Italijan nije hteo da kaže da je iz Srbije već iz Beograda: Ko je Nikola od kog su skrivali konkurse da ne bi pobedio

U neretko pravolinijskom, sivo obojenom svetu, one koji u život vraćaju boje treba čuvati kao najveću dragocenost. Jedan od onih koji je svojim radom učinio upravo to je i Nikola Pršendić, slikar, umetnik, zaljubljenik u borilačke veštine i brzu vožnju, a on se u intervjuu za MONDO osvrnuo na svoju karijeru, uspone i padove, ali i izazove na svom putu ka vrhu. 

Nikola je na početku otkrio da se sprema za putovanje u Japan, kao i da je imao krizu nekoliko godina dana zbog selidbi i započinjanja slika koje nije završavao. Ipak, sada je u fazi kada završava sliku za slikom, a interesantno je da je u jednom trenutku bio jedan od retkih koji je slikao u kući kralja Petra.

"Nisam to planirao, vratio sam se iz Italije, i bio sam između dve države, Italije i Amerike, imao sam neke planove. Bilo je priča da imam izložbu u kući kralja Petra, a meni je bilo normalno da nešto u vezi njega bude tema, iako nisam znao da su tu ljudi izlagali svoje stvari nevezano za njega.

I onda sam slikao njegov život, triptih, ono što o čemu je on mislio poslednji dan svog života. Pročitao sam da da je on morao zbog zdravlja da provodi što više vremena na terasi, to je na Senjaku, i onda sam naslikao tu terasu, stubiće, ali po jedan manje u odnosu na uživo. Ali je to bilo ono o čemu on misli, i to je nebitno.

E onda ide ono iza, gde sam negde prebrojao koliko je puta bio u Velikom ratu, pa Pariz, u distanci sam naslikao Triumfalnu kapiju, mislim da je u to vreme počela da zida Ajfelova kula. I onda, kad je otišao, valjda je bila završena. Pazio sam da nešto ne pogrešim, a to je opet bio njegov poslednji san, pred umiranje, gde on kao vraća film. I onda imamo i bele neke momente kao dim, kapija njegova, kroz nju se vidi samo kako bela fleka, gde zauvek odlazi u legendu."

Upravo je ova izložba privukla ogromnu pažnju stranih medija, naročito iz Italije, a interesantno je i da ga je nekadašnji profesor Đovani predstavio da je iz Beograda, a ne iz Srbije.

"Njemu je to zvučalo bliže. Kao - nema ova zemlja, ona zemlja... nego Beograd, Varšava - oni su se tako 'gađali' gradovima kao da smo svi jedna zemlja, zbog toga. Nije hteo ni da bude to da sam ja iz neke tamo zemlje došao, nego je to Beograd, isto kao Peruđa, tu je. Još ja nisam iz Beograda, nego iz Velikog Gradišta, ali je bilo, 'odakle si', 'iz Beograda', 'a, dobro'", priča čuveni slikar.

Koliko je teško upasti na akademiju u Italiji

Nikola se osvrnuo na dane u Italiji, i otkrio koliko ga je sve to promenilo. 

"Promenilo me je u smislu razmišljanja. Ja sam otišao u vreme kada su bile potrebne vize za EU, i da znaš jezik. Sećam se da sam u ambasadi bio na tom nekom testu, i da sam naučio par rečenica na italijanskom samo da kažem. Ja tamo idem da slikam, ne treba mi baš perfektno da znam jezik. Dali mi ocenu -  kao, zna da priča nešto. 'Ajde, umetnost, nije strašno.", objašnjava umetnik koji je potom otkrio i razlike između prijemnih na fakultetu.

"Bila mi je frka tamo na prijemnom. To je bio kao neki predispit, pa uzbuđenje, trema. Ja se mislim - šta se sekiram, ili sam ušao ili sam izašao, nema tu greške. I onda trojica profesora otvaraju sliku, i odaljili se korak nazad u fazonu - 'Bože, slika', kao da prvi put vide tako nešto. I lik mi upiše svoje ime, Đuzepe Modika, profa. Kaže, možeš kod mene na klasu, ja radim sličan neki fazon. Ja kažem može, ali sam zbunjen, prva slika i primljen sam. Oni su onda krenuli da gledaju drugu sliku, pro forme da vide, i onda sam se opustio. Lako se ulazi, mnogo ljudi tamo lako može da upiše akademiju."

Kolega na faksu penzioner

Nikola je otkrio i da li je studiranje na italijanskih umetničkim akademijama skupo.

"Finansiramo se sami, nije toliko skupa ta državna. Ima i penzionera. Moj prvi klijent bio je mašinski inženjer u penziji, studirao s nama, uživa čovek", kaže Pršendić i dodaje:

"Oni usmeravaju ljude nekako odmah. Sami kažu - ovo je autor, ovaj samo treba da završi akademiju, ovo će biti profesor..."

