Ana Ostojić Kuzmanović pripada onoj retkoj generaciji spisateljica koje se ne plaše da budu iskrene do kraja. Rođena u Sočiju, obrazovala se u Beogradu za doktorku stomatologije, Ana je svoju ljubav prema književnosti nosila paralelno sa belim mantilom – tiho, ali uporno.
Nadahnuta poezijom Nerude, Verlena i Rumija, kao i snažnim ženskim glasovima sestara Bronte, u svom prvom romanu "Srce iza belog mantila" otvara prostor za priču o unutrašnjim lomovima, hrabrosti da se ne ispune tuđa očekivanja i ceni autentičnosti.
Ovaj roman nije bekstvo u romantiku, već suočavanje sa sobom – iskreno, bolno i bez ulepšavanja, a upravo o tome je Ana govorila za MONDO.
Radite kao doktorka stomatologije – profesija koja zahteva preciznost, kontrolu i racionalnost. Koliko je pisanje romana bilo oslobađanje od tog "belog mantila", a koliko suočavanje sa sobom?
"Rekla bih oba. Skidanje belog mantila značilo je dozvoliti sebi nesigurnost i emocije koje u profesiji često moraju ostati potisnute. Sa druge strane, ta racionalna kontrola koju stomatologija zahteva, pomogla mi je da priču strukturišem i disciplinujem. Pisanje je moj prostor u kome je dozvoljeno da budem ono što inače ne smem – nesavršena."
Da li je postojao prelomni trenutak kada ste prvi put shvatili da priča koju nosite u sebi mora da postane roman, a ne samo lična ispovest?
"Ne bih mogla da izdvojim konkretan trenutak. To saznanje se desilo sa godinama, odrastanjem i razgovorom sa drugim devojkama, ženama koje su prolazile kroz slične strahove, nedoumice i pitanja."
Naslov "Srce iza belog mantila" snažno sugeriše dualnost. Šta se, po vašem mišljenju,
najčešće krije iza profesionalnih uloga koje svakodnevno nosimo?
"Iza profesionalnih usluga često se kriju strahovi, premor, usamljenost i neizgovorene želje. Maske koje nosimo služe da zaštite druge, ali i vešto sakrivaju ono što sami ne želimo da vidimo. Taj jaz između onoga što jesmo i onoga što pokazujemo, bio mi je glavni motiv za ovu knjigu."
Vaš roman govori o izborima koji bole, i o hrabrosti da ne budemo ono što drugi od nas očekuju. Da li je društvo spremno da prihvati žene koje biraju sebe, čak i kada time razočaraju očekivanja drugih?
"Smatram, da na nivou društva nismo dostigli taj nivo svesti za razumevanje važnosti žene, i njenog kompleksnog unutrašnjeg sveta. Pokušaj da se žena smesti u kalupe, klasifikacije i slično, sušta je suprotnost njene širine, potrebe za slobodom i nesmetanim izborima."
Koliko je ličnog iskustva utkano u lik glavne junakinje, i da li je pisanje bilo i način da sebi oprostite neke odluke – ili da ih konačno razumete?
"Veći deo prve celine knjige je autobiografski. Pisanje je u mom slučaju bio način da 17-godišnju verziju sebe zagrlim, kažem joj da je bila dovoljna baš takva kakva jeste, i da je pokažem da baš zbog te njene hrabrosti, uspela je da ustupi mesto ženi mnogo sjajnijoj nego što je ikada mogla za sebe da zamisli u budućnosti. Tako da, rekla bih i jedno i drugo, ali kroz ultimativni osećaj – osećaj mira sa sobom."
U romanu razbijate mit o "uspešnoj, stabilnoj mladoj ženi" i pokazujete koliko se boli i sumnje krije iza te slike. Da li ste se plašili kako će okolina reagovati na toliku iskrenost?
"Da sam nekoliko godina mlađa, verovatno bi odgovor bio da je strah prisutan. Sada ga zaista nemam. Odlučila sam da čvrsto želim da živim u svetu gde ne moram konstantno da budem jaka, uspešna, hladne glave, sa jasnim granicama i stavovima, već da želim sebi da dopustim i ranjivost, nežnost, emotivnost. Svako u mojoj okolini ko bi odreagovao neprimerenom reakcijom, apsolutno ne zaslužuje da bude deo iste. Za sada nisam imala negativnih reakcija, ali nikad se ne zna. U konačnici, ni okolina Marije Kiri nije bila spremna za nju..."
Ljubav prema književnosti sticali ste čitajući dela Nerude, Verlena, Rumija i sestara
Bronte. Na koji način su ti autori oblikovali vaš književni izraz?
"Od svakoga od njih sam uzela nešto čemu se divim i utkala u svoj roman. Od Nerude sam učila o strasti, od Verlena suptilnost, od Rumija spiritualnu dubinu ljubavi, a od sestara Bronte – unutrašnju snagu ženskih likova. U svakom poglavlju se nalazi barem jedan motiv ovih velikana."
U romanu se govori o ljubavi, ali ne o onoj sa srećnim krajem. Zašto vam je bilo važno
da izbegnete idealizaciju i ponudite brutalno iskrenu priču? Mislite li da nas društvo uči da više cenimo iluziju ljubavi, nego istinu o njoj?
"Upravo tako. Svašta se u današnje vreme propagira kao prava, fatalistička ljubav zamaskirana u jedan toksičan obrazac u kome se ljudi nalaze a da nisu ni svesni. Iz tog razloga sam kraj knjige je namenski oskudevao u idealizaciji, jer ona često na duže staze nanese više bola nego istine. Ljubav bez srećnog kraja ne znači neuspeh – već rast. Zato je ideja ljubavi slađa od stvarnosti, jer stvarnost često ume da bude bolna, ali iskrena."
Koja je najveća cena koju glavna junakinja plaća zbog odluke da bude svoja? Da li je
bolnije napraviti prave izbore za sebe ili ostati ušuškan u prihvatanju okoline?
"Najveća cena je nerazumevanje i usamljenost. Kada izaberete sebe rizikujete da ostanete bez podrške okoline, ali ostati zarobljen u tuđim očekivanjima znači gubitak prave sebe. A to je, prema mom mišljenju prevelika cena koja treba da se plati.
Tečno govorite više jezika i rođeni ste u Rusiji. Da li taj unutrašnji osećaj pripadanja "na više mesta" utiče na Vašu tematiku identiteta i unutrašnjih konflikata?
"Apsolutno. Ovaj osećaj stvara bogat unutrašnji svet, ali i stalni konflikt. Taj rascep identiteta snažno utiče na tematiku romana, jer junakinja, kao i ja, stalno balansira između različitih verzija sebe. I sve su podjednako istinite.
Roman postavlja pitanje: Šta se dešava kada savršeno isplaniran život počne da puca. Da li verujete da se čovek zaista pronalazi tek u tim pukotinama?
"Čvrsto verujem da se čovek zaista pronalazi u pukotinama. Tek kada se savršeno isplanirani život raspadne, pravi se prostor za tišinu, introspekciju, rast i sopstvenu istinu. Tada smo primorani da se zapitamo ko smo mi kada nam se oduzme titula, karijera, spoljašnja konstrukcija, i da u ogledalu pogledamo da li nam se to dopada."
Nakon prvog romana – vidite li sebe u budućnosti više u belom mantilu ili za pisaćim
stolom, ili verujete da je vaša snaga upravo u spoju ta dva sveta?
"Ne vidim to kao izbor. Mislim da je snaga upravo u oba sveta, u kome me jedan konstantno podseća na disciplinu i odgovornost, a drugi na slobodu i iskrenost. Spoj ova dva upravo pokazuje koliko žena može biti u jednom momentu jaka i smela, u drugom ogoljena i nežna. Kao i različite vrste ljubavi koje Magdalena spoznaje u romanu, tako i ja sa ove dve profesije.
Ako bi čitaoci nakon zatvaranja knjige morali da se zapitaju samo jedno pitanje o
sopstvenom životu – koje biste vi želeli da to pitanje bude?
"Da li sam sebi dom ili prolazna stanica?", zaključila je Ana.
"Srce iza belog mantila" nije roman koji se čita lako, ali se dugo pamti – jer ne nudi utehu, već istinu. Kroz ovu priču, Ana Ostojić Kuzmanović pokazuje da je ponekad najveća hrabrost ostati veran sebi.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video: