Josif Tatić rodio se pre tačno 70 godina, u proleće 1946. u Novom Sadu. Detinjstvo je proveo takoreći u pozorištu. I majka, i otac bili su profesionalni glumci, oboje članovi ansambla Srpskog narodnog pozorišta. Kako je sam, decenijama kasnije govorio, mogao je da postane glumac ili sportista, treće nije postojalo.
Svoju prvu ulogu na pozorišnoj sceni igrao je kao petogodišnjak. Hajde što je imao samo pet godina kada su ga roditelji ubacili u operu "Madam Baterflaj", na sceni Srpskog narodnog pozorišta, to i ne bi bilo toliko neobično da nije bila u pitanju uloga - devojčice!
Da, Tatićeva prva rola bila je kćer madam Baterflaj.
Kao tinejdžer, pošto je za ozbiljnije bavljenje glumom još bilo rano, trenirao je razne sportove, među njima, hokej na ledu i boks. Međutim, ta njegova dilema rešena je prilično brzo, čim je postao punoletan. Tale je rešio da se prijavi na Pozorišnoj akademiji i, ako ga prime, njegova budućnost biće izvesna, preciznije - umetnička, ne sportska. I primili su ga, a jugoslovenski sport izgubio je talentovanog hokejaša, te olimpijske 1964.
Lane Gutović, Dragan Zarić, Ivan Bekjarev, Ceca Bojković... bila je sjajna ta Taletova klasa. U njoj su bili i Branko Cvejić i Faruk Begoli sa kojim je Tale bio više od kolege, bili su iskreni prijatelji, sve do Begolijeve smrti (2007). Skoro čitava ta družina bila je poznata kao "Bojanove bebe", po legendarnom reditelju Bojanu Stupici koji ih je zavoleo i puno pažnje poklanjao njihovom glumačkom sazrevanju. Uostalom, većina su postali članovi Jugoslovenskog dramskog koje je u to vreme bilo stub savremenog teatra na ovom prostoru.
Tako se, tog varljivog leta ’68. Tale i definitivno preselio u Beograd, završio studije i zaposlio u JDP-u. A godinu ranije već se okušao pred filmskim kamerama, igrajući jednog od vojnika u crnotalasovskoj melodrami Puriše Đorđevića "Jutro". Minijaturna rola u uniformi prošla je gotovo neopaženo, crnomanjasti, naočiti momak nije mogao da ostavi dublji trag u filmskoj poemi koja danas važi za jedan od najinventivnijih filmova domaće kinematografije.
Ipak, Tatića je primetio lucidni Miomir Stamenković, naš specijalista za žanrovska ostvarenja, pretežno u krimi fazonu. Pripremajući svoj atipični, ratni film "Vuk sa Prokletija" (1968), odlučio je da Taletu ponudi jednu od ključnih uloga. Džahid je sin glavnog junaka, ponositog paterfamilijasa Vuka (maestro Ljuba Tadić) sa kojim dolazi u neizbežni sukob.
Dvadesetdvogodišnji, tek svršeni glumac na uverljiv način dočarava moralno posrnulog mladića iz ugledne porodice koji se okreće saradnji sa italijanskim okupatorima u Metohiji. Pre dva meseca slučajno sam naleteo na "Vuka sa Prokletija" na TV-u i nešto mi se učinilo zanimljivim, a ranije to nisam zapazio: koliko su u to vreme glumci širom jugoslovenskog prostora bili, da tako kažem, lišeni nacionalnog predznaka plastično ilustruje glumačka podela u Stamenkovićevom filmu - dok je Albanca i antikomunistu Džahida igrao Srbin Josif Tatić, ulogu partizana tumačio je Albanac Faruk Begoli (privatno, dvojica najboljih prijatelja).
Usledila je uloga u neobičnom, skoro do nivoa eksperimentalnosti, prvencu Bora Draškovića "Horoskop" (1969). Tatićev Tomo jedan je iz družine obesnih provincijalaca koji maltretiraju namernike u zabiti Hercegovine, što će kulminirati silovanjem lepe devojke (Milena Dravić) u koju je jedan od njih zaljubljen. Ova gorka drama u startu je nagovestila senzibilitet sivila i uzaludnosti koji će obojiti sva potonja Draškovićeva ostvarenja, a mlada glumačka ekipa iskoristila je ovu priliku znalački, demonstirajući zavidan talenat i veštinu.
Josif Tatić je tako postao jedan iz grupe tih novih, perspektivnih glumaca od kojih se, s pravom, očekivalo da obeleže nastupajuće sedamdesete. Imao je lice koje kao da je izašlo iz francuskih krimića Kloda Šabrola ili Robera Bresona; u isto vreme i muževan, i neprilagođen, i ćutljiv i plahovit, bio je, poput Dragana Nikolića, kao rođen za savremene filmske (anti)junake iz kojih izbija nesavršenost, otuđenost i naravno, bunt, poklič. Ako je Gaga bio beogradska verzija Godarovog Belmonda, buntovnika par excellence, Tale je bio negde na pola puta između Alena Delona i, recimo, Vorena Bitija (kao neprilagođenog Klajda u antologijskoj krimi priči "Boni i Klajd" Artura Pena).
Jednom rečju, već tako mlad, Tatić je bio ultra savremen glumac, ako je suditi po njegovoj ekspresivnosti, što je za filmskog glumca možda i presudno. On sam isticao je da mu je najveći uzor Hemfri Bogart, najviše zbog njegove sposobnosti da "u desetak sekundi izgovori bez napora gomilu glupih rečenica, a da ni ne trepne". Tatić je uistinu pokušavao, i u dobroj meri uspevao, da u svojim interpretacijama gaji tu ležernost, da bude jednostavno - kul.
Ako ne najbolji, svakako najpoznatiji primer (za nešto starije čitaoce) jeste uloga Taleta, Bumbarovog zeta u kultnoj TV seriji "Grlom u jagode" Điđe Karanovića, snimljenoj pre tačno 40 godina. Za one nešto mlađe, to je bez sumnje, famozna uloga Jataganca u "Boljem životu". A između ove dve role ostale su i neke druge, skoro pa ništa manje upečatljive.
Njegov Tale u "Jagodama", diskretni šarm i simpatična neozbiljnost tog lika kome je nadimak Surovi zbog njegove grube spoljašnjosti i mangupske filozofije, jedan je od najzanimljivije izvajanih likova sa beogradskog asfalta (izlizana fraza, znam, ali ovde je zaista legla) koje smo videli na domaćoj televiziji još od njenog nastanka. Tatić je bio neponovljivo stvaran, uostalom, kao i ogromna većina likova iz serije, što ju je i učinilo nezaboravnom, i danas zapanjujuće zabavnom i svežom.
Tih godina, sedamdesetih i osamdesetih, Tatić je bio "dežuran" u nemalom broju predstava postavljenih na sceni JDP-a, a ređale su se i uglavnom epizodne uloge u filmovima kao što su "SB zatvara krug" (policijski agent), "Specijalno vaspitanje" (preki i kruti vaspitač u domu), "Još ovaj put" (inspektor SUP), "Kraj rata" (ustaški zločinac), "Petrijin venac", "Bal na vodi" i mnogi drugi...
Jataganac, Božidar Soldatović - direktor preduzeća, crveni buržuj sa "južne pruge" (pravi "gedža") i švaler u krizi srednjih godina. I danas mnogi, kada vide Tatića na TV ekranu, pomisle ili uzviknu: "Eno ga Jataganac...". Atipična rola za Taleta, odudarala je od pređašnjih, predstavljala izazov na koji glumac odgovara izvanrednom, majstorski svedenom glumom. Čini mi se da se, upravo u koži Jataganca, Josif Tatić najviše primakao svome uzoru, Bogartu, glumeći više pogledom nego rečima, više harizmom, stavom nego gestom, pokretom. E, to je vrlina glumačka i ne viđa se svaki dan.
GIGA MORAVAC I JATAGANAC
Mnogo je predstava koje je obogatio svojim darom Tale - od originalne "Kad su cvetale tikve", preko "Golubnjače" i Kovačevićevog "Svetog Georgija", sve do "Bureta baruta" i "Hadersfilda". Ipak, jedna predstava pomerila je stvari, uzburkala javnost tih osamdesetih, beskrajno duhovita ali i slojevita. "Šovinistička farsa" (u režiji Egona Savina) je na satiričan način otvorila (tabu) temu srpsko-hrvatskih odnosa, a kroz urnebesnu komediju karaktera, dakle, kroz neformalni verbalni duel dva intelektualca, za kafanskim stolom. Predrag Ejdus i Josif Tatić igrali su "Farsu" u više od 1800 izvođenja!
Da, hiljadu i osamsto.
Predstava je u početku bila (neformalno) zabranjena; izvođena je na raznim malim scenama, u nekoj vrsti ilegale, da bi, tokom druge polovine osamdesetih, započeo beskrajan niz gostovanja u svim krajevima bivše Jugoslavije - "Farsa" je postala ultimativni hit, uz sarajevsku "Audiciju", to je nesumnjivo najpopularnija pozorišna predstava u istoriji SFRJ.
"Mislili smo da, igrajući 'Farsu', otvaramo oči svim tim raznim šovinistima. Nažalost, ispostavilo se da smo bili u zabludi“, rekao je Tatić jednom prilikom. On i Peca Ejdus jesu igrali na scenama širom one zemlje, uvereni da svojom predstavom pomažu gledaocima da ne nasedaju na demagogiju i šovinizam koji su ih zapljuskivali. A onda je farsa postala stvarnost, realna, surova, deprimirajuća.
U toj prvoj godini rata u Bosni, njih dvojica, i privatno veliki drugari, odlaze u Banjaluku, pozvani da odigraju "Farsu" skoro pa na liniji fronta. Dva dana kasnije, u povratku, mladi vojnik koji je bio zadužen da preveze kombijem dramsku ekipu do Drine nije se najbolje snašao na drumu - zalutao je, vozeći u suprotnom pravcu, prema Gospiću, što će reći, hrvatskoj teritoriji. Na sreću, primetili su putokaz, da bi se okrenuli nazad i srećno izvukli sa "ničije zemlje"...
Ova priča, ova gorka ratna stvarnost, ironičnim obrtom postala je - prvo nagrađivana predstava, a potom i film. Da, reč je o "Turneji" (2008) Gorana Markovića, koja je direktno inspirisana pričom o Taletu, Ejdusu i "Šovinističkoj farsi" koja se, eto, zagubila u ružnoj stvarnosti.
Pamtimo ga kao simpatičnog Tejinog pajtosa, večito pijanog Makija u ekranizaciji kultnog komada "Profesionalac" Dušana Kovačevića iz 2003. godine. Tale i Gagi Jovanović obojili su ovu, u osnovi tužnu ispovest Luke Labana, penzionisanog agenta Udbe, britkim humorom, čineći da se, kao u svim Kovačevićevim pričama, publika naizmenično smeje protagonistima, a zatim ih žali, i tako u krug.
"PROFESIONALAC" - INSERT
Tatićeva uloga oca, "lečenog alkoholičara u penziji" u kamernoj drami "Hadersfild" (2005) jedna je od najupečatljivijih koje je ostavio za sobom na filmu. Razočaran pre svega u svoju mladost, a onda i u živote svog sina i njegove čitave generacije, Taletov lik je tako iznijansiran, izbalansiran da se gledaocu čini kako je, uprkos njegovom gađenju prema svemu što ga okružuje, odbijanju i vređanju svega što ima makar zrnce nekakve vrednosti, reč o simpatičnoj pijanici koja, eto, ne zna šta priča, pa ga valja i razumeti.
Ta složenost Tatićevog lika je ono do čega je ovaj glumac stizao u svojoj interpretaciji bez mnogo napora, onako, kao da te ljude koje treba da odigra lično poznaje. Činilo se kako Tatić zapravo i ne glumi.
"HADERSFILD" - INSERT
Poslednji put na filmu se pojavio 2009. u gorkoj komediji "Čekaj me, ja sigurno neću doći", glumeći žešće alkoholisanog, samozvanog govornika na sahrani. Posle ove komične minijature, mogli smo Taleta da vidimo i u TV seriji "Sva ta ravnica". I, to bi bilo to.
ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI - INSERT
Tatić je bio pasionirani ljubitelj sporta. Navijao je za Zvezdu. Najviše je pratio fudbal, zatim tenis i košarku. Igrao je i šah (pamtimo gao kao dobrodušnog komšiju iz serije "Ulica lipa" koji često pred sobom ima šahovsku tablu, a mlađe voli da savetuje o životnim stvarima).
Ali, ako u sportove ubrajamo i ribolov, onda je ta disciplina ipak bila na prvom mestu, Tale je obožavao pecanje. Sanjao je, čak i u poznim godinama, svoj čamac i govorio kako bi, da ga ima, živeo u stilu "pecanje, pecanje, pecanje, pa malo gluma, pa pecanje...". Barka je ostala pusta želja, Josif Tatić umro je na prečac, u snu, pre tri godine (u 67. godini).
Živeo je skromno, nenametljivo, uvek u nekom svom ritmu "stare škole", usporenom, šmekerskom - po dolasku u Beograd, bio je naturalizovani Dorćolac, a krajem osamdesetih prešao je na Vračar. Voleo je da popije po koju u "Cvetiću", preko puta bivše Osme gimnazije, nekada vrlo popularnom beogradskom kafiću. Druženje sa kolegama, ali i ne samo njima, bilo mu je, u najmanju ruku, jednako važno kao i sama gluma.
Ustvari, možda i važnije, vrednije, druženje je za njega i njemu slične bilo esencijalno, nezamenljivo.
Tale, kul tip, Surovi koga su svi voleli.
----------------------------------------------
SVE KOLUMNEMLADENA NIKOLIĆA
Partizan razbio Zvezdu i odigrao najbolji meč sezone! Obradovićev tim dominirao, Grobari slavili pred Delijama
Srbija pregazila Dansku i ide na Eurobasket: Blistali Aleksa i Balša, a moglo je i ubedljivije!
"Trebalo je da ubacim 30 poena, neće niko da nas sažaljeva": Petrušev o porazu od Partizana za otrežnjenje!
Mondo ukrštenica za 22. novembar: Jutarnja zabava i "razgibavanje" mozga!
Partizan za 55 dana mora da sakupi milione evra: Rasim Ljajić otkrio koliko crno-beli duguju!