Glumica iz "Nataše" za MONDO o uzbudljivom novom projektu, planovima za budućnost, tehnologiji, ulozi iz snova…
Glumicu Tijanu Kondic pamtimo kao Natašu iz istoimenog filma Ljubiše Samardžica, a sada cemo je upoznati i kao autorku romana "Tragovi života". Sa Tijanom smo razgovarali o njenom književnom "cedu", životu u Izraelu i Srbiji, teškim periodima o kojima ne bi trebalo cutati, potrazi za istinom i mnogim drugim temama.
KOLUMNA: Ovako pamtimo Ljubišu Samardžica
Evo kako je nastao roman "Tragovi života"!
"Imala sam fragmente price, sa kojima nisam znala šta bih. Sumnjala sam u sebe, da li ja to mogu da napišem? Uvek sam se divila ljudima koji sednu i napišu roman od nekoliko stotina strana, fasciniralo me je to. Zatvorila sam se i osamila, i za dva meseca završila fragmente, spojivši ih u pricu. 'Popricala' sam sa samom sobom i shvatila da to može da bude divna prica, ali je pocela kao klasicna ljubavna i to mi nije bilo dovoljno interesantno. Odlucila sam da je promenim, da je ispricam iz ugla decaka koji ne zna ko mu je otac i izmišlja pricu o njemu, zatim pronalazi majcin dnevnik i tu pocinje 'roman u romanu', gde otkriva život svojih roditelja. To mi je vec bilo dovoljno zanimljivo i znala sam da ce to biti – to," rekla je Tijana za MONDO.
Šta je najteže u procesu pisanja, a šta najlakše?
"Najlakše nije ništa. Teško je pisati. Zahteva veliku disciplinu da bi misli dobile formu. Ali postoji najlepše, to je stvaranje, potpuna sloboda da radite šta god želite sa likovima i situacijama, da izmislite apsolutno sve. Opet, tu nema ogranicenja koja morate da poštujete. Verujem da svako ima svoj proces i rutinu stvaranja, meni je najlakše bilo da pišem nocu. Tokom studija, nisam bila od onih koji samo nocu mogu da uce, ali kada je pisanje u pitanju, mozak mi 'ne radi' do kasnog popodneva, smetaju mi zvuci i buka. Ali je lepo što je proces kreativan, i to te gura napred. Lepo je, ali teško."
Norman Mejler je svojevremeno rekao da je pisanje knjiga "najbliže što ce muškarci ikad prici iskustvu porodaja", da li se slažeš?
"Pa, jeste, to je 'muka i patnja'. Kada sam završila knjigu, osecala sam se stvarno kao da sam se porodila, laknulo mi je, to je konacno izašlo iz mene i sada ga držim u rukama. Knjiga je kao dete, zapravo tvoje delo je kao tvoje dete, to ce vam reci svako ko se bavi umetnošcu. Muka kroz koju prodeš da bi to što si zamislio konacno ugledalo svetlost dana, neuporediv je osecaj."
Kako je roman našao svoj put do izdavaca?
"Kada sam znala da je kraj, da necu više dopisati ni rec, kontaktirala sam nekoliko izdavackih kuca koje sam smatrala kvalitetnim. Dogovorila sam se sa 'Cigoja štampom', i bilo mi je neverovatno što smo sve realizovali mejlom, ja u Izraelu, oni ovde, a sve smo završili dopisivanjem, dogovore, dizajn… I upoznali smo se tek nedavno kada sam došla u Beograd. Još uvek ne mogu da poverujem."
Kada misliš da ceš konacno moci da poveruješ?
"Verovatno ce mi tek na promociji postati jasno šta se dešava (smeh). Juce sam radila intervju u jednom hotelu i konobar me je pitao može li da kupi moju knjigu. To je bilo tako simpaticno. Polako pocinjem da shvatam da neko zaista želi da procita to što sam napisala."
Da li postoje planovi da bude izdata na još nekom jeziku, ili pretocena u film?
"Sledeci korak je engleska verzija, koju cu objaviti na Internetu, preko Amazona i sjajnog sajta CreateSpace. To je prostor za 'samoizdavajuce' pisce, gde sve organizujete sami, prelom, dizajn, koricu… Vi kao autor imate svoj racun, Amazon nudi štampanje po porudžbini. Dakle nemate, kao u obicnoj izdavackoj kuci, neki tiraž koji stoji i pitanje je da li se prodaje. Neko naruci vašu knjigu, Amazon je odštampa i vama naplati deo tog troška, a troškove dostave snosi kupac. Na tom sajtu ima autora iz celog sveta, i zgodno je što na taj nacin možete i dalje da prodajete svoju prvu knjigu, uporedo sa drugom ili trecom. Autorska prava su, takode, u potpunosti zašticena, vaša knjiga ima nov ISBN broj i svoju 'licnu kartu' u elektronskom formatu."
MONDO TEMA: Autorska prava u Srbiji (VIDEO)
"U meduvremenu sam napisala i scenario za jedan film, na kojem radim vec tri godine i to želim da ovde autorski zaštitim, a zatim kontaktiram ljude sa kojima sam saradivala, i ponudim im da snimimo tu pricu jer se dogada u Beogradu. A ukoliko neko želi da 'Tragove' ekranizuje, ja sam otvorena za sve predloge!"
Tijana nam je procitala i odlomak iz knjige "Tragovi života"!
"DANAS JE SRAMOTA RECI KO SI, I KAKO SI"
U opisu knjige, piše da je "nastala u periodu patnje i osamljivanja autorke". Najpre hocu da ti kažem da je hrabro na taj nacin je predstaviti pre nego što je javnost uopšte procitala, ali onda shvatam – to ne bi trebalo da bude hrabro, trebalo bi da bude normalno da neko može da kaže "e, bilo mi je teško". Kako si odlucila da je tako najaviš?
"Tako što je to istina. Taj period mi je bio privatno, emotivno nesrecan, ali je u meni probudio želju da iz sebe 'išcupam' sve što se krilo i od toga napravim pricu. Ima tu delova iz mog života, iz života bliskih ljudi, ali je meni potvrdilo da je umetnost jedna vrsta kompenzacija. Visoka poezija nastala je iz patnje, samoce, tuge, tako i ova knjiga. Ona nije tužna, samo je nastala u takvom trenutku. Kada nam je teško, kada nam nešto nedostaje ili nam je oduzeto, to nas odvede u stvaranje."
Razgovaramo u trenutku kada se u celom svetu skrece pažnja na ljude koji su trpeli, a cutali, koji nisu progovarali o osecanjima, MeToo pokret motiviše one koji su zlostavljani da konacno progovore… Kao da je sramota reci da si nešto doživeo, proživeo i PREživeo u krajnjoj liniji. Misliš li da ne govorimo dovoljno o tome?
"Definitivno sam primetila da su ljudi poceli da se srame pokazivanja osecanja, postalo je sramota da vas bude sramota, da ste tužni, nesrecni, zaljubljeni, bilo kakvi. Ljudi vole da kriju kako su i ko su zapravo, to ima veze i sa društvenim mrežama. Sad pricam kao da imam 60 godina (smeh). Ali želja da prikažeš svoj život kao fenomenalan, glamurozan, slikanje hrane, pa evo me na ovoj plaži, onoj plaži… To nas uništava, nema prirodnosti, ljudi se utrkuju da prikažu te fantasticne obroke, putovanja, doživljaje, život koji zapravo ne žive. Sama potreba da silno dokazuješ da ti je super, govori da ti zapravo nije tako. Sramota je biti tužan, sam, neuspešan, usamljen, ali to je neprirodno. Nemoguce je da ti sve bude kako treba, i ne bi trebalo tako da bude jer se covek uci kroz iskustva, dobra ili loša. Ako te neko povredi, ostavi, uvredi, neka, šta sada, na taj nacin ceš nauciti nešto prvenstveno o sebi."
"Žene, opet, trpe mnogo veci pritisak okoline i društva. Ovde se i dalje broji ako imaš 30 godina, da li si se udala, imaš li karijeru, decu, i ako nemaš, sa tobom odmah nešto nije u redu. Postoji kodeks po kojem se mere sve žene, i one koje odskacu 'nisu normalne'. Sve što je drugacije, odmah tu nešto nije u redu. Žena mora da ima i super porodicu, i super karijeru, i da se osuduje ako je izabrala da živi drugacije, to je ružno, svi moramo da imamo prostor i slobodu da živimo onako kako je nama dobro. Nismo svi za sve. Išla sam i na razgovore za posao, pa su me pitali kada planiram porodicu. Šta te briga? Kada je ti planiraš? Podržavam sve nezavisne žene koje žive onako kako se njima živi."
Kao prve knjige koje su na nju ostavile dubok utisak, Tijana izdvaja "Alhemicara" Paula Koelja i "Sofijin svet" Justejna Gordera.
"Gorder mi je i danas neverovatno interesantan, jednostavan je, a kompleksan, ne 'kiti' recenice vec tako lako kaže nešto što bi se inace objašnjavalo na pola strane."
Poznati vam preporucuju knjige za citanje
Koju si knjigu poslednju kupila sebi, a koju nekome na poklon i zašto?
"Mislim da je baš Gorder, 'Misterija pasijansa' i 'Kci direktora cirkusa'. Oduševljena sam i knjigom Aleksandra Genisa 'Povratna adresa'. Kada kupujem za drage ljude, trudim se da im pogodim ukus, ako neko voli istoriju, potražicu dobru knjigu iz te oblasti. Sada cu im poklanjati svoju!"
Gluma i pisanje kao kreativni izrazi – uporedi ih?
"Obe umetnicke forme su otkrivanje i izražavanje istine. U glumi su me ucili da ti otkrivaš istinu o svom liku i onda je pokazuješ iznutra, isto je u pisanju, sve ide iz istine. Lik kojeg docaravate telom i glasom, ili onaj kojeg stvarate, mora da bude autentican jer izlazi iz vas."
Baviš se i fotografijom, plesom, produkcijom… Šta te od toga najviše interesuje, a šta ti najviše "puni baterije"?
"Interesuje me sve, ali produkcija mi je posao, to mi oduzima najviše vremena. Ples mi je najveca strast, i najviše me ispunjava. Igram za sebe, ali držim i casove kubanske salse. Fotografiju, pisanje i film bih spojila u prvi 'paket', jer uvek razmišljam o tome kako bi se vizuelno ispricala neka prica, a ples je onda u drugom."
Radila si i sa decom, kakvo je to bilo iskustvo?
"To je bio moj prvi posao u Izraelu na kojem sam se zadržala. Radila sam sa prijateljicom u školi u kojoj izraelska deca kroz radionice uce engleski jezik. Meni je znacilo jer sam na taj nacin i ja ucila njihov jezik, bilo je kreativno ali veoma, veoma naporno. Rad sa decom zahteva puno energije, meni je to iskustvo pomoglo da shvatim na šta želim da usmerim tu kolicinu energije."
Pre dve godine si za MONDO TV rekla da se i dalje odazivaš pozivima na kastinge...
... imaš li trenutno neke zanimljive ponude?
"Letos sam imala ponudu za seriju koju je napisao jedan poznanik i reditelj i koja ce biti emitovana na RTS- u. Medutim, ja sam u tom trenutku bila u Izraelu, oni su planirali snimanje preko leta i vremenski nismo mogli da se uskladimo. Ja sam otvorena za sve ponude, nikome nisam zatvorila vrata i ni sa kim nemam problem. Za sada sam više fokusirana na svoj scenario, ali što se glume tice, ako mi ponude nešto interesantno, zašto da ne!"
Kakvu ulogu bi oberucke prihvatila, da ti je sutra ponude?
"Volela bih nešto najrazlicitije od sebe, što bi zahtevalo da izadem iz svoje zone komfora i da se maksimalno transformišem. Možda neku ženu sa ulice, koja na ulici živi i igra, ima neku neverovatnu životnu pricu... nešto što bi zahtevalo što vece odstupanje od mog licnog karaktera, što bi zahtevalo da se ozbiljno pripremam, da, ako treba, živim neko vreme i na ulici. I više bih volela melodramu, nego komediju."
Knjiga "Tragovi života" bice promovisana u ponedeljak, 26. marta u 18 casova u džez klubu "Ulica" u Balkanskoj 13.
"Svi koji žele da me vide ili popricaju sa mnom, da nabave primerak knjige i uživaju u džezu i vinu, apsolutno su pozvani i dobrodošli!"
Kada smo se dogovarale, shvatile smo da ti živiš na WhatsAppu, a ja na Viberu :) Da li misliš da trenutno previše zavisimo od tehnologije?
"Definitivno. Kada ne znam gde mi je telefon, upadnem u paniku, kao da ne znam gde mi je noga. Svi smo se navikli da 'vrtimo' telefone, pred spavanje, tokom citavog dana, ali nas ta tehnologija uništava. Sve se zna, tacno ko je gde, i kada. Meni sada kada bi neko napisao pismo rukom, mislim da bih pala u nesvest od oduševljenja. Sada je sve predvidivo, ljudi se brže upoznaju, svi koraci se znaju unapred….To apsolutno ubija romantiku. Ranije su se ljudi više trudili, a sada je sve na brzinu i planski."
"JA SAM TIJANA, A NE NATAŠA"
Citaš li komentare o sebi na Internetu? Sporadicno daješ intervjue, ali uvek izazovu reakciju, na MONDO TV prilog sa tobom ljudi su ostavljali komentare "nova Anica Dobra", "ova devojka je bila baš talentovana"...
"Videla sam da su me uporedivali i sa Anicom Dobrom i sa Nedom Arneric, što mi je zabavno jer smo sve tri igrale u 'Nataši'. Procitam nekada komentare, naravno nikada ne ucestvujem u razgovoru. Ima i pozitivnih i negativnih, neverovatno je kako su mišljenja oprecna. Naravno da ne mogu svi da me vole, ali ružni komentari možda i nemaju mnogo veze sa mnom, vec sa ljudima koji su nezadovoljni sobom, pa im sve deluje ružno. U svakom slucaju, što mi ne bi prijalo kada me porede sa jednom Anicom Dobrom ili Nedom Arneric!"
Mnogi te i dalje zovu imenom lika iz filma, da li ti to nekada smeta?
"Umelo je da me iritira, više ne. Ukoliko bih se ja divila nekome, necemu što je stvorio ili uradio, nebitno da li je to glumac, pisac, reditelj pod pseudonimom, ako bi me to zaista zaintrigiralo, ja bih se potrudila da mu zapamtim bar ime. Tako da, registrujem to, ali ne reagujem, pošto sam ja Tijana, a ne Nataša."
Kako izgleda život u Izraelu?
"Dinamicno. Teško je, mada nigde nije lako. Naravno, toplije je (smeh). Drugacije je, ljudi su slobodniji, ne gledaju te cudno, ne komentarišu i ne kritikuju. U Izraelu, ako se istopolni par drži za ruke ili ljubi, niko ih nece gledati cudno, ovde još uvek zaziru, muškarci su homofobicni i takvi prizori u njima bude agresiju. U Izraelu postoji i velika godišnja parada. Otvoreni su ljudi u komunikaciji i ovde, ali su tamo otvoreniji. Nema stege, nemaš stalno potrebu nekome nešto da objašnjavaš."
Šta ti nedostaje iz Beograda?
"Ljudi, koji su ostali kada sam ja otišla. Nekoliko lepih ulica i bašta".
Ako te u Srbiji znaju kao "malu Natašu iz filma", kako te znaju u Izraelu?
"Kao Tijanu. I tamo sam drugacija, nisam kao Izraelke, ali opet nisam ni kao klasicne Evropljanke. Uglavnom misle da sam Ruskinja ili Ukrajinka, zbog plave kose i ociju. Opet, tamo me znaju možda najviše iz plesnih krugova."
Dakle, "Tijana sa plesa"? "Što da ne"!
"Natašu" ljudi vole i 17 godina nakon premijere. Devojcica-osvetnica koju je Tijana igrala jedan je od prvih "bad-ass" likova tog tipa, kojem su klinci mogli da se dive uprkos cinjenici da se film završava tragicno.
"Meni je drago, i neverovatno mi je, da ljudi pamte. Da neko i dalje voli taj film, da mu je ostavio dubok utisak i da nije zaboravio ko sam ja. To može samo da mi imponuje, još ako ih zainteresuje šta sam napisala, još bolje!"
Šta bi volela da radiš ovde u buducnosti?
"Pre nego što sam otišla, osecala sam odbojnost i želela sam da se odmorim od ove sredine. Nisam mogla da prihvatim da konstelacija i sistem nalažu da brojni projekti predloženi ustanovama kulture bivaju odbijeni jer nisam politicki aktivna. Volela bih da se medijska pažnja poklanja obrazovanima i talentovanima, a ne starletama, pevacicama,... Ima genijalnih ljudi, koji bi pravili fenomenalne projekte koji bi decu ucili o književnosti na drugaciji nacin, ima pisaca, reditelja…a mi na televiziju stavljamo osobe koje nisu vredne pažnje. To gledaju mladi ljudi i upijaju,. Sigurno im nece biti ideja vodilja da citaju Jejtsa ili idu u muzej, vec da imaju para, da se devojcice lepo obuku i nadu sponzora… To je užas. Volela bih da svaki put kada dodem u Beograd, mogu da radim nešto kreativno i pametno. Da ponudim pricu, scenario, knjigu, ako je realnost vec takva, šansu ljudima da se iz nje okrenu necemu malo lepšem. Uvek želim da se vratim u Beograd i da mi bude drago što sam tu. Da radim nešto dobro, da na druge ljude uticem pozitivno i da im prenesem malo neke srece. Trenutno radim na tome da scenario za film 'Buka' adaptiram na srpskom i ponudim je ovde, pa da jednog dana i ovaj tekst ugleda svetlost dana i da od njega, nadam se, nastane film," zakljucila je Tijana.
