Rekao sam doktoru da ponese mašinu za sečenje gipsa: "Priča za medalju" Nenada Zimonjića od koje zastaje dah

Slavni srpski teniser Nenad Zimonjić ove nedelje bio je gost MONDO podkasta "Priča za medalju" sa Andrijom Gerićem. Nekada najbolji dubl igrač sveta, koji je tokom svoje karijere osvojio osam grend slemova - tri u muškom dublu i pet u "miksu" - otkrio nam je sve nepoznate detalje iz karijere koja je trajala preko tri decenije. Pogledajte celu epizodu, a pročitajte njegovu priču u nastavku!

"Izuzetno je teško bilo. Moji roditelji nisu bili u situaciji da mogu finansijski da isprate tu celu priču. Morao sam sve da zaslužim. Tako je i bilo da sam prvo bio najbolji u klubu, u Crvenoj zvezdi, onda sam bio najbolji u Jugoslaviji do 12 godina, do 14 godina opet sam bio u prvih pet, sa 15 godina sam bio drugi u Jugoslaviji sa godinu dana starijom generacijom, što je bila retkost da se tako preskoči generacija, jer je konkurencija bila izuzetno jaka u bivšoj Jugoslaviji. I tad je došao rat, došlo je do raspada Jugoslavije i baš tada, potpisao sam prvi profesionalni ugovor sa stranom menadžerskom kompanijom, zahvaljujući njima dobio sam mogućnost da imam i trenera i da budu plaćeni svi troškovi igranja turnira. Međutim, kako je rat počeo, tako je sve sa tim prestalo i tu su sad naišla neka snalaženja. I ono što je stvarno meni sada kad razmišljam iz ovog ugla da je privatnik Ljuba Stojić čiji sin igrao, moj vršnjak koji igrao tenis, on je iz Tuzle, odlučio mene da sponzoriše, meni da pomogne, kao direktnom rivalu njegovom sinu jer očigledno je video koji potencijal imam i uvek sam važio za primer drugima kako treba i da se trenira i da se ponaša. Kako se rat preselio tamo u Bosnu, onda i on bio u situaciji da je morao da prekine", prisetio se Zimonjić u MONDO podkastu "Priča za medalju".

Prelaziš potom u seniore, kako je izgledalo prilagođavanje?

"Sigurno mi je pomoglo sve što sam prošao u životu, ti teški momenti, da sam putovao sam, da sam morao da se socijalizujem, da pričam sa drugim trenerima, igračima, da treniram sa njima, da vidim nešto drugačije."

"Mora čovek da se razume u ono što radi. Znači, znanje je preduslov za sve. Tenis je jako specifičan sport zato što traje sezona 11 meseci, tehnika je živa stvar koja se menja, neki put razlog može da bude tehničke prirode, a neki put psihološki. Tako da to je ono gde dolazi do izražaja da li se neko razume u to što radi kao trener ili ne. Meni se desilo da mi je trener menjao tako dva puta stvari usred sezone, nešto što se ne radi i ne toliko ekstremno. Znači, postoje tačno stvari koje smeju da se diraju, koje ne smeju kod igrača i tajming kada se to radi, znači pravo vreme. Obično se to radi u nekom pripremnom periodu. Igrač ne bi trebalo da počinje sa turnirima ako nije usvojio taj novi tehnički element koji god da je u pitanju. S druge strane, ako on ne funkcioniše dobro na treningu, na sparinzima, pa sigurno neće dobro funkcionisati i na mečevima. I tu se prave ogromne greške i ja sam bio žrtva tako neke greške da mi je trener menjao usred sezone pokret na servisu i ja sam izgubio totalno tajming, onda i samo samopouzdanje od toga da mi je servis bio najjače oružje, dotle da nisam mogao da pogodim servis polje, a ne da gađam tačke koje želim da pogodim. Tad je došlo do momenta da sam se bukvalno tresao, plašio da izađem na teren, jer sam izgubio skroz samopouzdanje jer nisam mogao da pogodim servis polje."

"Ponesi mašinu za sečenje gipsa"

Imao si "padove", povrede, kako znaš gde je granica a kada možeš da nastaviš dalje?

"Ja sam neko ko se uvek borio i prelazio preko granice. Bila je kao kod većine vrhunskih sportista i svašta sam nešto u karijeri doživeo. A, ovo je bilo stvarno ono, vrhunac, jer upravo sa slomljenom rukom. U polufinalu se desilo to da pri kraju tog polufinalnog meča vodimo 2-1 u setovima, mrak je polako upadao, znači još možda nekih pet minuta treba da igramo, meč se odlaže za naredni dan, baš tada trava postaje onako klizava, vlažna i ja dok sam trčao da uhvatim neki lob, okliznuo sam se tu i kad sam pao, pao sam na levu ruku i slomio je i narednog dana trebalo je da igram nastavak tog meča. Ruka otiče, kažu mi nema potrebe odmah da se radi snimak, uradi ga ujutro pa ćemo videti, ali posle snimanja, doktor dolazi i kaže imam loše vesti, imaš prelom, slomio si ruku."

"Znači, mogu da kažem, okej, gotovo je, nemam nikakve šanse. Meni je uvek bilo, šta mogu, šta je nešto pozitivno iz svog tog lošeg što mi se desilo. A to je bilo da igram jednoručni bekhend, to je bilo okej da možda mogu nekako da probam. I onda sam zamolio doktora, pošto oni sarađuju sa Vimbldonom, ako može da dođe sa mnom na teren, gde ćemo se mi zagrevati sa sve, sa tim gipsom da probam i da ponese onu mašinu za sečenje gipsa. I on je bio presrećan da i dođe na Vimbldon i da mi pomogne, ako može, to je za njega bilo isto veliko iskustvo, jer malo ljudi uopšte doživi da dođe na Vimbldon, a kamoli da bude na nekom centralnom terenu i da učestvuje u ovako nečemu. Morao sam da skinem gips, longeta je stavljena, bandažirana je ruka, rizik je postojao da ako padnem ponovo na tu ruku da može da bude baš ozbiljan prelom, odnosno još veća povreda. To je rizik koji sam ja preuzeo na sebe. S druge strane, to je sad uticalo i na Nestora koji je bio pod stresom velikim. Da li ja mogu, ne mogu, kakav sam. Tako da je on taj završetak tog polufinalnog meča baš odigrao onako pod ogromnim stresom. Mi smo uspeli da dobijemo to 9-7 u petom setu i sad opet sve ide iz početka, sutradan ponovo. Sad negde imam predstavu šta mogu, šta ne mogu, šta mogu da očekujem i na kraju se ispostavilo da sam ja odigrao stvarno najbolji meč, baš to finale i nije to bilo moje mišljenje, nego baš stručnih komentatora koji su i bivših igrača."

I kakav je osećaj kada osvojiš Vimbldon?

"Pa kad se nešto toliko čeka i kad se radi čitav život za tako neki moment, to je najveći uspeh u mojoj karijeri tada bio. A sama ta 2008. godina mi je bila najuspešnija, jer na kraju smo upravo protiv braće Brajan igrali taj masters gde igraju najboljih osam timova iz te sezone, gde smo u direktnom našem meču u finalu, ko pobedi postaje prvak sveta. Tako da i tu smo protiv najboljih na najvećem turniru uspeli da dođemo dotle i to je negde meni bio izazov kao sportisti uvek, baš protiv najboljih da igram na najvećim turnirima i da uspem da ih pobedim. Tako da, to je rezultat dugogodišnjeg rada, posvećenosti, ljubavi prema sportu i prema onome što radim, da te ljubavi nije bilo daleko od toga da bi prošao i prevazišao sve te probleme koje sam imao na putu. To 2008. je bilo onako nekako magična godina."

Supruga Mina mi je bila talija

Iste godine si se oženio Minom Knežević, sa kojom danas imaš dvoje dece. Kako izgleda vaš odnos?

"Moja supruga se bavila baletom. Znači, negde može da se napravi paralela tenis i manekenstvo, jer sličan je stil života. Putuje se puno da bi se radio posao. S druge strane, moraš da si jako odgovoran, da znaš da vodiš računa o sebi. Malo njih dođe na taj najviši nivo da li u manekenstvu, da li u sportu ili u bilo kojoj drugoj profesiji, tako da to razumevanje i ta podrška koju smo imali jedno za drugo je bila presudna. A, opet kad ti neko kao partner donosi toliko pozitivnih stvari, od podrške, od toga da veruje u tebe, od toga da se ti bolje osećaš i da imaš još bolje rezultate kad ste zajedno. A, ja sam imao tu sreću stvarno da prvih sedamnaest mečeva koje me Mina gledala uživo, svih sedamnaest sam dobio. Bila mi je talija."

"Sve je nekako ispalo savršeno u toj godini. U avgustu prethodne godine, smo se verili. Saznali smo u aprilu 2008. da je trudna, svadba nam je bila u maju te godine, osvajanje Vimbldona 2008. Znači poslednja nedelja juna, prva nedelja jula, postajem prvi na svetu petnaestak dana dana pre nego što su se deca rodila, tako da najlepša moguća godina. Kao u svemu, u životu naiđu neki periodi kada je teško, kada nema rezultata, kad si manje uspešan, više uspešan, ono što je bitno da čovek istraje. Bilo šta u životu što radimo, neke važne stvari, potrebno je strpljenje i disciplina."

Kakav si u ulozi roditelja?

"Meni je cilj bio da budem i kao trener, kao mentor svom sinu, ali isto tako da mu budem tata. I da ne dođe do nekog sukoba. I onda ta edukacija oko pedagogije, oko roditeljstva, oko različite vrste tog koučinga, koje su to veštine, kako ja mogu tu da pomognem. S druge strane, Leon ima svog trenera, Marka Nešića, koji je s njim već godinama. Tu postoji maksimalna naša saradnja i podrška i puno razgovora. Marko ima nekog iskustva koje ja nisam imao, a to je 20 godina rada sa decom."

"A u ovom slučaju, ono što bih rekao drugima da znaju, znači svako ima neki svoj put. Ne treba porediti nikada, a pogotovo u ovom slučaju, ne znam, tvoj tata je uradio ovo, da li si ti uradio ili da li ćeš ti biti sutra kao neki bivši igrač, to je totalno pogrešno. Svako ima svoj put, svako ima to vreme sazrevanja."

Kakva su tvoja očekivanja kao oca?

"Za svakog roditelja bi bilo da ti dete postane dobar čovek, da se s druge strane da se razviju dobre navike, a to je da radiš na sebi, da budeš disciplinovan i ono što želim svakome, a naročito svojoj deci, to je da pronađu nešto što vole, nešto čemu će se posvetiti. Ono drugo najvažnije je da nađu pravog partnera, jer je mnogo lepše kada se to radi kao tim. I to je nešto čemu težimo i ono što se trudimo i Mina i ja zajedno, da im pomognemo. A najbolji način je da se nauči ako si prisutan na tim najvećim turnirima, gledaš ove najbolje na svetu kako igraju."

Novak, Troicki, Bozoljac...

Kako uklopiti sve temperamente u jednu ekipu za Dejvis kup?

"To je upravo ono što je najteži, najteži deo posla. Negde igrajući toliko godina za reprezentaciju, imao sam različite trenere i pokušavao sam kao sve u životu da vidim šta je to dobro što mi se sviđa kod tog selektora, šta je ono što mi se ne sviđa, šta bih ja promenio i tako sam igrom slučaja postao selektor 2003. godine kad smo bili u malo nižem rangu, tad sam bio i najbolji i singl i dubl igrač i selektor. Znači velika odgovornost je bila, ali to su momenti gde sam ja mnogo toga naučio i s druge strane uspeo sam da prepoznam neke stvari i da vidim nešto što drugi nisu mogli. U momentima kad bih pozvao, to je bio Novak, to je bio Viktor Troicki, Ilija Bozoljac. Oni nisu bili najbolji igrači, ali sam ja video njihov potencijal. Kasnije, ono što je najvažnije po meni to je ta komunikacija koja mora da bude individualna sa igračima, ali opet mora da bude i sa celim timom. I ako se taj redosled ostvari koji se radi i kako se radi naruši, tu nastaje problem. Opet, ja sam neko ko je bio i kasnije, igrajući sa tom zlatnom generacijom, sa Jankom, Viktorom i Noletom, bio stariji od njih od pet do jedanaest godina. I negde sam bio u situaciji da mogu otvoreno da pričam sa njima, da im kažem ono što mislim. Ali sve je to bilo dobronamerno, znači za njihovo dobro, da nauče kako se radi, šta znači biti timski igrač, šta znači igrati za reprezentaciju, šta znači imati taj viši cilj. Da nije ovde važno da li sam ja pobedio sve mečeve, nego svako daje svoj doprinos na svoj način. Da li je to igrač koji nije izabran, da igra kako će se on ponašati, kakva će mu energija biti, da li će bodriti ove druge. S druge strane, onaj koji igra, koji je pobedio ili ko će doneti tu pobedu na kraju nije bitno. Ja kao selektor i igrač, dok nisam bio selektor, sam pomagao sa strane koliko god sam mogao. I tim savetima, isto za vreme i igre. Ali ono što je jako bitno je da sam imao prilike da sve njih upoznam, jako dobro, u različitim situacijama i da znam tačno na koji način sa svakim pojedinačno trebam da pričam. Jer opet, da je to bilo pogrešno, ne bi bilo ništa od toga. Tako da, to su neke veštine, da kažem, za neke čovek se rodi, ima talenta. Ja možda, ne možda, nego primećujem neke stvari koje retko ko može da vidi, uopšte se bavim tim stvarima, jer nekako ti detalji po meni su one stvari koje prave razliku. I ono što smo mi imali upravo kao tim je to nešto na šta sam ja preponosan - ta atmosfera koju smo imali i opet taj timski duh i jednostavno svako je davao maksimum kad stane na teren."

Nisi ostao na selektorskoj funkciji...

"Dese se neke nepravde u životu, nešto što vam jako teško pada, neka razočaranja, ali ono što sam naučio u životu, to je da se fokusiram u tim momentima, najtežim momentima, šta može da bude pozitivno u ovoj priči. U tom momentu, koliko god je teško bilo, bilo je to okej. Sad ću imati malo više vremena za sebe, imaću više vremena za svoju porodicu, moći ću njima više da se posvetim. Iskoristio sam to vreme da se dodatno edukujem, da naučim neke stvari koje će mi sutra značiti, jer kako privatno, ako sam bolji, mogu da pomognem svojim najbližima, isto kao trener. Tako da to vreme koje sam isto proveo sa svojom porodicom i u ovo doba kad smo imali i kovid i kad nije moglo da se putuje, to su ta pitanja koje čovek sebi postavlja nakon karijere gde se putuje deset i po meseci godišnje, šta će se desiti sad kad ne putuje. I meni je najbolji test bio upravo ta korona, ali kad čovek napravi te neke izbore kvalitetne, a to je partnera kvalitetnog, da ima zdravu i jako dobru komunikaciju i tu ljubav koju imamo u okviru svoje porodice. S druge strane da izabereš ono što voliš, da se baviš time, onda je sve negde lakše prevazići. Tako da koliko god da mi je teško nešto palo, toliko sam uspeo negde da se fokusiram na nešto što je pozitivno."

Šta bi promenio u životu ili karijeri?

"Da nije bilo rata i da nije bilo ovih teških momenta koje je naša zemlja, naš narod prošao. S druge strane, sve ovo što sam ja prošao u svojoj karijeri učinilo me da budem ovakvim kakav jesam danas, tako da sve to da nisam prošao ne bi ovo sve naučio. A opet, ta uskraćenost ... Sankcije, da sam bar dobio šansu da igram i da verujem da bi bio daleko uspešniji i u singlu i dublu. Na kraju ako te stvari nisam ja uspeo, biće mi ono puno srce da Leon uspe upravo sve to što ja nisam. Tako da ne bih ništa tu sad dirao ili menjao. Jednostavno je to, nama je možda bilo to teško vreme koje smo prolazili, hajde da ovima koji dolaze iza nas da bude lakše, da bude bolje, da budu negde pametniji. Jedan ovakav podkast i rad na sebi, odnosno ovo što ti radiš isto tako, to bih dodao, neko ko je naučio puno o psihologiji i ko je bio bivši vrhunski igrač, iz toga što sam i ja prošao, znači na neke načine možemo mnogo bolje da razumemo šta taj igrač prolazi, šta znači kad se servira za meč, šta znači kad treba da se spasi meč lopta, šta znači kad se izgubi u najvećem meču u karijeri, odnosno kad se prevaziđu neki momenti. Mnoge stvari mogu iz knjige da se nauče, ali to iskustvo koje, pored tih alata koje imamo, to je pro meni neprocenjivo važno i za one koji žele time da se bave i koji žele da rade na sebi. To će sigurno puno pomoći", zaključio je Zimonjić.

BONUS VIDEO: Pogledajte Žarka Paspalja u podkastu "Priča za medalju"!

(MONDO/Tijana Jevtić)