Japanci uvoze perje iz Srbije, ali gusaka sve manje

Istraživali smo na ovogodišnjem "svetskom prvenstvu" u nadmetanju gusaka - "Gusanijadi".

Da su proizvodi od gusaka - perje i paperje, gušja mast ili gastronomska poslastica - pašteta od gušče jetre, zlata vredni, odavno se zna.

Kvalitetna jetra za paštete, kažu stručnjaci, u svetu dostiže i cenu do 300 evra po kilogramu, guščija mast od davnina je poznata kao lek, a perje je dragoceno jer je najkvalitetnije i najbolje greje i koristi se za izradu jastuka, jorgana, jakni... Pored toga i guščje meso je, tvrde nutricionisti vrhunsko, jer je puno proteina i nema holesterola.

"Veliki je problem, kao i sve u poljoprivredi - tako i tu - bude problem sam plasman. Znači, vi proizvedete guske i kad dođe da treba da se kolju i prodaju nemate kome, ili kad krećete u to obećavaju vam sve će moći i sve ćemo naći - a kad dođe vreme i predate robu - ne dobijete pare", objašnjava nam predsednik uduženja odgajivača gusaka "Belo pero" Živica Terzić.

Kaže da ni on više ne pamti vremena kad je sve dobro funkcionisalo i kad su bili organizovani otkupi.

"Bilo je to pre nego što sam rođen, 60-tih godina prošlog veka. Postojali su odgajivači sa po 3.000 - 4. 000 gusaka. Mokrin je tada imao i 15.000 gusaka, a sad kad bi sve sabrali, možda 1.500. A da nema ovog nadmetanja, to bi bilo i drastično manje", kaže Terzić koji kaže da Mokrin živi za "Gusanijadu" i da samo zbog nje meštani i dalje drži guske.

Pa šta drugo rade?

Pretežno se, kaže Terzić, bave ratarstvom, sade kukuruz, pšenicu, suncokret, a sve više ljudi radi i u firmama u Kinkindi i Senti gde su otvoreni strani proizvodni pogoni koji se bave proizvodnjom kablova za autoindiustiju, a postoji i livnica u Kikindi, Toza Marković...

Terzić, koji se od malih nogu bavi uzgojem gusaka, objašnjava da je u udruženju "Belo pero" 80 članova koji se bave aktivno bave uzgojem gusaka. "Uglavnom ih držimo zbog nadmetanja, porodice koriste meso za ličnu upotrebu, ponekad nešto prodaju, ali ozbiljnije komercijalne priče nema"...

A zašto?

"Prvo, zato što držimo jednu autohtonu rasu koja nije do te mere za komercijalnu upotrebu, to su guske koje snesu do 10 jaja (a po jaje nose svaki drugi dan) same legnu na jaja i legu mlade. Nisu industrijske koje legu 30, 70, 80 jaja", navodi Terzić.

I dalje se najviše traži i prodaje guščja mast."Ljudi često zovu i traže mast jer je dobra za bronhitise kod dece, čak je i lekari preporučuju, zatim meso je nešto što može da se koristi bilo da se prave prerađevine kao što su salame, ili suvo guščije meso", priča naš sagovornik.

Pitam za guščiju paštetu koja bi sigurno bila najisplatljiviji proizvod.

"Paštetu ne pravimo jer se guske kod nas ne kljukaju. Kada se kljukaju - one imaju jetru od pola kilograma ili 750 grama a kada se hrane prirodno imaju jetru kao kod kokoške, možda malo veću. Drugo, naši ljudi nisu na to navikli, nije to nešto što je bilo hrana Mokrinčana, niti narod ima naviku da jede guščju paštetu a meso je vrlo ukusno i jednostavno za spremiti, kao i salame i guščje kobasice, sve smo probali i sve je ukusno", priča Terzić.

Poneko se, kaže i dalje bavi i skupljanjem perja.

"Uzme po 100 guščića pa ih dva-tri puta čupa u toku godine, pa perje da, a guščići mu ostanu i budu guske. Ali, kad ih proda to bude jeftino, time se bavi par ljudi". Perje se, kaže, i dalje otkupljuje.

"Postoje Japanci koji kupuju perje - preko momka iz Sente koji je posrednik, i koji ima ugovor sa firmom iz Japana, pa mu on odvaja perje od paperja, ima mašinu duvaljku, pa se izvozi za Japan samo to paperje. Od njega prave jakne i jastuke", ističe Terzić i dodaje da perje košta oko 1.000- 1.500 dinara kilogram, a potrebno je šest do osam gusaka u jednom čupanju za kilogram perja.

Da li guske boli kad ih neko čupa, nismo mogli da ne upitamo...

"Normalno da je da se guske čupaju jer one i same tokom leta odbacuju svoje perje, mitare i drugo im raste. Tako se čuvaju od toplote, a kad se čupaju niti im škodi niti ih boli", tvrdi Terzić.

I Janoš Kivuč iz Temerina već 30 godina se bavi uzgojem gusaka. Pamti vremena kada su on i supruga imali i po 2.000 komada, a sad ih drže samo 600.

"Nema potražnje za mesom, pala je, jeste kvalitetno meso ali ljudi nisu navikli da to jedu, a i skupo im. Ja kilogram mesa prodajem za 300 dnara živo, a očišćeno za 450 dinara", priča za Mondo Kivuč.

Najviše, kaže, prodaje mast, dimljene batake i belo meso, po koje dolaze ljudi iz raznih krajeva Srbije.

Ipak, posao koji je nekada cvetao, sada je "na minimumu" isplativosti.

"Ja ne vidim da će biti bolje...To treba država da pokrene. Nemamo ni jednu klanicu specijalizovanu za to...Ima i drugih stvari zbog kojih nismo pripremljeni. Vakcinacija je jedna od njih - kod nas je obavezna vakcinacija na kugu, a u EU nema izvoza mesa ako se guskama da ta vakcina", jada se Janoš.

"Ovde ne možemo raditi jer nema klaonica i dok se ne napravi prava klaonica, nema svrhe da držimo više gusaka. A da izvozimo ne možemo jer država traži da se guske vakcinišu", objašnjava muke guščara Kivuč.

I kad ne bude vakcinacije, treba bar dve godine da prođe da bi se dozvola dobila, dodaje.

Za to vreme, njegova porodica, hrani se guščjim mesom.

"Imamo i ćurke, ali guska je prava stvar", siguran je Janoš, Don Kihot guščarstva.






--