Izolovao se u šumi zbog slike

Nikoli je možda najveću slavu donela serija izložbi "Made in". Kako je donosio Srbiju u Italiju, pa Italiju u Srbiju, započeo je projekat koji je privukao ogromnu pažnju domaćih i stranih medija i javnosti. Interesantno je i da je čak i slikao direktno na lokacijama, u jednom trenutku se čak i izolovao i proveo par dana sam u šumi.

"Ja sam prvo na svoju ruku uradio Made in Forest izložbu. To je ono, spavam u kombiju usred šume. Koren toga je bio kad sam naslikao neku Havanu, Kubu. I neko me je pitao - jesi bio? Kažem nisam, ja to 'rovario' ovako. I uši su mi porasle. Šta ja to slikam, a nikad tamo nisam bio! 

I onda sam krenuo baš u drugu krajnost, da moram da idem tamo. Prvo mi je šuma bila najmističnija nekako. Ranije sam išao u šumu da kampujemo, ali sada mi je bila drugačija. Gledaš drvo, ono ti skroz drugačije. Od prvog minuta je totalno to druga priča. Recimo, namazao sam veliku jednu površinu bojom koja je bila sveža, onda je vetar duneo i pokupio neko lišće sa zemlje i to se zalepilo. Ja sam to posle izgrebao što sam izgrebao, ali mnogo toga je ostalo. I onda tu sliku posle nosim u Milano, centar, kod katedrale, u galerije...", priča slikar.

Kako je postao most između Italije i Srbije

Projekat Made in Forest otvorio je vrata za nastavke, a Nikolu su u jednom trenutku nazvali "mostom koji spaja dve zemlje, Srbiju i Italiju". I on sam kaže da je upravo Italija jedina zemlja kojoj se vraća.

Na naš komentar da je sad "njihov", Nikola se našalio: "Pa, Rimljanin se postaje".

"Kad mi kažu - 'čujem da živiš u Rimu', 'pa da, ali ja sam Srbin', a oni kažu - 'ali Rimljanin se postaje'. Verovatno im se sviđa to čime se bavim. Kao dekan sa te Akademije, kada sam osvojio nagradu na konkursu. On je primetio da je neko sa rimske akademije pobedio, i onda je rekao 'grande promessa" ("naša velika nada" prim. aut.)."

Nije znao da je pobedio, a onda krili od njega konkurse

Nikola je otkrio i da za prvi konkurs na kom je učestvovao nije ni znao da je pobedio, a onda su kolege ćutale kada postoje takmičenja iz straha da će im odneti sve nagrade.

"To je bio otvoren konkurs za studente i prodesionalce. Tada sam bio na faksu i, recimo, to mi se nije desilo ovde - dođe profa sa papirom za prijavu i stavi mi na sto i kaže: 'Ime, prezime, piši'. I ja pišem. Vidim da tu stoji delo, slika, i pitam šta treba, a on - 'Ma znam da će biti dobro. Ništa ne brini. To je konkurs.' Ja popunim i prijavim se.", priča Nikola koji je tada učestvovao slikom atlete koji čuči i sprema se da krene trku. Njegova linija je bila čista, a sve okolo se gubi polako.

"Posle ne znam koliko, mislim i da je krenula izložba, ali ja nisam znao da se odmah dobijaju nagrade. I zato sam bio zbunjen kad mi je došao kolega na faksa sa 'augure, osvojio si prvo mesto, čestitam'. Šta sam osvojio, kako? Ja zbunjen! 'Idi vidi'. Ja, tada student, još novčana nagrada", nastavio je.

"Odjednom, ljudi se raspituju - ko je taj, vidi sliku", dodao je Nikola i priznaje da su nakon toga kolege sprečile da se prijavi na sledeći konkurs.

"To sam čuo, oni su kao kroz šalu - nemojte da mu govorite za neke te konkuse, opet će da pobedi".

Karate i kik boks

Nikola je povukao i liniju između Italijana i Srba i po tome koliko su naši ljudi srčani. Umetnik se dugi niz godina bavi borilačkim veštinama poput ful kontakta, jednog od najtežih oblika karatea, te se dotakao i kolege Matije Faronija koje je pratio sa ekipom na takmičenjima. 

"Drugačije je nekako navijanje. Mi smo išli svi zajedno, kao kad on udara i mi pravimo buku,  cela sala dođe, utičemo na sudiju, navijamo zabavno, galamimo. Znam da je on bio odušenjen nama. Kad je došao sa svetskog prvenstva u Brazilu, tad je bio treći, i priča o našem Pagonisu, prepričava doživljaje, onako uzbuđen, i onda me vidi i kaže - ali su ovi tvoji jaki. Kaže, šta god da uradim čujem - "Srbija! Srbija!" . Emotivci smo svi", kaže Nikola i dodaje: "Dobra smo mi jedna kombinacija, ono Balkanci, Mediteranci, Italija, Srbija, Jugoslavija"... 

Zapis Kujave

Nikola je u jednom trenutku radio i veoma interesantan projekat "Zapis Kujave". Princeza Kujava je poslednje dane provodila u manastiru gde je pisano Miroslavljevo jevanđelje, a srpskog slikara inspirisao je taj kraj, naročito hrast koji je bio centralna figura na slikama, kao i gromovi.

"To me je povuklo, zašto se naš narod se plaši da iseče hrast, angažovao sam i istoričare. U to vreme su bile i litije, krcato je bilo. Žao mi je što nismo pustili taj istorijski deo, čovek je pričao o verovanju ljudi, šta su crtali po krstu, pa obeležavali na tri komada, pa kao to drvo u stvari štiti od bolesti, i od, ne znam, kiše, grada. E onda sam ja to sve proširio, snimio sam u stvari šta sve taj hrast štiti. I zato sam došao do mora. Jer je toliko veliki da štiti, maltene, celu Crnu Goru."

"Koliko ti treba za sliku"

Zanimalo nas je i koliko je Nikoli potrebno da naslika sliku, a on se osvrnuo na istoimeni projekat povukavši razliku između dela, kao kada je radio gorepomenutu sliku sa gromovima.

"Nekada znam šta hoću i to i uradim. Treba da se poklopi da sve imam tu u blizu, da odmah uradim to, kao, grom, pljas i cela priča gotova.

Ja sam njega naslikovao kad sam se vratio iz Italije. Nažalost preminula mi je majka iznenada, i taj grom se desio ubrzo nakon toga. Nekako mi je izletao kao moja odbrana od toga, da sad ja pucam još jače jer me je opalio. I ja sam naslikovao sliku koja je bila u centru izložbe, i ispade da je nekako bila posvećena njoj. Cela izložba je imala tu snagu jer je ta slika kao šamarčina. Vratio sam udarac emotivni na platno odjednom. Nekako, nije tužna, nego je puna neke snage i tako je izletela. Sama se naslikala."

"Kada je tako sve jasno, glasno, kao na vetrometini, čovek se toliko opusti da baci najjači udarac koji ima, jer je ono kao, to je to, šta, padam ili...

A onda kasnije, na primer, hoću neku ideju koja je sofisticiranija, hoću da pokažem neki mir, za to mi treba više vremena."

Tri godine slika voz

Nikola je otkrio i da se već tri godine bori da naslika voz koji prelazi most, a sve je ovekovečio u mini filmu "Koliko mi treba da naslikam sliku".

"Vozio sam se onom stranom, preko puta Zemuna, Pupinov most, pa odmah dole desno Krnjača, Borča, pa sve do Pančevca, tu sam radio skice.

I kada sam došao u atelje u Jugošpedu, krenem da slikam te skice i vidim ga kako prelazi opet most. Gledam ga, a ostao mi u glavi onaj sa Pančevca, te neke šine... ja sam krenuo jedno pa uradio drugo, inspiracija me ošamarila".

"Dok sam završio sliku prošle tri godine, jer selidba, Jugošped gore, dole, pa mi dođe Kubanac, jedan slikar, isto kolega... onda se sve sruši, a ja nikako završim taj voz.

Onda smo imali venčanje, tu smo pravili žurku posle, mlada u onom haosu, ruši se sve, cigle okolo...

Sad imamo onu šamarčinu gde mi se desila ogromna neka emocija i šok, i drugu, gde tri godine ne mogu da stavim tačku, mislim velika je slika, sve ok, ali...", objašnjava Nikola.

"To je kao pesma - koliko treba vremena da čovek napiše pesmu. Ili, kao što sam govorio ranije - to je kao udvaranje, koliko sad vremena treba nekome da se dopadne."

Nikolu smo na kraju pitali i šta misli o sve popularnijem "trendu" kupovine slika da bi se uništile, a sve zarad pregleda na mrežama. 

"To ima negativnu konotaciju energije. Što bi uništavalo opšte? Znam da Azijati imaju slikanje pa odmah obrišu. Sad, zavisi od pristupa.

Recimo, ja slikam i snimam stvari za tamo neku generaciju koja će možda da kaže - vidi kako je nekad bila lepa zemlja, kako smo je izrovarili, uništili. Ne znam ko je tu u stvari u prednosti i ko pravi tekst za tamo neku generaciju, da li ovi što seku ili ja što gledam da im snimam, da vide kako je bilo nekad. Ja se nadam da će ostati barem ovako, ali koliko ljudi prave plastiku, đubre, ne znam, videćemo. Sve je teže naći nešto apsolutno čisto, jer se uvek nešto pojavi, neka ljudska neka štroka.A opet, mi smo ti koji pišu i pesme i slikamo, i sad ljudima predstavljam tu bolju stranu ljudske vrste, da ne ispadne da smo tumor planete. Ali na kraju mislim da bi zemlja bez nas odmorila malo.", zaključuje Nikola Pršendić.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Bonus video: