- Biljana Plavšić je preminula u Beogradu u 96. godini, a najavljeno je da će biti sahranjena u Banjaluci.
- Anton Josipović je ispričao da mu je Plavšićeva pomogla posle atentata u Banjaluci 1997. i da ju je video kada se probudio iz kome.
Jutros je u Beogradu preminula bivša predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić u 96. godini, a najavljeno je da će sahrana biti održana u Banjaluci. Doktorka biologije koja je devedesetih ušla u politiku, nekadašnja dekanka Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu rođena je 7. jula 1930. godine u Tuzli, a diplomirala je u Zagrebu. Školovala se i u Americi, a 1997. godine je bila među prvima koja je pomogla Antonu Josipoviću.
Ante Josipović je banjalučka legenda, zlatni na Olimpijskim igraa 1984,. godine u Los Anđelesu kada je redom savladao Markusa Bota, Georgiku Doničija, Mustafu Musu i Kevina Berija. U novembru 1997, godine na njega je izvršen atentat.
U kafe baru "Mustang" neko mu je doviknuo "Majku ti ustašku, šta ćeš ti ovde" i onda je pucao dva puta. Jednom ga je poogodio u grudni koš blizu srca, drugi put u ruku. Tek nakon 20 godina istrage u Jagodini je pronađen napadač. A tada se Biljana Plavšić prva našla pored Josipovića!
"Ja bih za Biljanu Plavšić rekao samo najbolje"
Kada je počeo rat video je Josipovič da je vrag odneo šalu i da će mu biti lakše ako se skloni. Iako rođeni Banjalučanin, on se sklonio u Medulin. Kada se probudio iz kome nakon ranjavanja, Anton je prvo video upravo Biljanu Plavšić!
"Volim Banjaluku i ona mene voli, ali sam se preselio tada u Medulin, dole u Istru, kad sam video da rat neće stati, bez obzira što se ne puca. Živeo sam dole sa tom prvom ženom. Onda dođem u Banjaluku posle rata na jedna turnir i jedan idiot puca na mene, to je bilo 1997. godine. Našli su jednog idiota kog su nagovorili iz Državne bezbednosti da to uradi, da će on biti frajer i napravio je sebi neki rejting. Pobegao je u Beograd i nastavio je život.
Tada je Biljana Plavšić bila predsednica, Milorad Dodik je bio nešto uz nju. Znam samo da sam se iz kome neke probudio i eto, ja bih za tu ženu rekao sve najbolje. Došao sam sebi i ona je mene tad milovala po ruci i kaže mi: "Sine, ti ćeš se oteti, ti ćeš se oporaviti, ti si zdrav i jak, želim ti sve najbolje."
"Doktori su bili prema meni strašno fer, ja i danas volim banjalučke doktore i ja tvrdim da su banjalučki doktori najbolji na svetu. Oporavljao sam se dugo, imao sam teško ranjavanje. To je bilo u jednom kafiću. Iznenada, bez ikakvog razloga i bez ikakvog povoda. Vidim ja da je to posle urađeno po nagovoru neke službe, nečega. To ima više razloga.
Prva stvar je bila politička, što su se ljudi vraćali svako u svoju imovinu. I onda je bilo potrebno da se zastraše ti koji su ne-Srbi, koji dolaze ovde, da se zaplaše, da nije bezbedno. Onda to je i politički neki razlog, zbog toga što su mi od moje prve žene ubili isto i oca i majku i još dvoje i opljačkali. I onda su se bojali mene da ja tu nešto ne istražujem, da se ne petljam. A opet, ja nisam ni imao nameru da se bakćem s tim, jer ja sam stalno govorio da je zlato prokleto, zlato u ratu. Pa šta ljudi rade u ratu? Pljačkaju, skladište nakit...", rekao je jednom prilikom Anton Josipović.
"Meni nijedan sport nije išao"
Neverovatni Ante Josipović je doneo zlato u poluteškoj kategoriji Jugoslaviji sa Olimpijskih igara, a zanimljvoo je da je jugoslovenski sudija Gligorije Novičić u polufinalu diskvalifikovao Evandera Holifilda koji je nokautirao rivala Kevina Barija posle prekida borbe. Kako Bari nije mogao da se bori, bez borbe je uzeo zlato Josipović.
"Rođen sam u Banjaluci, šezdeset prve. Stanovao sam na periferiji, tako da imam u sebi i taj neki seoski život, život sa periferije. E, ali ovo da ti kažem, čim sam krenuo u školu, odmah smo počeo da hodam po gradu. Već u ono vreme, u osnovnoj, imali smo svoje neke grupice, ovde po ovim uličicama sad gde smo. Ne znam je l' znaš, znaš valjda, čitao si, šezdeset devete je bio veliki zemljotres u Banjaluci. Baš ovde gde sad sedimo, tu je bila jedna zgrada koja je bila totalno srušena i napravljena je posle ova nova. I sećam se svih tih detalja tadašnjeg života... Sad neki ljudi kažu da je tad bilo bolje, ma nije bilo bolje! Sad se živi isto kao što se živelo, ali na jednom malo drugačijem nivou. Sad ti je svet ne na dohvat ruke nego na ruci, internet je to sve doneo", počeo je Josipović životnu ispovest za "Kurir".
"Meni nijedan sport s loptom nije išao, ni fudbal, ni odbojka, ni košarka, jednostavno nisam u ekipama. Nisam bio timski igrač. I onda se pojavi boks. Tada je 'Slavija' bila jak klub na jugoslovenskom nivou, pa čak i na evropskom, jer smo imali Marijana Baneša koji je 1973. bio u Beogradu prvak Evrope. Sjajan je borac bio, veliki šampion, obožavao ga je narod. On mi kao bokser nije bio uzor, jer ja nisam mogao raditi to što je on radio. To je samo on mogao, zato i jeste jedinstven. Ja sam ga zvao Roki."
"Nikad neću ništa reći protiv Arkana"
U Beogradu je napravio karijeru koja je bila neverovatna i trofejna, a tokom nje se sastajao i sa Ljubom Zemunce, Arkanom, Jusom Bulićem...
"Bilo je tu par momaka iz Zagreba, kum Ljube Zemunca i pokojni Jusa. Stave mi pare u džep. Ja se oblačim, još mi ruka pukla, kost, pa me boli i ne mogu ići dalje, a pobedio. Ja sam imao jedno 200 maraka u to vreme i želim sebi da kupim onaj vokmen, "seiko" sat, ali ne mogu to sve sebi kupiti, jer nemam dovoljno para i odjednom imam četiri-pet hiljada maraka u džepu. Nikad više love nisam video u životu. I kažem im: 'Ljudi, šta mi to dajete?! Strah me je! O čemu se radi?'
Oni mi kažu da su se kladili s Nemcima, da sam pobedio i da je red da i ja dobijem deo. Oni su znali da mi nemamo nešto previše. Tako sam ja zavoleo taj sistem života i ja i dan-danas nikad ništa neću reći ružno ni protiv Ljube Zemunca, ni protiv Darka Ašanina, a čak ni protiv Arkana. Svi su protiv njega, ali recimo meni je simpatično što je njegov sin Veljko bokser. Mislim sve najbolje o njemu. Ima tvrdu ruku, ima krupne kosti, neće primiti lukavo udarac i to je jedina prava osobina za boks. Da što manje dobiješ batina, a da koliko možeš daš, koliko ne možeš i ne moraš. Kažem, jedino pravilo je to što manje dobiti batina. Teško je to."
"Udbaši su mi rekli - zagrli Amerikanca"
Prisetio se i Olimpijskih igara, naglasio je da je otišao u Los Anđeles da pobedi makar jedan meč. Na kraju se okitio zlatom.
"Imaš veliki šok. Ja sam došao na Olimpijadu sa željom da pobedim makar prvi meč. Pa kada pobediš prvi meč, onda već apetiti prorade, pa drugi, pa treći, pa četvrti... I ponos. Mi smo bili velike patriote.
Prva stvar je ponos, a druga stvar je ipak veliki udar na mlad mozak. I kada se to sve izdešavalo, onda posle vidim i narod kakav je. I narod je čudan i gramziv. Onda imaš neke ljude koji hoće da te iskoriste i koji su u stanju da ti urade neku pakost, nešto iza leđa. Ali ja se nisam nešto previše s tim bakćao. Hvala Bogu, imam i dan-danas, a imao sam i tad dovoljno ljudi sa kojima se mogu družiti, koji nisu pakosni i koji nisu bolesnici. Kad sam dobio to olimpijsko priznanje, život mi se promenio. Sve se menjalo iz temelja.
Prva stvar, nisam razmišljao o novcu. Bilo je tada već novčanih nagrada, ali to je sve bilo do 20.000-30.000 maksimum. Svaki dan sam trošio taj novac. Dobiješ lošu sliku o životu. Nije me bilo strah da sutra neću imati šta da jedem. Uvek sam mislio da se više nikad neće ponoviti da se ništa nema, a svi smo to doživeli u svojim porodicama, u svom životu. Da nekad ima u svakoj kući, a nekad nema. A sad, recimo, kad sam već porastao dovoljno, tek sad vidim šta znači novac, šta znači moć, biznis, kažem ti, mi tad nismo znali šta znači milion nečega. Devedeset devet odsto ljudi u Jugoslaviji nije znalo šta to znači, a nije im ni trebalo. Imali smo tu neku komunističku zabludu koja je dovela do ovoga gde smo sad. Sad mi manje-više svi slabo živimo."
Kada je dobio svoje zlato, ipak su mu iz službe rekli da mora da zagrli rivala sa kojim nije ogao da se sastane. Taj zagrljaj sa Evanderom Holifildom ostao ej kultna scena.
"Holifild je boksovao u polufinalu sa nekim Brajanom iz Novog Zelanda. Udario ga je posle, pa je diskvalifikovan. Onaj ko je diskvalifikovan, taj ne prima medalju, taj je kažnjen, u boksu je to pravilo tako. Međutim, Amerikanci su napravili pritisak, kako su oni uvek bili sila, kao i sad. Oni su napravili pritisak i on je ipak dobio tu medalju na proglašenju.
E, onda su ovi moji, što su bili uz mene udbaši, ja ih zovem udbaši, oni su bili ljudi iz državnog aparata koji su kontrolisali šta se radi, kako se šta sprovodi. Onda kažu meni 'Digni ga na postolje, zagrli ga, mahni svojom zastavom i dobićeš aplauz, publika će te prihvatiti.' Izlazimo mi, svi zvižde, svi su za Holifilda. Njihov je i, između ostalog, pravi šampion. To što je napravio nije namerno. Odjednom sam čuo: 'Ua, ua!' i kad sam ja to napravio, kad sam ga zagrlio, samo tišina i onda - aplauz! I napravimo i to kako treba i vratimo se", završio je on.
(MONDO, N.L.)
BONUS VIDEO: