"Priča za medalju" Dragiše Binića: Tatina firma propadne, dete "zaboravi" da igra fudbal, a zamislite tek sirotinju

Ove nedelje, bivši fudbaler Dragiša Binić gost je MONDO podkasta "Priča za medalju" sa Andrijom Gerićem. Sa Crvenom zvezdom je osvojio evropski vrh i postao jedan od najpoznatijih igrača u zemlji, imao je turbulentnu karijeru devedesetih, a potom je bio i funkcioner u nekoliko klubova, uz visoku funkciju u Izvršnom odboru Fudbalskog saveza Srbije.

Možda mi tek sad vidimo šta smo napravili. Tog momenta nismo bili svesni, možda kad smo stigli u Beograd onaj špalir ljudi, puna Marakana... Možda smo 24 kasnije videli da smo nešto uradili. Kako vreme odlazi nema veće stvari nego kad vas na ulici sretne čovek vaših godina, možda i stariji priđu i kažu: "Hvala što ste nam ulepšali mladost", tek tada vidimo šta smo napravili.

Kako su izgledali fudbalski počeci?

Fudbalom sam počeo da se bavim kao i svako dete, nama je to bila osnovna igračka. Svakog momenta se čekalo da se ode na teren, to je uticalo na školski sport, to danas ne funkcioniše kako treba. Nama se, u tim godinama, odlučivalo ko će se za šta opredeliti. Kod mene je odluka o fudbalu je došla od oca, on je prelomio da prihvatim. Prvo sam pokušao da igram za Prvu petoletku iz Trstenika, ali nije bilo moguće jer su tamo igrali mamini i tatini sinovi i tada je to bilo, a ne samo danas. Potom sam otišao u Napredak, tamo je bila ista situacija, a ja po prirodi ne trpim nepravdu. Mogao sam da igram jer sam bolji od svih njih, ali tamo su deca generala, predsednika opština... Vratio sam se i igrao za svoje selo, najniža liga. Da bih mogao da igram za njih morali su da me registruju kao malo starijeg. I danas se to radi, ali manje. Jedino kod ovih crnaca to nije manje, ne znamo da li je mlađi ili stariji... Za polusezonu, postigao sam više od 50 golova i Napredak dođe po mene. Nisam hteo da prihvatim i tu je prelomio otac. Inače, bavio sam se i trčanjem, bio sam brz, pa sam pobeđivao na tim krosevima - školskim, gradskim. Igrao sam rukomet za Prvu petoletku, bio sam golman, još dok sam bio u srednjoj školi bio sam u prvom timu. Trenirao sam i karate, ali do žutog pojasa, nismo imali više od toga, a ko je želeo dalje da polaže morao je da odlazi u drugi grad. Voleo sam i gimnastiku, možda mi je to pomoglo da u fudbalu sve ovo postignem. Deca obično počinju sa sedam, osam godina, ja sam počeo sa 17, u srednjoj školi, tako da sam uhvatio svega pola godina igranja za podmladak, nisam mogao više. Tako da sam potpisao ugovor na šest meseci boravka u Napretku, potpisao sam profesionalni ugovor, a deca danas to rade i sa 15 godina, mada se i spustio taj početak.

Prvi profesionalni ugovor i uloga trenera

Treneri imaju ogromnu ulogu. Zamislite kad dete počne sa pet godina, pa sve do dela kad treba da postane ozbiljan igrač - kroz šta sve on prođe. Od bolesnih ambicija roditelja, koji decu vide kao adut za postizanje novca, pa onda masovnost i plaćanje imućnih roditelja da njihova deca igraju. Sve se poremetilo onog momenta kad je počelo plaćanje da bi se igralo, u kom smislu - mesečno četiri, pet hiljada mesečno roditelj odvaja za dete da bi treniralo, ranije toga nije bilo. Škole fudbala rade na masovnosti, šta vi radite sa 200 dece? Možete da imate 20 maksimum. Kad se sastavlja tim, ponovo se meša politika - tata, firma, direktor, poznata ličnost - to dete odlazi u prvu ekipu, a decu niko ne može da prevari. Njih niko ne može bolje da podeli nego kad izabereš dvojicu da se sami podele. Oni će se uvek bolje podeliti, nego da ih nas 20 trenera delimo, oni to bolje znaju. Malo emotivnija deca, dođu kući i kažu da više ne žele da se bave fudbalom, a možda su bili najbolji. To se svakodnevno dešava, imamo i one koji nemaju finansijske uslove da izdrže i one koji kasnije sazrevaju. Onda zavisi od toga da li klub traži rezultat, pa trener uzima onog koji je dominantniji u tim godinama. Oni koji su dominantniji kao mali, sa 15 ili 16 godina bivaju prestignuti. E, to je sve što smo imali kroz školski sport, jer se tu deca opredeljuju za šta su, to danas nemamo i zato smo u ovom problemu. Mi smo najtalentovanija nacija u svetu za kolektivne sportove, Srbija i Balkan. Može da priča ko šta hoće, ali mi smo prvaci u rukometu, vaterpolu, košarci, fudbalu, čak smo počeli i u pojedinačnim sportovima da se ističemo, imamo Đokovića, imamo Španovićevu i još sportista - za jednu zemlju od šest, sedam miliona. Da smo Švajcarska ili neka druga zemlja sa zapada ja ne znam na kom nivou bi bio sport. A, ovde se infrastrukturno poboljšava, ali ne onako kako zaslužuju sportisti i struka nam kasni. A, za to su krivi oni iz struke, jer ne drže do sebe - prihvataju da budu treneri kluba, a da im komanduje predsednik, a taj predsednik nije iz sporta, nego je došao iz neke druge branše. Želi da izgradi ime i prezime preko sporta, misli da ko ima novac može da radi šta hoće. Mišljenja sam da smo mi sportisti krivi što se to desi.

Da li su Srbi talentovana nacija?

Sedeo sam sa našim, možda, najboljim košarkaškim trenerom i želeo sam da dobijem jednu informaciju. Pitao sam da li mi objasni ovo oko košarke, da li se rađamo talentovani ili je to rukopis trenera? Znate i sami da imamo izvanredne trenere, da smo podigli košarku na viši nivo, ne samo u Srbiji, već i u svetu. Dobio sam odgovor koji me je začudio: "Isto je kao kod vas u fudbalu, mi uništavamo šta sve imamo". Hoću da kažem da se rađamo, koliki god bili mazohisti, mi to ne možemo da uništimo, jer se rađa. Fabrika zastari, mašina isto, a ovo ne možeš da ugasiš. A, sve ovo nam se dešava što smo nabrojali, možda treba staviti veći akcenat na sport. Koliko znam ni jedna firma, političar, ni jedna grana osim sporta nije bila na prvim mestu i da se naša zastava vijori. Mi to ne znamo da poštujemo, mi smo prema sami sebi loši.

Odlazak u Španiju

Iz Zvezde sam otišao 1987. u Francusku, posle mi je isticao ugovor i odvedu me na razgovor u Španiju. Dogovorim se sa predsednikom da isti dan po dolasku. Oni su imali gradski derbi sutradan, izgubili su i ceo stadion želi da smeni predsednika. Mi smo uveče na večeri, on uzima reč i kaže da li bismo mogli da revidiramo ugovor. Kažem prevodiocu da prevede - ne znam koliko imate para, verovatno imate mnogo, ali nemate dovoljno da mene kupite i izvadim ugovor i pocepam. Mislim da sam ispravno postupio i kroz celu karijeru gde god sam bio - ili vredim ili nisam tu, kad radim radim najbolje, kad ne radim prekidam i nisam tu. Kao igrač ili sam igrao ili promenim klub. Ja kao stranac u svom klubu nisam prvi samo na kasi, prvi sam i na terenu, ako nisam najbolji šta ću mi ja kao stranac. Jedino zbog nekih drugih varijanti, ali one su nesportske... Malo bismo morali kod nas da povedemo računa o tome, ja kao navijač, ako znam da neko prima toliki novac hoću na terenu da vidim toliku razliku. Možda njega neće trenutni, možda šest meseci, dok se uklopi u ekipu, ali ne može da se ne primeti razlika, a čak su nosioci igre deca sa ovih prostora.

Odnos prema reprezentaciji

Ne samo da zauzima mesto, nego nas košta. Osnovna stvar o dolasku strance ili igrača iz drugog kluba - kupujemo jer nam treba bolji, ne kupujemo goreg, dajemo više novca. Neke zemlje su to lepo regulisale, možeš da dođeš u moju zemlju ako si reprezentativac. To Englezi imaju, ne može da dođe bilo ko. Izgubljen je osećaj o reprezentaciji, mi smo igrali na visokom nivou da bi neko posle nas igrao, da bi i njihova deca igrala. Njihova obaveza je da igraju dobro, da bi i neka druga deca došla posle toga. Ne staje svet posle njih, nastup za reprezentaciju bez osećanja pripadnosti... Možeš da budeš slab igrač, može protivnik da bude bolji, ali nezalaganje nema opravdanje. A, ti isti igrači su kukali i molili da igraju za reprezentaciju kako bi se prodali. Dakle, preko reprezentacije su došli do ogromnog novca, a oni to sad ne vraćaju. Izgubili smo kult reprezentacije. To se desilo iz raznih razloga - na ključnim mestima najboljih timova igraju neki crnci, stranci, nisam rasista. Hoće neko da kaže da smo zaboravili da igramo fudbal - nismo, nego ne radimo sa decom kako treba. Uzimamo stranca, a naše dete je pomoćno sredstvo našem strancu, on je na ključnim pozicijama, naš igrač trči za tog stranca. Desi se da dete uđe u igru i treba da bude nosilac, ali ne zna jer nikad nije to radio. Kad smo poslednji put napravili desetku, još malo pa se nećemo sećati. Imamo problem - nemamo beka. To je neshvatljivo, ranije najslabijeg igrača guraš na beka. Zna se gde najslabiji igrač igra. Nešto što je nekada bilo sramota ili se krilo, danas je in, u svim sferama. Od momenta kad ti je ubijena porodica gubiš sve. A, onda dođe ono kad ti kao ličnost ne znaš zašto si sa nekim drug, da li zato jer sam ja uspešan. Ako ne osećam zašto je to tako, izgubio sam sve.

Dolazak u Obilić i preuzimanje važne uloge u klubu

Ja dolazim u Obilić, završavam karijeru. Desilo se šta se desilo, ubijen je komandant, ostala je žena. Ostala je sama i pitala me je da pomognem. Pristao sam i raspitao se šta država hoće od kluba, da ne srljam u nešto nemoguće. Od prvog dana dolaska napravim sastanak sa ljudima koji tog momenta rade u klubu. Zateknem ljude koji nemaju diplome za to, koji nisu tu od momenta kad je Arkan vodio, nego su samo nekako ušli u klub. Znam da ako imamo omladinsku školu kako treba, da ako napravimo to kako treba da ćemo sigurno pobediti. Napravio sam to, doveo trenere sa strane i svaki moj sastanak je bio onog momenta kad te vidim sa ocem, majkom, pretiljem, slavlje istog momenta ideš iz kluba. Kad neko ima prisni odnos sa nekim to deca vide i imali smo problem. U našoj državi se tačno zna u kojem kraju se rađa kakav igrač, dobar napadač, dobar vezni, brz igrač... Kao igrački treći klub u zemlji ispred sebe smo imali Zvezdu i Partizan. Kad saznam za neko dete kako da kažem da dođe u Obilić, a hoće ga i večiti, znači gubim sigurno. Dakle, moram da imam prvi informaciju. Tog momenta ja angažujem lokalne sportske trenere da mi prvi saznaju da li postoji neko dobro dete. Već sam imao trenera koji treba da radi sa njima. Te godine sam bio 20 bodova iznad Zvezde i Partizana i osvojio Kup. Prelomni deo je bio taj da su naredne godine deca izlazila iz kluba, insistirao sam da ostanemo u kosturu. Godinama je trajalo da se to prihvati, to je dobitak za klub. Svih šest, sedam godina igrali smo Evropu, u onoj muci. Igrali smo dobar fudbal, svi ti momci u napravili karijere, znači nisam pogrešio. Svakog ponedeljka sam imao sastanak sa omladinskom školom. Tražio sam da vidim plan i program , kakva je vrsta treninga, to mora da se prati. Uvek su morali da rade kao prvi tim, zašto? Kad ga uzmemo u prvi tim mora da se ukopi. Nisam dozvoljavao da politiku kluba vode treneri, jer oni dođu i prođu. Trener od mene može da traži levog beka - imate jeftinijeg, skupljeg, starijeg i mlađeg. Uvek sam gledao šta je interes kluba, ako želimo da pravimo igrača onda uzimamo mladog. Nikad nisam dozvolio da neko kaže ko ga je doveo, da licitira kolegu pored sebe. Klub dovodi igrača, ti si radnik i poštuješ pravila igre, kad je u pitanju trener. Iznosim šta imam i koliko to košta, ako je to zdrav odnos ne možeš da pogrešiš.

Visoki kvalitet lige u Jugoslaviji

Trenutno se jedna stvar ne radi kako treba. Imamo slabu ligu, nije to stara Jugoslavija. Kad igrač slabo takmičenje ne možeš da se suprotstaviš. Nismo mi bili vanzemaljci devedesetih, nego smo imali toliko jaku ligu da smo lako mogli da pobedimo Bajern. Bilo je lakše igrati tamo nego u Tuzli, Mostaru, Zagrebu, Splitu... jedna druga stvar mi nije jasna i u to vreme su se pojavljivali mladi igrači i igrali u prvom timu. Nije mi jasno da u ovom takmičenju danas nema dece, nema mladih igrača. Zašto pravimo zakonske bonuse da moraju da igraju, pa to je valjda normalno, da dođe, da stasa i da za njega dobiješ novac. Koliko sam u fudbalu, sav novac ova zemlja dobija od dece.

Kako je to doživeti atentat?

Živimo u devedesetima, to je izgleda bilo normalno. Kad se to desi traje jedan dan. Bilo je raznih situacija, zemlja u raznom stanju, promenama. Imaš problem i gledaš da ga rešiš ili ga ne znaš. Moj slučaj je bio da ne znam zašto se desilo, bilo bi lakše da znaš iz kog razloga. Ovo je zemlja gde imamo ubijemo šest, sedam predsednika klubova, jednog sekretara. Imao više ubijenih sportskih radnika nego Kolumbija. Što je katastrofa. Preuzimam Obilić, ostajem do kraja, ne odustajem ako sam nekoga podržao. Znajući da sam takav, lakše je bilo mene skloniti i vršiti pritisak na klub. Jedno veče, imao samo sreće, da mi je hobi spasio život. Još od dede i oca sam voleo oružje. Ujedno sam bio i jedini slučaj koji je u nekoj sačekuši uspeo da se odbrani i rani njih. Ima onog gore koji razume.

Odnos sa navijačima u Italiji

Dolaziš u veliku zemlju, najskuplju si igrač. Dam gol, ali ne mogu sam, ekipa mi igra mnogo pozadi, završi se 1:1, a bila je borba za prvo mesto. Tamo navijači imaju drugačiji mentalitet, agresivniji su kroz priču, ali ja to nisam znao. Kad je neko agresivan da dođe do ekcesa na kraju. Po završetku utakmice sve vreme skandiraju na engleskom ubićemo vas, ja se okrenem i kažem ubi me. On prilazi, ja spustim torbu i odreagujem, slomim mu neke zube, vilicu i što je najgore nisam znao koga sam udario. Udario sam vođu navijača. Možda sam tu prenaglio, nisam znao da vole da se unesu u lice, do tuče teško može da dođe, ali ja dolazim iz druge sredine. Čekamo narednih dva sata nešto, ja saznam da je to. Kažu treba da se plati kaucija. Ustanemo, sutradan je bila nedelja, hteo sam na more. Krenuo sam, a na pola puta je blokada, neko je video da sam krenuo, to je mala zemlja i sve se zna. Mislili su da sam krenuo da tražim navijača, a ja pošao na more. Mislili su da ga tražim i da će biti problema. Zemlja su koja voli fudbal, imaju jedan problem - sa magarca su ušli u mercedes. Odjednom se pojavilo mnogo novca i nisu znali to da reše.

Uspeh u fudbalu zavisi od mnogo aspekata

Danas je teško da deca roditelja koja su nešto napravili u sportu budu uspešni. Stalno su pod prismotrom, to je ozbiljan teret, da li igraš jer si ozbiljan ili igrač ili zbog tate. Ja kad sam se rodio ovo nije postojalo. Ono što sam radio mislim da je normalno ili možda i ja grešim. Ili želite da dođem u emisiju kod vas u suknjici. Ne znam šta je normalno za vas i ovaj narod. Meni je sport bio sredstvo, ali nisam želeo da budem rob toga. Nisi bogat koliko imaš novca, nego koliko imaš prijatelja. Možeš da imaš mnogo novca i da sam piješ kafu. Druga stvar je bitnije, možeš da imaš dobru ženu i da si svoj čovek, možeš da imaš sve i da nemaš ništa. Možeš da imaš sve, ali da nisi srećan u porodici i da si niko. Mlad čovek dolazi iz malog mesta, razne mogućnosti.... Španija, Francuska, Češka, Kipar... Da bi neko živeo sa sportistom zahteva mnogo odricanja, stalno si na putu, ne znaš gde ćeš živeti, da li se raskida ugovor. Teško je to pratiti. Nisam hteo da budem rob nečega što radim, ne pijem, nisam pušio. Meni izlazak ne smeta da odigram utakmicu. Meni je to druženje i to što sam bitan, jer znam da imam obavezu prema 200 drugara i hoću da dobijem da bih izašao sa njima, a on danas dobio ili ne on je na stolu i igra. Nema osećaja da se nešto poštuje, mi kad izgubimo utakmicu, ali čekam nedelju da dobijemo što pre, pa da bude slatke pozitivne šale da smo ih dobili, da smo izgubili ne bi smeo da izađeš. Mi smo ranije izlazili zajedno, da li je Partizan ili Zvezda svi smo se družili. Kolektivni sport traži da je kolektiv jak, ja o svom drugu moram da znam sve, da bismo sutra na terenu i on i ja dali maksimum. Mislim da je ta generacija bila u prednosti samo jer smo se držali, nas 15 ljudi. Iz dan danas sam sa svima u kontaktu. Nažalost, izgubili smo najmlađeg u ekipi - Sinišu. To je nenadoknadiv gubitak, takav sportista, pobednik, otac, trener... U tom momentu u Zvezdi nije nas zanimalo ko je protiv nas, bilo je toliko različitih igrača. Mi smo osvojili Evropsko i Svetsko prvenstvo sa igračima iz jedne zemlje, izbacite Barselone, Reala, Mančestera, videćete koga oni mogu da pobede. Mi smo bili iz jedne zemlje, tada Jugoslavije. To je ravno, ne znam čemu. Zapad nam to negira, ali ja smatram da je Balkan Brazil za kolektivne sportove.

Uspeh generacije koja je osvojila krov sveta

Neki su se našli u trenerskom poslu, svako je gledao gde može da nađe sebe. Ta generacija je znala kako je došla do cilja, ovo nije politika, ovo nije firma. Niko te nije pogurao, samo ispravno. Moraš da treniraš igraš protiv Nemaca, koji nas godinama biju i uvek mogu još, mi smo pametniji, ali on to nadoknađuje radom. Ti možeš do 70. minuta, a on može do 120, tu padneš i onda te on zgazi, godinama su nas tako dobijali. Mi smo njima vratili na njihovom, oni mogu dotle, a mi možemo još. Imali smo trenera koji nas je razume, znao je kako drži tim. On je pre fudbalskog dela i živeo sa nama i izlazio sa nama u diskoteku u kupovinu garderobe, a na terenu je komandant. Zamislite danas da mlad igrač izađe sa trenerom u grad. Zamisli taj odnos na trenutak, za ovo je potreba kuća i porodica.

Kako su tekle pripreme za utakmicu?

Ništa posebno. Obično smo se u grupi zagrevali, posle toga je nešto voleo da radi više nego drugi. Voleo sam da izađem poslednji, Dejan je bio do mene. Jedan deo je interesantan, ja sam već otišao, a on da bi ostao poslednji ostajao je da vezuje kopačke. Ne mora najbolji igrač da bude vođa tima, alfa mužjak se zna. Ne bih menjao ništa osim većih kazni za nepravdu u bilo kojoj sferi života. Voleo bih da mlađi pogledaju istoriju, ko su im bili star, šta su prošli, da imaju crvenu liniju - ispod nje niko ne treba da ide. Gde je granica... Kad pričamo o sportu, žao mi je što se nisam više bunio, više suprotstavljao.

Prvi igrač u svemu, preteča u mnogim sferama

U životu sam bio takav, ekstreman. Prvi igrač koji je došao u Češku, na Kipru kao reprezentativac, u Japanu prvi Srbin. Bio sam preteča i smatrao sam da sam to dobro radio i raskrčio sam put. Neki su ga možda zatvorili sad, a kriju to. Prva godina, igram u Nagoji, dolazi Piksi za desetak dana. Druge godine se ne dogovorim sa njima, već odlazim u Tosu. Imaju posebnu rasu psa, viđao sam ga još u Nagoji. Ogroman pas, dominantan i zovem da pitam koja je rasa - Toseinu. Hteo sam da ga kupim, ali nikako nije moglo jer je to nacionalni pas. Bila je jedna utakmica i rekao sam da ću sam da je dobijem, a kad mi daju nagradu, onih 10.000 evra ja ću vratiti nazad samo da mi omogućite psa da ga kupim i iznesem iz zemlje. Prošlo je šest meseci i ništa od toga, jednog momenta stiže poziv našli su psa, od najbolje rase. Potpisivao sam papire kao da sam uvezao šleper nečega, kupio sam i mužjaka i ženku. Čekao sam šest meseci karantina, pa posebne kaveze. Imam ih i dan danas. Imaju mačkaste pokrete, kao lav je oko 70, 80 kilograma. pokreti su mu drugačiji nego kod drugih pasa, ali nije agresivan Sad sam u fudbalu više rastrzao nego kad sam bio igrač. Kad sam prekinuo karijeru, bio sam u Obiliću, pa predsednik Napretka. Stalno sam u sportu, tu sam i u Zvezdi, Drugačiji sam malo, radim kako treba, ne mogu da podlegnem pritiscima sa strane. To je nekad dobro, nekad nije pošto su vremena promenjena. Borimo se da bude kako treba.

U jednom momentu je zemlja bila na ivici da bude sklonjena van Evrope, pravila igre postoje, pojavljuju se kladionice. Radio sam kao treba, bio sam tačan prema najmanjem i najvećem. Dobro je u varijanti kad kao sportski radnik i sportista tražiš od politike da vraćaš kroz rezultat. Ali sve je pobrkano, država daje novac, ali utiče na infrastrukturu, ali to je parcijalno. Ne može samo najbolji da dobija, da bismo napredovali moraju svi da odbijaju isto, ako samo dajemo jednom ostali su slabiji i posle nemamo reprezentaciju. Politika može da pomogne, ali može i da ga uništi. Kad sve kadrove političke udomljava negde čisto da im da nešto, e to je greška. Ako si stručan, ako si pravnik možeš da pomogneš, ako nam gurnu ljude čisto da im daju poziciju, a taj kad dođe hoće da komanduje, stavlja ispod sebe ljude koji ga slupaju i to ide nizbrdo. Uvek sam za dialog, mogu da se izvinim ako grešim, ali neću da popustim ako sam u pravu. Ako mi ukažeš da je bolje ja nisam normalan ako to ne prihvatim. Na kraju, svih tih krajeva, bolji prijatelji ostaju iz suprotnih tabora nego glavni sa svojima ispod.

Promene koje su potrebne fudbalu kako bi napredovao

Rad sa mlađim kategorijama, infrastruktura, struka. Da se od fudbala ne napravi šah, da od igrača se ne naprave šahovske figure, da ne gledaju u laptopove. Kad ste videli da igrač 1 na 1 želi da prođe nekog, to je ja tebi ti meni i nazad. Imamo mnogo talentovane dece, ali struka je problem, ne drži do sebe. Moramo da znamo da smo zemlja od 6,7 miliona, narod je naučio na pobede. Mi smo krivi što smo podigli lestvicu. Ima talenta ima dobrog rada, ali ne možemo da pratimo svetske klubove. Zvezda pokušava da iskoči, ali to nije dovoljno za Evropu. Bolje je decu zadržati, pa ih posle prodati. Sam derbi, uvek dobije derbi onaj koji ima više igrača iz svojih omladinskih škola, Partizan je bio dominantan zbog škole u Zemunu. Kad imaš sedmoro, osmoro dece koja je odrasla u Zvezdi, tim izgaranjem pripadnosti može da odbije.

Poruka roditeljima koji žele da se njihova deca bave sportom

Da dete voli to, da ne mora da ga tera na trening, da ide da gleda i da se svađa.. Roditelji se biju, svađaju. Zvezda je to rešila, ako dođe dete na trening, roditelji ostaju sa strane, ali govorim o manjim školama. Od deteta treba napraviti pobednika - rodi se, sredina dosta utiče i sva dešavanja, ako on kad je pobednik ima privilegije i drže te kao malo vode na dlanu, a onaj koji nije pobednik on kao da je kažnjen. Dakle, dobija se nagrada za nešto dobro. Roditelji ne treba da gledaju dete kao mašinu za novac, da sa sedam godina gledaju da je to novi Mesi. Kad smo bili deca krili smo se od roditelja, imali smo jedne patike, pa ne smeš da ih cepaš. Čuješ da se igra fudbal, a ti imaš nešto da radiš, ako ne stigneš vreme ispadaš iz ekipe. Prvo želiš da budeš najbolji kod sebe, pa u gradu, pa dalje. Gde se gube deca od 18 godina: Imamo mladu mamu, on kad napuni 15 godina, mama je ostarila i on je već zaboravio da igra fudbal. Imamo tatu s dobrom firmom, posle propadne firma i dete zaboravi da igra fudbal. A, zamislite oni koji su sirotinja koliko je njih otpalo jer nisu imali para. Moramo da vratimo školski sport i da ukinemo klubove, da nema davanja novca da bi trenirao. Tu dobijaš pripadnost, kad dobiješ dres, pa se boriš.

Inat u pozitivnom kontekstu je bio zvezda vodilja tokom karijere...

Inat. Pozitivan inat. Hoću da pokažem da sam bolji, ne volim nepravdu. Ne možeš da ga imaš ako nemaš neku podršku, inat može da ima i ko ne zna ništa, pa da ide u negativno, u bes. Dokazivanje, znaš da si bolji, ne poštuješ nepravdu, pokazuješ da si ti taj.

Planovi za budućnost?

Nikad nisam davao planove. U sportskom delu bih voleo da se vratimo našem fudbalu, da pomognemo deci, da struka radi, da bacimo akcenat na svoje, da poštujemo više sebe, da nema nepravde. Kad sebe poštuješ poštovaće te i drugi. U životu, želim normalan život kao i svaki čovek. Prvo zdravlje, pa sve ostalo, kad si zdrav možeš da funkcionišeš i pomažeš i drugima i sebi.

Bonus video: