U "Zagonetaču", ne ulazimo u priču — upadamo u unutrašnji haos. Ovo nije još jedan strip o borbi protiv zla. Ovo je psihološki portret čoveka koji se odvojio od čovečanstva i više ne zna da li mu se želi vratiti.
Ono što dodatno daje značaj ovom naslovu jeste činjenica da je "Zagonetač" poslužio kao uvod u novi film o Betmenu. Kao narativna i vizuelna preteča, strip postavlja ton i atmosferu koje će kasnije eksplodirati na velikom platnu. Mračna psiha, etička ambivalencija i grad kao živi entitet — sve to je prvo osetio papir, pre nego što je zasijalo na ekranu.
Radnja stripa
Radnja prati Edvarda Nashtona, usamljenika i analitičara, koji se u detinjstvu i mladosti susreće s ravnodušnošću sistema, zlostavljanjem i ignorisanjem od strane okoline. Deca ga ne razumeju, odrasli ga previđaju, a svet ga konstantno ućutkuje. Kako odrasta, njegov oštar um i savršena logika postaju oružje. Umesto da pokuša da se uklopi, Edvard odlučuje da svet mora da se popravi — makar silom.
Strip prikazuje njegovu metamorfozu iz introvertnog, povučenog čoveka u arhitektu haosa. Napadi koje organizuje nisu plod besa, već precizno osmišljene kazne.
On postaje sudija koji veruje da samo on vidi istinu. Svaki njegov čin prati zagonetka, trag koji vodi do sledeće mete. Njegove žrtve su suci, političari, policajci — simboli društvene pravde koju on vidi kao laž.
Njegova težnja ka pravdi nije zasnovana na empatiji, već na logici. A logika bez empatije je mehanizam koji ne prepoznaje ljudsko lice.
Njegovo nasilje nije impulsivno. Nema teatralnosti, nema zadovoljstva. Nasilje se u ovom stripu prikazuje kao logična posledica: smiren čin uklanjanja "greške". I upravo ta hladnoća stvara najdublju jezu. Jer kada neko sprovodi nasilje bez mržnje — to je nasilje bez granica.
"Zagonetač" istražuje kako disocijacija od društva — to tiho, svakodnevno udaljavanje od ljudi — može postati plodno tlo za pogrešno shvaćenu pravdu. Glavni junak ne traži osvetu. On traži red. Ali red koji sam nameće svetu postaje destruktivan, hladan i tih.
Ključne scene
Kroz strip pratimo njegovu psihološku spiralu — od detinjstva koje provodi u sirotištu, kroz život u senkama institucija, do trenutaka kada svet oko njega prestaje da deluje stvarno. U jednoj od ključnih scena, Edvard kao dečak sedi u biblioteci, posmatrajući kako ga sistem ignoriše, dok stari televizor u pozadini najavljuje bogataške dobrotvorne balove. Tada prvi put beleži poruku u svoj dnevnik: "Lažna pravda nije pravda."
U jednoj upečatljivoj sceni, Edvard otkriva niz nelogičnosti u gradskim finansijskim izveštajima i odlučuje da pošalje anonimne dokaze nadležnima. Njegova paranoja se produbljuje, a lice čoveka koji ga posmatra iz senke pojavljuje se iznova, nejasno, u metrou, u hodnicima, čak i u njegovim snovima. On tada počinje da crta to lice iznova i iznova, tražeći obrazac. To je trenutak kada uviđamo - Zagonetač se ne rađa iz osvete, već iz osećaja da se istina guši čim proba da ispliva. Strip se ne oslanja na spektakl, već na sugestiju. Kroz fragmentisane misli, mračne zapise i paralelne vizuelne slojeve, ulazimo u um nekoga ko više ne razlikuje kaznu od ispravke, krivicu od haosa, samosažaljenje od istine.
Vizuelni stil kao psihološko ogledalo
Crtež Stevana Subića u ovom stripu odražava unutrašnje stanje glavnog junaka. Linije nisu stabilne — one se pojavljuju i nestaju. Kadar ponekad postaje nečitak, nepravilan, deluje kao da se ceo svet stripa gubi u istoj nestabilnosti u kojoj nestaje i sam Zagonetač.
U nekim scenama grad deluje kao distopijski pejzaž — ali ne zato što je razrušen, već zato što je isuviše pravilno konstruisan. Kao dijagram bez duše. Boje, tamo gde se koriste, služe da destabilizuju — ne smiruju, već podižu nelagodnost.
Subić koristi nestalnost forme kao narativni alat: kada glavni lik gubi identitet, njegov lik na papiru gubi konture. Kada se svet oko njega čini lažno savršenim, crtež postaje previše ravan, gotovo sterilno precizan. Vizuelna dinamika prati psihološku dubinu u svakom kadru.
Ovo nije strip koji se čita zbog radnje. Ovo je strip koji se oseća. I boli.
Pogledajte neke scene:
O autorima
Stevan Subić (1982, Zrenjanin) je srpski strip autor i ilustrator sa bogatom međunarodnom karijerom. Radio je za DC Comics, Image Comics i Titan Comics, a najpoznatiji je po radu na stripovima "Zagonetač", "Pingvin", "Batman: Full Moon", kao i na klasicima poput "Konana" i "Tarzana". U "Zagonetaču", zajedno sa scenaristom Paulom Danom, Subić stvara složene likove, gde duboko istražuje psihološke granice pravde, ludila i morala, čineći ovo delo nezaboravnom pričom. Dano, poznat po svom radu u filmu i televiziji, donosi snažnu narativnu dimenziju, dok Subić svojim crtežima oživljava mračnu atmosferu Gotama.
Bonus video:
