Ko je Srbin zbog kog je Supermen ispred Hrama Sv. Save: Pričali smo sa Stevanom koji je slavnog junaka doveo u Beograd

Stevan Subić je jedan od najznačajnijih i najprepoznatljivijih strip-autora sa ovih prostora, umetnik čiji su radovi prepoznati kako na Balkanu, tako i na evropskoj i američkoj strip-sceni.

Subićev veliki iskorak na američku scenu dogodio se kroz saradnju sa DC Comics. Nakon uspeha serijala "The Riddler: Year One", koji je bio direktno povezan sa filmom "The Batman" Meta Rivsa, usledio je još ambiciozniji korak — autorski projekat "Batman: Full Moon", četvorodelni Black Label mini-serijal.

A najnovije poglavlje u njegovoj karijeri otvorilo se upravo na dan kada smo razgovarali — kroz strip "Superman: The World", kojim Stevan Subić ne samo da crta najpoznatijeg američkog superheroja, već ga doslovno dovodi u Srbiju.

U jednoj od upečatljivih scena, Superman se pojavljuje ispred Hrama Svetog Save, čime Subić ne samo što ispisuje istoriju srpskog stripa, već i stvara snažan simbolički trenutak — susret globalnog mita i lokalnog prostora, univerzalnog junaka i lične umetničke geografije.

O njegovom pristupu naraciji, unutrašnjim borbama junaka, ali i mestu stripa u savremenoj kulturi, razgovaramo u trenutku kada njegov opus iz dana u dan dobija novu publiku – i sve veće poštovanje širom sveta.

Poslušajte čitav intervju:

Kako je izgledao ceo taj proces crtanja Supermena, kako ste došli do tog posla?

- U suštini, rad na stripu "Supermen" nije bio moj prvi rad na njemu. Radio sam na naslovnim stranama svih serija Supermena pre toga, DC ih ima tri. To su Action Comics, serijal koji se zove "Superman". Imaju i "Batman Superman: World's Finest". To su tri serije koje pokrivaju Metropolis i Supermenov lore. A strip koji sam radio je moja priča koja je smeštena u knjizi koja prati zapravo film Supermena u smislu da ga uslovno rečeno najavljuje svetskoj publici. Inače, film Džejmsa Gana je imao svetsku premijeru 7. jula, a strip je objavljen nešto ranije. 

Od naftne platforme do stripa

Svaki heroj ima svoj "origin story". Vaš počinje na naftnoj platformi, što je iskreno mnogo teži početak od većine heroja. Kako ste uspevali da uskladite taj naporan posao i umetničko stvaranje?

- Zapravo, nisam čak ni imao izbora. To je neka prirodna sila koja ide iz osobe i ona te vuče u tim nekim tvojim tesnacima i burama na moru. To je neki vetar koji dolazi sa nekog mesta i jednostavno ti nestaješ tada. Samo guraš kroz sve te izazove i neprijatnosti. Sve to na gomili, sada kada gledam nešto na čemu sam izrazito zahvalan kao iskustvo, na početku je bilo sve samo ne slatko i zanimljivo, već naprotiv, izazovno i praktično nepremostivo. Jer sam četiri godine radio na stripovima, učio da crtam iznova, imao jednu jako dugu pauzu pre povratka crtanju i istovremeno sam radio na svojim scenarijima i na svom stripu u smislu crteža, ali i na tome da to negde pokažem. A opet, u isto vreme sam radio na terenu smene dan-noć. Sve je to išlo u jednom ritmu koji je bio vrlo zahtevan, ali je bio jako produktivan jer se zna da nema prostora za gubljenje vremena.

Da li biste na osnovu toga i preporučili drugima da sačekaju pravi trenutak, da se prepuste umetnosti, i da ne ostavljaju taj neki posao koji je donekle možda siguran?

- Ne bih rekao da treba da čeka bilo ko, već da treba da radi, ali umesto da čeka da ne odustaje. To je možda bolje formulisati na taj način. Neodustajanje znači da imaš nešto na horizontu što znaš da je tvoje i čeka te, ono tamo sija za tebe...

Ako je to stvarno tvoje, ako si stvarno na svom putu, on će se otvarati za tebe, a opet, s druge strane, ako malo negde zalutaš, dobijaš i korektive. Važno je samo ne odustati, i u tom smislu dobijaš i stimulans kada dođeš do tačke da si dosegao svoje neke koloseke. Taj nivo produktivnosti koji tada raste i znanje koje jako brzo počneš da spoznaješ i da usvajaš ti je garancija da si na pravom mestu. Poenta toga, osim da se ne odustaje, jeste da se postane svestan da su izazovi ogromni i da zapravo nikad nisi potpuno siguran.

Kako je izgledao vaš radni dan, da li je to bilo 8 sati provedenih na platformi, 8 sati za stolom crtajući?

- Više od devet godina ja nisam crtao, niti imao išta sa vizualnom umetnošću, ali sam pisao puno, radio na svojoj radio emisiji, fanzine, organizovao neke festivale. Kondicija mi nije bila zanemarena, ta neka stvaralačka. Međutim, nije bila usmerena na pravo mesto.

I te 2009. sam odlučio da počnem da crtam ponovo, i tada zapravo počinjem da učim o svemu što se tiče vizualne umetnosti, o tome koja je linija, koji su alati, pa čak i o onim banalnostima koje su neminovne, ono, prvo slovo azbuke... koji papiri se koriste, dimenzije, dakle ništa o tome ne znaš, a zapravo je jako bitno.

To se razvijalo, možda mesec, dva, tri, pet, kada sam postao svestan da to ima stvarno dobru priču, i da ima smisla da nastavim. 

- Kada je reč o naftnoj platformi, i tome kako sam počeo da crtam ponovo, ja sam već imao 8-9 godina staža na terenu i 4 godine sam radio uporedo i jedno i drugo, i to na način da svaki slobodan trenutak koji sam imao koristim da bih crtao ili da bih vizualizovao svoje priče, što je značilo da zapravo nemam ritam rada niti neke okvire koje koristim, već svaki trenutak koji se ukaže da je slobodan koristim da pišem i crtam. Radno vreme je bilo - nedelju dana radim, nedelju dana odmaram. Dakle, dve nedelje mesečno sam ja imao vremena da podelim na svoju privatnost i na umetnost, a od toga sam 4-5 dana radio super intenzivno, po 12, 13, 14, 15 sati. I to je tako trajalo četiri godine. 

A u kojoj meri i da li uopšte koristite i digitalno crtanje, to jest digitalne tehnike?

- Ja i dalje radim i tradicionalno jer smatram da je zanatski najvažnije zapravo ostati u papiru jer on tom svojom nekom nepredvidljivošću i posebnom teksturom stimuliše autora i autorku da uči o sebi na prvom mestu, da razvija sopstveni stil, jer korišćenje tehnologije uljuljkava osobu i čini osobu da o sebi misli kako zna mnogo više nego što stvarno zna. Jer ima se tu dosta razloga zašto je tako. Ne samo zbog toga što postoji čuveni undo na na tabletu ili kako već, već i što postoje određeni plug-inovi, postoje brush-evi koji simuliraju neke stvari. Dakle,  nešto što na papiru ne biste izveli, vi lako postižete digitalno. A to znanje koje se radi na papiru, ne dolazi baš niotkuda, ono se stiče i ima svoju težinu i razloge i koren.

"Strip nije samo Asterix, Obelix ili Tin Tin"

Iza vas su izdanja za velike svetske izdavače, a sada su pred čitaocima i novi naslovi koje donosi Makondo i Čarobna knjiga. Koliko vam je značajno što ova izdanja dolaze i pred domaću publiku?

- Strip u Srbiji nije nastao sa mnom, niti je nastao malo pre mene. On je nastao pre više od 120, 130 godina. I to je doneo Jovan Jovanović Zmaj kao utemeljivač stripa u Srbiji uz Uroša Predića - nešto što je drevna prošlost srpske umetnosti, ali, nažalost, zanemarena. I to je ono što čemu bih ja hteo, kao neko ko se bavi ovom umetnošću, da probam da vratim reputaciju koju je on imao između ratova.

Recimo, moj prijatelji Zograf i Zoran Đukanović su radili jedan divan dokumentarac koji se zove "Kaktus bata" o jednom našem kolegi iz trudesetih godina, što je svedočanstvo o stripu u Srbiji, kada je u Kraljevini Srbiji između ratova, urađeno oko 10.000 tabli stripa.

A onda je, tokom Informbiroa strip bio zabranjen kao izraz nekoliko godina da bi se vratio krajem četrdesetih.

Stvar je u tome da sa tom ogromnom tradicijom koju mi u Srbiji imamo, po slobodnoj proceni, imamo oko 200.000 angažovane čitalačke publike, i taj broj raste na 300, 400 hiljada možda, zavisi. Stripove u Srbiji čita oko 5000 ljudi. Opet, ne đaka, već ljudi koji su kolekcionari, dakle imaju prostor gde da stave taj strip, imaju novca za njega i znaju tačno zbog čega čitaju. To nije više od 5000 do 10.000 ljudi -  40 puta više u korist knjiga, literature. Moja ideja i pokušaj zapravo je da predložim toj našoj publici da nema ničeg lošeg sa stripom. Jer strip nije samo Asterix, Obelix ili Tin Tin ili, s druge strane, Zagor ili šta već neko želi, već je strip i nešto što je mnogo angažovanije, ima dublju društveno-političku dimenziju, čak jednu dimenziju, koja zadire i u našu istoriju kao vrste i pojedinačno nacionalno i politički i kulturološki, sad da ne govorimo o žanrovima i tako dalje. Dakle, bukvalno bi se za svakog ponešto našlo.

I to je verovatno nešto što bi zasenilo najomiljenije knjige na policama dama i gospode koja prate to u Srbiji. Samo zbog toga što nisu dovoljno radoznali da pruže priliku najvećim narativima koje su obeležile strip 20. veka. To je moja ideja da probam u Srbiji, da učinim sa tih dvesta plus hiljada ljudi koji su u čitanju.

Rad na Betmenu

Radili ste za DC Comics, Sergio Bonelli Editore i druge. Kako su te saradnje započele?

- Saradnja sa DC-jem je počela onako iz daleka. Nije počela odmah nešto na velika vrata, već sam dobio ponudu od jednog kolege da uradimo pitch za DC o Lobou. Meni se lik Loboa onako inicijalno dopada, njegov lore i ne baš toliko, ali vizualno mi je on bio vrlo impresivan i smatrao sam da stvarno može da se radi na redizajniranju ili na osavremenjavanju lika jako puno. I pristao sam, uradili smo taj pitch, on nažalost nije prošao. Dakle, ideja priče nije bila nešto što je trebalo DC-ju tada, i ispostavilo se da im se crtež jako dopao. I to je to. Priča je stala. Ja nastavljam da radim svoje stvari. I možda nekih godinu i po dana kasnije me kontaktira DC s pitanjem da li sam slobodan, ne govoreći mi zbog čega. Ja sam rekao naravno da jesam. Za DC, to je je jedna od tri stvari u ovoj umetnosti za koju je odgovor uvek da. Prva je bila Konan. Odmah sam odgovorio da! Nakon par dana dobijam info da treba da potpišem prvi NDI, potpisujem ga kao i tonu drugih proceduralnih stvari, i nakon toga dobijam informaciju da je u pitanju Betmen. I dalje ne znam šta tačno radim. Shvatam da kroz NDI da moram da povedem računa jer informacije postaju sve ozbiljnije, i da ulazim u nešto što je mnogo veće od mene. Nakon trećeg NDI-a napokon saznajem da je u pitanju Betmen kao i film, a poslednji NDI mi otkriva da je u pitanju Pol Dejno i da već sutra treba da obavimo sastanak preko ZOOM-a. Sve se dešava jako brzo. Na tako nešto se čovek ne može pripremiti.

Dotakao bih se vaših radova i kako je dosta prisutna ta neka mračna i atmosferična estetika. Da li je to izraz vašeg ličnog senzibiliteta ili prirodan rezultat žanrova i projekata koje ste do sada dobijali?

- Zapravo ima to svoju narativnu ulogu, zbog čega je to tako. Nije tamna zbog neke određene prirode koja je u tamnom, već jer često u poslednjih nekoliko godina koristim metaforu svitaca. I to mi je jako važna na nivou i simbolike i metafora i svega drugog, narativna celina.

U prizoru koji je potpuno taman, jedno samo svetlo u daljini koje se nalazi negde na horizontu ili u potpunoj tami daje nadu i, ja to često tako govorim, jedan kosmos smisla za nekoga ko gleda u to udaljeno svetlo. U potpunoj tami to svetlašce je čitav jedan život. I tek se moć tog svetla primećuje kada je okruženo crnilom i jedini način kako se zaista ističe pobeda svetla jeste kada se okruži tamom. To je taj narativni razlog, veličanje svetla zapravo - zaključio je Subić na kraju.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Bonus video: