Tako počinje životni put mladića koji nas je "na prvi pogled" kupio svojom skromnošću, čestitošću, obrazovanjem...

Ne, nije u pitanju "neki mamin sin" koji je uspeo da postane takav uz stalnu brigu, pažnju i puno novca. Naš heroj Vasilije odrastao je u Dečjem selu - ustanovi za decu bez roditeljskog staranja u Sremskoj Kamenici, iako je imao, a i sada ima roditelje, sa kojima i dalje održava kontakt.

Ovaj mladić u selu je, kao što rekosmo, završio slučajno - pošto je buntovno napustio porodični stan u kom je bio ostavljen više sati, sam sa sestrom. Ima ukupno devetoro braće i sestara, od kojih je osmoro - uključujući i njega, zbog neadekvatnog staranja u porodici, odgojeno u Dečjem selu.

Ali ne krivi Vasilije za to ni roditelje, ni ostalu rodbinu..."Hvala bogu, sve je ispalo kako treba. Odrastao sam skromno, imao sam sve što je potrebno za odrastanje i ne žalim ni za čim", kaže ovaj mladić kog smo zatekli baš u Dečjem selu.

U par rečenica i bez vidljivih emocija opisao nam je kako je stigao u Dečje selo, kako je kao mali savladao dnevnu rutinu - ustajanje u šest, lična higijena, doručak, sređivanje sobe, škola, učenje...Ponosno kaže da je već sa četiri znao da opegla sebi majice!

Pamti tri vaspitačice koje je doživljavao kao najbliže, od kojih je jedna u penziji i s njom se i dalje viđa i čuje.

Seća se i dolazaka roditelja, siguran je da ga sećanje ne vara i da su za svaki rođendan dolazili da ga vide.

Zahvalan je i danas svima koji su ga naučili da je u životu najvažnija skromnost i da se za uspeh treba boriti.

Ne osuđuje ni svoje roditelje, ni društvo, ni vreme u kom živi za sudbinu koja ga je snašla.

Uspešno je završio prvo osnovnu, pa srednju ugostiteljsku školu. Uz sve to je bio i uspešan fudbaler. I danas "pika loptu" na terenu lokalnog Fruškogorca, dok dan po dan ostvaruje svoj san - da kao diplomac DIF-a nastavi karijeru fudbalskog trenera ili ugostitelja u nekoj evropskoj zemlji.

Iz Dečjeg sela i dalje dobija namirnice od kojih sam priprema hranu. U stanu u Novom Sadu, koji pripada Dečjem selu, živi sa starijim bratom. A odakle mu tako lepa garderoba? Pa zaradi za nju sam - kelneriše po novosadskim i beogradskim restoranima, angažuju ga za svadbe, pere tepihe, ne libi se ni jednog posla.

Pitam ga kako izgleda kada si mali, bolestan i sam, imaš temperaturu na primer, a nema mame i tate da te drže u naručju? Pitam ga i kako je to kad nema "dobre vile" da ti sredi sobu, kupuje igračke, čita bajku za laku noć...? Dobijam "spartanske" odgovore, da je sve bilo u redu i da mu "odrastanje nije bilo teško".

Kao najsrećniji trenutak u životu Vasilije izdvaja iznenađenje koje su mu priredili drugari iz Kamenice (koji nisu iz Dečjeg sela i žive sa svojim porodicama).

"Za 18 rođendan drugari su mi uplatili put na more. Tada sam ga prvi put video u životu. Bili smo u Sartiju, u Grčkoj, to im nikada neću zaboraviti", hvali Vasilije Borojević svoje drugove.

I ne, to nije sve zbog čega nas je ovaj dečko oduševio. Saznaćete ostale razloge kada ga vidite i čujete šta kaže:

"Bolje ti je jednu takvu dušu sačuvati..."

...nego 100 kamenih crkava sagraditi", ključna je rečenica kojom svoj rad u Dečjem selu opisuje Radenko Kondić, sada rukovodilac službe smeštaja, a nekada vaspitač sa desetogodišnjim iskustvom u ovoj ustanovi.

Upravo tom rečenicom Kondiću se jednom davno, na putovanju po Crnoj Gori, obratio tamošnji sveštenik i ona je i danas njegova ideja vodilja kada radi i za sve što radi.

Kondić je i razlog zbog kog smo do sela stigli - pošto su nam čitaoci javili da ulaže nadljudske napore da deci koja napuštaju selo i kasnije pomogne - oko zaposlenja, zdravlja, novosnovanih porodica...svega!

"U selu su uglavnom deca čiji su roditelji živi, a nisu u mogućnosti da se adekvatno brinu o deci, zatim deca oduzeta roditeljima iz najraznovrsnijih razloga - nedekvatna briga, siromaštvo, vaspitno i obrazovno zanemarivanje, a nekad čak dođu ovde i na inicijativu roditelja, kada uvide da nemaju kapacitete, pa se sami jave", upoznaje nas sa "prosečnim stanarima sela" naš domaćin.

Kaže i da je sve bilo zamišljeno drugačije i da bi deca trebalo da u selu budu kratko dok se ne vrate u porodicu - bilošku ili hraniteljsku.

"Ali u praksi je drugačije - deca ovde ostaju i do 15 godina", kaže Kondić dok naš razgovor malo, malo pa prekida neko dete.

"Čika Radenko, ima li nešto slatko?", pita crnokosa devojčica krupnih očiju..."Nema, biće kasnije", kaže Radenko i nastavlja priču koja ga, vidi se, i lično dotiče:

Kaže da se i broj i struktura dece koja tu dolaze promenila unazad 20 godina, zbog sve razvijenije institucije hraniteljstva u Srbiji.

Dece je manje nego pre deceniju i po, kada ih je bilo i po 130, a poslednjih godina Centri za socijalni rad u Dečje selo šalju sve više zahteve za smeštaj dece koja su već činila krivična dela ili imaju zdravstvene probleme, psihijatrijske na primer.

"Zdravo jezgro, da tako kažem, ipak je očuvano - Imamo i dece od dve tri godine, i dece koja su vrlo zdrava i dobri učenici i studenti", priča nam Kondić koji ne krije da često "povlači" i lične kontakte da nekom od svršenih studenata nađe posao.

Najviše ga boli što ne postoji sistemsko rešenje da se svake godine deci koja su odrasla u selu obezbedi posao ili stan.

"To se retko događa, zato smo i razvili uslugu 'Kuća na pola puta', imamo velike resurse - 10 stanova u Novom Sadu, sređenih i opremljenih koje su dobri ljudi ostavili u amanet, tako da taj problem mi rešavamo nekada i privatnim intervencijama i vezama", objašnjava nam Kondić, dok plavokosi dečak, sa rancem na leđima ulazi u kacelariju i traži loptu...

MONDO: U Srbiji oduzmu 1.000 dece godišnje

Krećemo u šetnju po selu...Kućice sa dnevnim boravkom i trpezarijom u prizemlju, spavaće sobe na spratu.

Sve pod konac - uredno poslagane igračke na krevetima, malene patofne pored. "Da li je ovako sve sređeno zato što smo mi došli?" pita sumnjičavi kolega.

"Ne, tako je svuda, samo je kod dečaka, 15. godišnjaka ponekad haos", kaže nam Radenko dok mu se u naručje zaleće 10 godišnja devojčica.

Kako usvojiti dete u Srbiji

Pitam ga šta sve on lično radi, pošto vidim da se ne ponaša kao "rukovodilac".

"Čistio sam i wc šolje", navodi mi slikoviti primer, uz opasku da se danas u našem društvu "doživljaj rukovodećih mesta potpuno preokrenuo i da "umesto da služe, očekuju da im služe".

A Radenko služi, li služi u misiji koju mu je, jednom davno, nametnuo sveštenik u Crnoj Gori...A nagrada? Stigne - i to često. Poslednja se zove Vasilije!