- Sestrić Vasilise Radojević, dr Nenad Uskoković, rekao je da je za njenu smrt saznao preko društvenih mreža i da žali zbog izgubljenog kontakta.
- Njenu sahranu u Nikšiću organizovao je Centar za socijalni rad, bez porodične čitulje i oproštajnog govora.
Priznata crnogorska i jugoslovenska umetnica Vasilisa Radojević preminula je u nemaštini, a činjenica da je njenu sahranu organizovao nikšićki Centar za socijalni rad šokirala je javnost i otvorila pitanje gde su bili najbliži.
Nakon ovakvog ispraćaja, oglasio se njen sestrić, beogradski lekar i psihoterapeut dr Nenad Uskoković.
U emotivnom istupanju govorio je o razlozima zbog kojih je porodica izgubila kontakt sa slikarkom, ali i o poražavajućem odnosu društva koje je dopustilo da velika umetnica umre potpuno zaboravljena.
"Danas najviše žalim zbog razgovora koje nismo vodili. Zbog pitanja koja joj nisam postavio. Zbog toga što nikada nismo seli dovoljno dugo da razgovaramo o njenim slikama, o njenom životu, Beogradu, Rimu, Firenci, Nikšiću, o Šćepanu i Ljilji, o Radojevićima i Prozorovskima, o ljudima koje je sretala, o umetnosti koju je stvarala i o svetu onako kako ga je ona videla. Kada neko ode, iznenada postane jasno koliko smo pogrešno verovali da za takve razgovore još ima vremena", započeo je on razgovor za crnogorski list "Pobjeda".
Za smrt saznao na mrežama
Govoreći o trenutku kada je vest stigla do Beograda, dr Uskoković opisuje osećaj zatečenosti i kontrasta između njenog velikog dela i usamljeničkog odlaska.
"Postoje vesti za koje, čak i kada znamo da su moguće, nikada nismo zaista spremni. A ova je u sebi nosila još nešto, nevericu koja nije dolazila samo iz činjenice da je Vasilisa umrla, već i iz načina na koji smo za njenu smrt saznali.Preko društvenih mreža. Tako smo moja porodica i ja saznali da više nema žene koja je pripadala našoj porodici, ali koja je svojim delom odavno pripadala mnogo širem krugu ljudi, crnogorskoj umetnosti i kulturi", govori Uskoković.
Sahranio je Centar za socijalni rad
Sestrić Vasilise Radojević osvrnuo se na činjenicu da je njenu sahranu na Starom groblju u Nikšiću organizovao Centar za socijalni rad, kao i na to da su izostali porodična čitulja i uobičajeni oproštajni govor.
"Njenu sahranu organizovao je Centar za socijalni rad. Na Starom groblju u Nikšiću okupili su se prijatelji, poznanici, umetnici, stari Nikšićani i ljudi koji su poštovali njen rad. Nije bilo uobičajenog oproštajnog govora. Nije bilo porodične čitulje. Ostala su i pitanja o njenim poslednjim danima. Ne pišem ovo da bih danas tražio krivca. Ni porodica nema pravo da pobegne od sopstvenog dela odgovornosti jednostavnom rečenicom da su godine prošle i da su kontakti izgubljeni. Izgubili smo vezu sa njom. To je činjenica koja boli i sa kojom moramo da živimo. Porodice se razdvoje. Ljudi odu različitim putevima. Jedan ne pozove drugog. Prođe mesec, pa godina, pa više godina. I onda se jednoga dana ispostavi da više nema vremena da se uradi ono što je moglo da bude urađeno juče", iskreno govori beogradski lekar.
Međutim, on podseća da briga o velikim stvaraocima ne sme ostati samo unutar porodičnih zidova:
"Umetnik nije samo član jedne porodice. Umetnik čiji je rad decenijama bio deo kulture jedne zemlje pripada i njenom kulturnom pamćenju. I zato pitanje Vasilise Radojević nije samo porodično pitanje. Ona je bila umetnica Crne Gore. Bila je umetnica Nikšića. I zbog toga me boli pomisao da je neko takvog opusa mogao da ode tako tiho... Ono što nije potvrđeno ne treba pretvarati u priču. Ali jedno pitanje ostaje. Da li društvo svoje umetnike primećuje samo onda kada stoje pred slikama na otvaranju izložbe, kada dobijaju nagrade i kada su deo kulturnog života ili ih se seća i onda kada ostare, kada se povuku, kada ih sve ređe viđamo? Da li neko pita gde su? Kako žive? Da li im je potrebna pomoć? I da li grad i država kojima su svojim radom nešto dali imaju obavezu da makar znaju da su još među njima?".
"Da Vasilisa ne ode i drugi put"
"Voleo bih da mesto na kojem Vasilisa počiva bude uređeno dostojanstveno i primereno.Da se grobnica sredi. Da na njoj bude njena fotografija. Njeno ime. Godine života. Možda neki mali i nenametljiv znak koji će govoriti o tome čemu je posvetila svoj život. Ne zbog monumentalnosti. Vasilisi nije potreban spomenik koji će govoriti koliko je koštao... Potrebno je mesto pred kojim čovek može da zastane i zna ko tu počiva. Mesto na koje će neko moći da donese cvet. Mesto na kojem će neko mlađi, ko Vasilisu nikada nije upoznao, moći da pročita njeno ime, potraži ga i otkrije njene slike."
Druga inicijativa jeste stvaranje obimnog digitalnog arhiva koji bi okupio njenu celokupnu umetničku i životnu zaostavštinu.
"Jer zvezde, naravno, ne sijaju zauvek. Ali svetlost nekih od njih putuje mnogo duže nego što one same traju. Na nama je da tu svetlost ne ugasimo. Da Vasilisa ne ode i drugi put", zaključio je on za crnogorsku Pobjedu.
Bonus video:
(Žena.blic.rs/MONDO)
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
