"To mi uvek prolazi kroz glavu kad treba da idemo u grad. Pre mi dođe da ni ne idem."
Veljko Ražnatović otkrio je u jednom intervjuu zbog čega je počeo da se bavi borilačkim sportovima, zašto se ne bi vratio u Beograd ni za "milion evra", kako reaguje kada ga optužuju da mu mama "kupuje" pobede, kako izgledaju treninzi na Kavkazu a kako njegov život u Titelu.
"Neko mi dobaci, ja uzmem flašu..."
"Krenuo sam na borilačke sportove da bi me ljudi ostavili na miru. Ja nikad nisam bio to što me je javnost predstavljala kao pič*ica i mamin sin. I onda uzme neko i dobaci mi, i ja uzmem flašu. Kapiraš. I ceo život tako. I reko brate ili ću da odem ovim putem kako ide. Kako stariš, prvo na ruke posle kupiš pištolj tebra. I rekoh, ako ovako ode… iskompleksiran si, znaš, nisi s*sa, ali te ljudi ne poštuju iz čista mira. Onda sam se zgadio sam sebi. Postaješ nekako mali čovek, egoista postaješ. Dođu ti ti neki komentari do glave. I vidim Milana Rovčanina. On je moj drug i brat ali tad kad sam ga video on je zver. Mi se nešto sprdali. Vidim ja lik može da me odlomi od batina. A nije mi selo tu da tu stoji čovek a ja mu ne mogu apsolutno ništa. Ne daj Bože da se naljuti, ne možemo da ga sprečimo ni u čemu. Kapiraš. Ja reko ja ovako ne mogu da živim. I pitam ga kad trenira i krenem tako sa njim svaki dan. I nikad više nisam stao", rekao je Veljko gostujući u PSIHOKAST-u.
"To mi je najgori strah"
Veljko je ispričao i to da mu je najveći strah od mogućih posledica ako bi nekoga udario van bokserskog ringa.
"Meni je najgori strah. Evo ti imaš skoro 90 kila. I ti da uzmeš da zatiltaš stvarno, ne ono samo da ga opomeneš, nego da ne daj Bože udariš čoveka. I da on padne i udari u nešto. To meni moja majka ceo život priča – znaš nemoj sine da se biješ tako te pijanske gluposti. Udarićeš ti nekoga, udariće on u neku ivicu. I to mi uvek prolazi kroz glavu kad treba da idemo u grad. Pre mi dođe da ni ne idem. U belom svetu gde god da izađem sa ženom, bilo u klub ili restoran, sve bude najnormalnije. Svaka se noć normalno završi. Može i više da nas bude i sve na kraju bude ok. A u Beogradu je pitanje da li ćeš se normalno provesti i vratiti, da li nećeš biti uhapšen", ispričao je Veljko.
Zato kaže da mu apsolutno odgovara život u Titelu.
"Meni je u Titelu super. Meni neko da sad da milion evra i da kaže vrati se, ja se ne bih vratio. Nema tih para. Meni je do Titel-Beograd 30 minuta kolima. Znaš kako ja sam odrastao u Beogradu, sve što je moglo da se radi ovde ja sam radio. Nekako svaki lokal u Beogradu povezujem sa nečim. Sve me to smara. Imam određeni krug ljudi sa kojima se družim. Niti me zanimaju neki drugi ljudi, niti volim da sedim i kafenišem. Nisam nadobudan ali gde god uđem ko da sam beli medved. Svi zveraju. Gledam šta ću da kažem, ceo život u nekom grču. E sad mi je super. Ne idem nigde, svoj sam čovek, živim na selu. Ne bi ga menjao. Volim svoju kuću i imanje tamo, volim farmu, životinje", rekao je Veljko.
"Nisam mogao da ustanem, tresle su mi se ruke"
Govoreći o treninzima i takmičenjima, Veljko posebno napominje kako nije pristalica onih koji mnogo skidaju kilograme.
"Imaš ljudi koji su mojih gabarita a boksuju polutešku kategoriju što je 79 kila. Svaka im čast. Ne bih da zvučim kao neki rasista ali mislim da je crncima mnogo lakše. Ne znam šta je to. Skidao sam ja jednom na 79 kila i odemo mi da sparingujemo sa turskom reprezentacijom. Prva runda, da je bila profi rukavica, bilo bi svašta. Znaš kako sam ga opi*dio. U trećoj rundi krenem da ustanem sa stolice, noge ćao! Ne mogu da hodam. Kreće runda, ja ga udarim dva puta pa ga zagrlim. I ne puštam. Cela ova naša reprezentacija viče – pusti, nemoj da nas brukaš. A čuješ mog drugara Adama Fetahovića, on boksuje za BiH – Velja, brate, ne puštaj! Ubiće te. Tad sam skidao kilograme i rekoh sebi nikad više. Ruke mi se tresle posle meča. Crko sam bio", ispričao je Veljko.
On se osvrnuo na to koliko je teško dovesti dobrog protivnika, ali se dotakao i zluradih komentara preko društvenih mreža i večite teme koja ga prati o tome kako mu majka "sređuje" pobede.
"Mi živimo u zemlji u kojoj živimo, znaš koliko je teško naći sponzora za dobrog protivnika. Znaš li koliko košta dobar protivnik u boksu da dođe npr čovek koji ima 15:0? Kapiraš. Neće doći ispod 15-20 hiljada evra. Čak i oni koji imaju lošiji skor, koji su veterani sporta. Oni nemaju toliko dobar skor ali se zna da kad uđeš sa njim u ring da će biti zaje*ano. I oni traže puno para. Najgori su mečevi protiv ih likova jer on nema šta da izgubi. On ide da te povredi", rekao je Veljko.
Ističe da ne bi preporučio nikome da sa nekom taktikom izađe da boksuje protiv njega.
"Kad bi neko izašao sa taktikom da boksuje sa mnom to mu nikako ne bi preporučio. To pričam za druge boksere. A što se tiče ovih što pišu svakakve komentare… meni niko od kad se bavim boksom, ako zanemarimo onaj period kad sam izlazio i bio divljak, ali od kad sam ono – žena, deca, sport – meni niko uživo niko nije dobacio uživo. Da mi dođe i kaže – slušaj ti… Ali kad sediš kući i kuckaš po tastaturi ti realno možeš šta god hoćeš da napišeš. Pa ja mogu sada, mada to nikad ne bih uradio, da krenem da pišem o Putinu, Kadirovu, ovome, onome… I niko sa pravog profila nego je obavezno Adnan1234 ili Nikola 440 i onda napiše – Si*o nameštaš mečeve jer ti je mama kupila…", ispričao je Veljko.
U Rusiji se svakog dana na treningu trči ujutru po 12 kilometara
Tri puta je bio u kampu u Rusiji.
"Bio sam na Kavkazu. Prvi put mesec dana druga dva puta po tri nedelje. Do tamo imaš dva leta. Kad odeš tamo imaš osećaj da si na drugoj planeti. Nema ništa da vidiš nešto što si već negde video, osim krave. Tamo me je poslao Nenad Borovčanin predsednik bokserskog saveza. Rekao mi je – idi tamo da očvrsneš i naučiš nešto. Taj prvi put sam i sparingovao tamo. Što se treninga tiče, tamo se mnogo trči. Ustaneš i svako jutro u parku imaš trčanje, onda vežebe u paru itd. I onda taj drugi trening traje dva i po sata. Što je najgore meni je taj drugi trening gde se radi boks bio prezanimljiv. Ali taj jutarnji trening gde se trči… to je jedina stvar sa kojom se ne slažem. Tebra, što mi trčimo kao da smo Namijbijci. Ne mrzim da trčim. Trčim ja. Ali ne trčim svaki je*eni dan. Nama treba specifična kondicija. Šta meni znači da se ja probudim ujutru i da idem da trčim 12 kilometara kao mentol", rekao je Veljko.
(MONDO)
