- Njegoš je bio opčinjen Milicom Stojadinović Srpkinjom i zapisao da bi, da nije vladika, od nje napravio kneginju Crne Gore.
- Milica je bila prva srpska pesnikinja modernog doba, obrazovana i cenjena, a Ljubomir Nenadović ostao joj je jedina, neostvarena ljubav.
- Zbog nemaštine je kasnije živela teško, obilazila groblja da bi jela i umrla na ulici sa 50 godina.
Petar II Petrović Njegoš ostao je upamćen kao crnogorski vladika, vladar i jedan od naših najvećih pesnika i mislilaca, čiji su "Gorski vijenac" i "Luča mikrokozma" obeležili čitavu epohu. Iako njegove mudre misli i stihove i danas rado citiramo, čini se da nas podjednako intrigira i ona druga, tiša strana njegove ličnosti, naročito detalji privatnog života koji otkrivaju da se iza stroge vladarske i duhovničke pojave ipak krije običan čovek "od krvi i mesa".
Crnu mantiju nije obukao iz sopstvene želje za monaškim životom, već iz državničke nužde. U tadašnjoj Crnoj Gori svetovna i duhovna vlast bile su spojene u rukama dinastije Petrović Njegoš, pa je mladi Rade Tomov morao da se zamonaši i postane vladika kako bi nasledio svog strica, Svetog Petra Cetinjskog, i očuvao jedinstvo naroda. Iako je dostojanstveno nosio vladičansku odoru, ispod nje je kucalo srce strastvenog pesnika, markantnog i obrazovanog muškarca koji nije bio imun na lepotu i emocije.
A upravo je zbog čuvene Milice Stojadinović Srpkinje, svojevremeno zažalio što nosi mantiju. Očaran njenom lepotom, pisao je: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam vladika, eto kneginje Crnoj Gori."
Ko je bila Milica?
Milica Stojadinović Srpkinja (1828–1878) bila je prva srpska pesnikinja modernog doba, prozaistkinja i jedna od najobrazovanijih žena svoga vremena. U istoriji književnosti i kulture ostala je upamćena pod poetskim nadimkom "Vrdnička vila", po fruškogorskom selu Vrdnik u kojem je odrasla i stvarala.
U doba kada su žene retko imale priliku da se školuju i javno istupaju, Milica je svojim talentom, lepotom i intelektom osvojila najznačajnije umove 19. veka. Govorila je nekoliko stranih jezika, svirala gitaru i bila prva žena ratni izveštač u Srbiji, a njena pisana svedočanstva o ubistvu srpskog dečaka u redu za vodu kod beogradske Čukur-česme i turskom razaranju grada dovode strane novinare u Beograd.
U isti mah, njeno prijateljstvo i dopisivanje sa Vukom Karadžićem, Brankom Radičevićem, Ljubomirom Nenadovićem i knezom Mihailom Obrenovićem svedoče o ogromnom ugledu koji je uživala.
Govorilo se da su poznati iz daleka dolazili u Vrdnik samo da bi videli, kako su opisivali, "nadzemaljske oči" čuvene Milice. Pesnikinja je bila čuvena po lepoti, te ne čudi što su joj se mnogi udvarali, no, smrt je dočekala sama.
Neostvarena i jedina ljubav
Milica Srpkinja bila je očarana Ljubomirom Nenadovićem (1826-1895), zvala ga je pesnik od Avale. Do kraja života ostao je njena jedina ljubav, nažalost neostvarena… Ipak, naklonost je bila obostrana – i Ljuba je cenio i iskreno se divio Milici, veličao ju je u svojim stihovima, slavio njene "lepe pesme" i "čustva prava".
Sa druge strane, i ona bi pesme koje je želela da objavi uvek prvo slala njemu na čitanje. Na njenom stolu uvek su mogle da se vide Nenadovićeva "Šumadinka" ili "Putnička pisma", kao i njegova fotografija u crnom plaštu.
Čak je i Vuk Karadžić provodadžisao da se Milica uda za Nenadovića, a nju je, kako je zapisala, posle toga bilo stid da se prema pesniku "ponaša sestrinski".
Na koncu svega njena ljubav je zanavek ostala platonska i nikada se nije udala, a isti slučaj bio je i sa Čika Ljubom - ostao je neženja.
Strašna sudbina
Kako se nije udala, tadašnji zakoni su bili jasni - bez muškog naslednika ili zeta, izgubila je rodnu kuću nakon smrti roditelja. Došla je u Beograd, a onda se "poturala" od sobe do sobe. Tražila je neku pomoć od ministarstva, a svojevremeno su je podržavali knez Mihailo i kneginja Julija, koja je čak u jednom momentu otkupila 200 njenih knjiga da bi joj pomogla, a posle su poklanjane deci po školama. No kad je ona došla u Beograd, knez Mihailo je već bio ubijen. Izvesno vreme živela je od prodaje nekog nakita koji je svojevremeno dobila od kneževskog para, a nemaština i glad su je doveli do ruba egzistencije. Bila je primorana da obilazi groblja da bi jela ono što su ljudi ostavljali pokojnicima, a umrla je na ulici prosjačeći sa samo 50 godina.
Prva žena kojoj je podignut spomenik
Kako bi je otrgli od zaborava, na njenoj voljenoj Fruškoj gori, kod Iriga, na Vidovdan 1912. podignut joj je spomenik, koji je inače prvi spomenik ženi u srpskoj kulturi, a izvajao ga je beogradski vajar Jovan Pešić. Spomenik je postavljen unutar dvorišta crkve jer je u to vreme Srbima bilo zabranjeno da dižu znamenje u slobodnom prostoru, s obzirom na to da su bili na teritoriji Austrougarske.
Takođe, Zavod za kulturu Vojvodine, svake godine u Novom Sadu, Bukovcu i Vrdniku, u njenu čast, organizuje veliku pesničku manifestaciju "Milici u pohode" kada se dodeljuje i prestižna nagrada za poeziju "Milica Stojadinović Srpkinja".
Bonus video: