da ćemo decu da vratimo na rukomet. Sandra je jedna selektorka koja je spremna da sas svima usko sarađuje. Treba biti samo pošten i iskren sa njom", priča nam ona u dahu.
Na kraju, posle mnogo sati priče o sadašnjim, prošlim, ali i budućim vremenima, jasno je. Nema ništa od penzije, Ljilja Knežević neće stati.
"Ne kažem da se ne radi dobro, ali mora to mnogo, mnogo bolje. Ja sam zagovornik toga da u svakom klubu mora da postoji osoba koja je prošla sve ono kao igrač kao što sam ja prošla., Od beton lige kad delite koru hleba sa nekim. Moje devojke same znaju da sam 24 sata tu za njih. To je moj život, tome sam se posvetila", završava svoju veliku priču za MONDO Ljiljana Knežević.
Danas dok slavimo 8. mart, Međunarodni dan žena važno je pročitati priču Ljiljane Knežević. Naravno - bitke Klare Cetkin, Roze Luksemburg, Dolores Ibaruri su ono što treba da nas inspiriše, ali drage dame kada vam kažu da je jednaka plata za isti posao samo fatamorgana i utopija, setite se kako je Ljiljani Knežević neko nudio više novca nego Veselinu Vujoviću velika Barselona. Izgleda da je ipak moguće. Srećan 8. mart.
(MONDO, NIkola Lalović)
BONUS VIDEO: