Prvi metak nije pogodio Tibora Cernu, heroja sa Košara, ali drugi jeste. "Posle drugog je pao i rekao: 'Za ovu zemlju vredi ginuti'" ...
Tibor Cerna, čiji su spomenik danas u Debeljači otkrili njegova majka - Kata Cerna i predsednik Srbije Aleksandar Vučić jedan je od 108 pripadnika Vojske Jugoslavije koji su stradali u odbrani reona karaule Košare.
Tibora i druge pripadnike Vojske Jugoslavije 1999. napale su udružene snage terorističke tzv. Oslobodilačke vojske Kosova regularne albanske vojske i NATO snaga.
On je uz, šestoricu oficira, 13 podoficira i 88 vojnika Vojske Jugoslavije, koji su u toj krvavoj bici sa agresorom koji je imao podršku 24 helikoptera tipa Apač, 30 tenkova, 24 oklopna transportera i 24 višecevnih bačača, dao život da zaustave hiljade albanskih vojnika, da preko Košara prodru u metohijsku ravnicu i Prištinski korpus Vojske Jugoslavije preseku na dva dela.
Brojna su svedočanstva o herojstvu ovih ljudi.
Bitka za Košare: Slava herojima
O herojstvu Tibor Cerna, heroja s Košara, danas u Debeljači pričao je njegov preživeli saborac sa krvave karaule, Vojislav Vukašinović.
"Tibor je duže vreme bio u rovu s drugarima, saborcima. Tukao ih je neprijateljski snajper kojeg nisu mogli da eliminišu. Nešto je moralo da se preduzme. Rekao im je šta će uraditi - ustao je da bi ga snajper pogodio, a naš vojnik je otkrio neprijatelja i eliminisao ga", pričao je o neviđenom herojstvu mladica Tibora Cerna Vukašinović.
NAJZAD čast herojima: Srbijo, znaš li ko je Tibor?
Prvi metak, kaže, nije pogodio Cernu, ali drugi jeste.
"Posle drugog je pao i rekao: 'Za ovu zemlju vredi ginuti'", seća se Vukašinović.
Priču o Tiboru je pre godinu dana na svom Facebooku prvi objavio Darko Nikolić i objasnio:
"Nije to priča o srpstvu jer je njen junak Tibor Cerna, već o ljubavi prema zemlji".
HEROJI KOŠARA: Da li je sve bilo uzalud?
Tamo, u paklu Košara, napisao je Darko Nikolić, gde je po 12 vojnika branilo odseke na koje je jurišalo po 300 neprijatelja, komandir jednog odeljenja bio je Tibor Cerna.
Rođen u Beogradu 8. novembra 1978, on je u junu (već krvave) 1998. godine dobrovoljno tražio da dođe u vojsku, pa kada je došao, onda je tražio da ide u Peć, a odatle je bio upućen - na Košare.
Naspram njega i njegovih drugova bilo je toliko artiljerije i toliko neprijatelja da je smrt bila gotovo izvesna, samo je bilo pitanje "sada ili malo kasnije".
U priči o Tiboru ključno je vreme od 9. do 27. aprila, kada je jedan snajperista iz Legije stranaca pod nišanom i u blokadi držao naše vojnike.
Svakodnevno im je nanosio manje ili jezive gubitke, a nikako nije uspevano da bude lociran jer bi koristio samo po jedan metak pre duge pauze i pucnja sa druge lokacije.
Tog 27. aprila, posle dejstva snajperiste Tibor Cerna se oprostio od zatečenih drugova, pa ustao i viknuo: "Ustašo! 'Ajde, pucaj ako si junak, ja te čekam!"
Obarač je povučen.
Metak iz snajperske puške je pogodio Tibora pravo u grudni koš. Ali, Tibor nije pao.
Da bi omogućio da neprijatelj dejstvuje još jednom, kako bi ga naši snajperisti otkrili i konačno eliminisali, Tibor Cerna je ostao da stoji.
Smrtno ranjen, okrenuo se ka svojim drugovima u rovu, koji su ga sve vreme odvraćali od te namere, i rekao: "Za ovu zemlju vredi poginuti".
Tada je usledio i drugi hitac. Metak je pogodio Tibora Cernu u vrat, ubivši ga na mestu.
Trenutak kasnije, srpski snajperisti eliminisali su neprijatelja.
Vojislav Vukašinović, svedok i učesnik herojske bitke sa Košare, danas je u Debeljači opomenuo i zamolio:
"Molim vas da nikada ne zaboravite heroje, njihove majke, porodice, heroje invalide koji su ostavili delove svojih tela na vrletima Prokletija, pa i srpske ratnike koji se danas, a ni tada se nisu, osvrtalli prema sili koja ih napada, već prema svetinji koju brane".
