Bio je legendarni rvač, jedan od najjačih ljudi svih vremena, a na sve to Josip Broz Tito ga je obožavao. Možda je bolje reći "Junak iz Like", "Lički Samson", "Herkul zlatnog srca" ili možda najjednostavnije Marijan Matijević. Gorostas rođen 1878. u Dubokom Dolu bio je čovek čije prisustvo izazivalo strahopoštovanje gde god bi noga ovog sportiste kročila, pomalo zbog toga, pomalo zbog stila života, tek njegova životna priča sve više liči na filski scenario, nego na realnost.
Marijan je odrastao u teškim uslovima podno Velebita, pa je još odmalena bio primoran na težak fizički rad. Da je bio ponosan na poreklo i pored nemaštine i teškog života, jasno govori i činjenica da bi uvek osporio kad bi ga neko oslovio Austrijancem ili Mađarom. Ovaj veliki čovek uvek je imao spreman odgovor: "Ja sam Hrvat, rođen u kamenitoj i ponosnoj Lici, gde rđa sija, a junaci niču", ponosno bi uzvratio.
Ipak, nije bilo mnogo šansi da ostane u domovini. Krenuo je trbuhom za kruhom, pa je tako završio u dalekoj Nemačkoj, gde je popravljao pruge. Da nije bilo tako, verovatno se danas i ne bi čulo za Marijana Matijevića. Našao se u Berlinu 1897, kad je u novinama pročitao oglas da poznati dizač tegova Hugo Veber nudi ogromnih 500 zlatnih maraka onome ko ga u lokalnom cirkusu pobedi. Kako mu je novac bio potreban, a imao je i podršku prijatelja gorostas je rešio da se prijavi.
Tako se Marijan pojavio na takmičenju, prišao Veberu i na opšte iznenađenje publike zgrabio rivala i tresnuo o pod. Vlasnici cirkusa nisu želeli da propuste priliku, Vebera su otpustili, a posao ponudili borcu iz Like. Gostovanja cirkusa po svetu su se smenjivala, bio je u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, u Kini... Ono što je radio na podijumu ostavljalo je publiku bez daha - lomio je konjske potkovice, savijao gvozdene šipke koje drugi nisu mogli da podignu, zakucavao eksere u hrastovinu, a onda ih čupao noktima, zubima je savijao metalne novčiće, a u zubima je mogao da nosi i burad piva od 50 litara.
Legenda kaže da je u Njujorku rukama vukao dva trgovačka broda, kao i da je mogao da drži avion pri poletanju. Tajna nemoguće misije koja je Marijanu išla kao od šale nije se krila samo u treningu. Lekari u SAD su Hrvatu otkrili dvostruko koštano tkivo u rukama, grudima i vratu, pa je naučno dokazano kako je Ličanin tako izdržljiv.
Čime se hranio Marijan Matijević?
Osim što je bio lekarski fenomen, ishrana ovog čoveka bila je posebna. Pričalo se da je mogao da pojede neverovatnih pet kilograma mesa za ručak, ponekad i celo jagnje sa ražnja. Sve to omogućilo mu je razne uspehe, pa je 1904. u Ankari postao svetski šampion u grčko-rimskom rvanju, a priznanje mu je uručio sultan Abdul Hamis drugi. Posle tri godine uspeo je da pobedi i svetskog šampiona Italijana Prima Karneru, a kasniji zapisi tvrde čak da Matijević nikad bio izgubio nijednu borbu.
Matijević je jedini koji je naneo poraz bugarskom rvaču Nikoli Petrofu, pa je posle svih uspeha dobio najveću moguću nagradu - Atletska komisija Njujorka dodelila mu je Zlatni krst sa natpisom "Najjači čovek na svetu". A, da nije odstupao od korena govori i to da je na svakom plakatu pred meč Hrvata pisalo "Junak iz Like".
Poznavao je Nikolu Teslu, Josipa Broza Tita...
Matijević je tokom boravka u Sjedinjenim Američkim Državama upoznao i Nikolu Teslu, a lagodan život i zarada omogućili su mu i da podrži istraživanje i izume svetskog genija. Pamti se i poseban čin dobročinstva, u Županji, gde je živeo sa suprugom Irenom Hon, posle svakog takmičenja išao bi u prodavnice i namirivao dugovanja svojih siromašnih sugrađana. Donirao je novac, pomagao Crvenom krstu...
Nakon završetka Drugog svetskog rata, Matijević je nekoliko puta boravio u Beogradu gde se sastajao sa Josipom Brozom Titom. Njegova unuka kasnije je govorila da je na svaki od tih susreta dolazio naoružan, sa pištoljem koji nije želeo da ostavi. Iako je obezbeđenje bilo zaduženo za stroge kontrole, niko se nije usuđivao da mu priđe i oduzme oružje - pred njim su se sklanjali sa velikim poštovanjem. Tito je cenio humanost i pomoć koju je godinama pružao ljudima, pa ga je jednom prilikom upitao gde želi da budu usmerena sredstva koja će nastaviti da poklanja. Matijević mu je tada rekao da veruje njegovoj proceni i da će on najbolje odlučiti kome je pomoć potrebna. Kao znak zahvalnosti za doprinos narodu, Tito mu je pred kraj četrdesetih godina darovao autobus.
Ipak, iza ugleda i bogatstva krile su se teške životne priče. Rat mu je doneo bolan gubitak porodice. Supruga Irena, poreklom Jevrejka, odvedena je u logor Jasenovac gde je izgubila život. Ni porodica nije ostala pošteđena ratnih podela - jedan sin priključio se partizanima, dok je drugi ratovao u redovima ustaša.
Uprkos tragedijama i poznim godinama, Matijević nije gubio ni snagu ni volju za životom. Savremenici su pričali da je na železničkoj stanici u Županji, više iz razonode nego potrebe, pomerao natovarene vagone i time zadivljavao prisutne. Do poslednjih dana ostao je posvećen pomaganju drugima, pa je svega nedelju dana pre smrti učestvovao u još jednoj dobrotvornoj akciji. Preminuo je u Zagrebu od teške upale pluća, u 74. godini, a sahranjen je na Božić 1951. godine na Gradskom groblju u Županji.
Bonus video: