Novak Đoković i Pari Sen Žermen su maltene u isto vreme igrali važne mečeve. Srpski teniser je na Rolan Garosu protiv Filipa Mišolića tražio plasman u osminu finala drugog grend slema sezone, a najjači fudbalski klub iz francuske prestonice je u Minhenu jurio najveću titulu u istoriji. Šta je od ta dva bilo važnije za ljude u Parizu? Uverio sam se na licu mesta.
Da podsetim, mada nema za tim mnogo potrebe, jer su i Novak i PSŽ završili trijumfalno. Đoković je rutinski savladao austrijskog tenisera i zakazao okršaj sa Kameronom Norijem (Velika Britanija), dok je PSŽ deklasirao Inter (5:0) i podigao "ušati pehar". Kako su sve to ispratili ljudi u Parizu? Saznaćete vrlo brzo, samo malo strpljenja...
Kao izveštač MONDA sa Rolan Garosa našao sam se u gradu koji je u subotu 31. maja bio rastrzan. I da budem iskren, očekivao sam da će preovladati fudbal i da će tribine na "Filip Šatrijeu" da budu poluprazne, da će svi da prate PSŽ. To uopšte nije bio slučaj. Okej, istina, nisu bile krcate, ali nisu bile ni poluprazne. Bilo je praznih mesta, ali mnogo više je bilo ljudi nego što je verovatno bilo ko mogao da očekuje, pa i autor ovog teksta. Prvobitno zbog toga što je Novakov rival neko ko nije toliko atraktivan, nije veliki derbi ni nešto što garantuje spektakl uprkos tome, tribine su bile i te kako ispunjene.
Šta sam video?
Da budem jasan i direktan - video sam grad koji obožava sport i tada sam shvatio ko je pravi pobednik. Mogao je stadion da bude verovatno i potpuno prazan i niko ne bi mogao da zameri Parižanima previše na tome. Ali, to se nije dogodilo. Pokazali su koliko su verni, koliko vole tenis i zašto se grend slem održava baš u tom gradu. Jesu bili malo i rastrzani, slavili su svaki gol ekipe Luisa Enrikea, vatromet se čuo u blizini kompleksa, smetalo je to i Novaku i Filipu, ali su znali da ne mogu da urade ama baš ništa po tom pitanju i uspeli su da završe meč, uz malo nervoze u pojedinim situacijama.
Posle improvizovane konferencije za medije Đokovića užurbano sam krenuo ka smeštaju koji je predaleko od kompleksa, sa kolegom koji je tu bio kolima i krenuli smo što pre, zbog najavljenog haosa na ulicama. Kada sam izašao na ulice oko kompleksa video sam stotine i stotine navijača obučenih u dres PSŽ-a kako pevaju, skaču, navijaju, neki su imali baklje u rukama, slavlje na vrhuncu. Na svakom semaforu su automobili svirali, stajali, vikali, dovikivali se međusobno, veliko slavlje je već tada počelo.
Baš u tom trenutku mi je postalo jasno. Grad nije bio toliko rastrzan, već sam se našao u gradu koji živi za sport. Oni koji uživaju u tenisu, koji vole Novaka, koji cene i poštuju taj sport bili su na "Šatrijeu" i gledali, navijali, uživali. Oni kojima je fudbal u krvi bili su na ulicama, kafićima i na svim mestima gde je bio prenos. Ono što je zajedničko za obe strane je to što su se posle toga pomešali na ulicama i tako su i jedni i drugi zajedno slavili uspeh za istoriju pariskog kluba. Nešto što će se definitivno pamtiti zauvek.
Šta su radili novinari?
Svi srpski novinari našli su se na mestima namenjenim za medije u delu stadiona "Filip Šatrije", ali tu nije bilo previše novinara iz ostalih redakcija. Zašto? Zato što je deo njih već ranije otišao u svoje smeštaje, deo je bio u pres centru i završavao poslove i tekstove koji su se odnosili na igrače iiz svojih zemalja, a deo je bio uz TV ekrane.
Uz sam medija centar nalazi se i jedan kafić koji je namenjen medijima i u njemu je bilo dosta novinara iz inostranstva. Sedeli su, pili pića i na TV ekranima gdledali meč Parižana i Intera iz Milana u Minhenu. Na jednom od ekrana bio je i Novakov meč, tako da su pogledom, sa istog mesta, mogli da prate dešavanja na oba meča.
BONUS VIDEO:
