Sve što treba da znate o vakcinama

Vakcine svakog minuta spasu pet ljudskih života. I nisu nikakva "novotarija". Prva vakcina bila je vakcina protiv velikih boginja, Edvarda Dženera, davne 1796. godine.

"Razloga ima mnogo, zadiru u psihologiju, sociologiju, ali kada bi trebalo da sažmemo razloge zašto je poverenje u vakcinaciju danas mnogo manje nego nekada, moglo bi se reći da je vakcinacija velikim delom žrtva svog uspeha.

Zarazne bolesti koje vakcinacija sprečava danas se viđaju ekstremno retko, jedna od njh je čak iskorenjena s lica sveta, to su velike boginje. Ta bolest više ne postoji, a vakcinacija je u velikoj meri zaslužna za to. Takođe, dečja paraliza svedena je na malobrojna žarišta u svetu, za koja se nadamo da će uskoro nestati pošto uslovi za to postoje, čime će i ta bolest biti iskorenjena u potpunosti", kaže dr Janković.

Vakcinacija je postigla ekstremno smanjenje učestalosti još nekoliko bolesti, a neke su privremeno iščezle iz mnogih zemalja, uključujući i našu, pa su se opet vratile kada je obuhvat dece vakcinacijom opao. Takav je slučaj na primer malih boginja, a svi smo bili svedoci šta se desilo kad su se vratile...

Zarazne bolesti odnosile su strahovit danak tokom istorije. Odnose ga i danas, ali u mnogo manjoj meri nego tokom ranijih vekova, ili u eri pre vakcinacije.

Ali upravo zbog uspeha vakcinacije i činjenice da te bolesti danas ređe viđamo, ljudi možda manje uviđaju potrebu za vakcinacijom.

Opustili smo se?

"Može i tako da se shvati. U suštini, mi reagujemo na one pretnje koje percipiramo. Kada treba verovati nekome na reč da bi se nešto loše desilo ako se ne bismo vakcinisali, a nemamo opipljiv uvid u to, razumljivo je da onda dolazi do sumnji, pogotovo kada se pojave oprečne informacije", kaže dr Janković.

S druge strane, iako su vakcine visoko bezbedne, čak imaju mnogo manji stepen rizika od ozbiljnijih neželjenih efekata od većine lekova, ipak ni one nisu "savršeno bezbedne" i ponekad izazivaju i neželjene reakcije. I onda, kad zarazne bolesti "ne viđamo", čak i te vrlo retke neželjene reakcije dođu u prvi plan.

"Mnoga oboljenja ili pojave povezuju se u javnosti sa vakcinacijom, ali bez naučnih dokaza. To je slučaj i sa lažnom vezom između vakcine MMR i autizma, koja je mnoge ljude uplašila, iako se ispostavilo da takva veza ne postoji", objašnjava dr Janković.

Nauka kaže da je u pitanju puko vremensko podudaranje između trenutka u kojem je propisano da se deci daje prva doza MMR vakcine, i uzrasta u kojem se pojavljuju prvi simptomi autizma.

I deluje logično pitanje zašto se onda davanje vakcine ne pomeri za nešto stariji uzrast, ako bi to umirilo roditelje i možda doprinelo porastu broja vakcinisane dece?

"MMR vakcina optimalni efekat ima upravo u drugoj godini života, kada se i daje. Ona decu štiti onda kad im je to najpotrebnije, jer se tokom prve godine istroše zaštitna antitela poreklom od majke. Zato je logično dati vakcinu u drugoj godini. Imunski sistem je tada dovoljno pripremljen za nju, ona se dobro podnosi i inače, nema mnogo neželjenih efekata ni kasnije, ali ako već tražimo da ih smanjimo na najmanju moguću meru, onda je druga godina života pravi trenutak."

I od aspirina može da se umre...

Ono što svi često gubimo iz vida je da i od nekih "običnih" lekova, kakav je recimo aspirin, teorjski može da se umre. A lekove, naročito ove koji se kupuju bez recepta, ljudi kupe, popiju ne čitajući uputstvo i više o tome ne razmišljaju. U isto vreme, oko vakcina se vodi polemika u javnosti?

"Da, u retkim slučajevima, kad se neke stvari poklope, i aspirin može imati fatalne posledice. Ali, kad je o vakcinama reč, došlo je do jednog društvenog fenomena, otpora prema vakcinaciji", kaže dr Janković.

"Zapravo, otpor vakcinaciji je uvek postojao, čak i u eri kad su zarazne bolesti bile česte, ali je tada više bio vezan za religijska ubeđenja, ili za to što je vakcinacija bila 'nova' i samim tim 'strašna', kao i sve što nam je nepoznato. Prva vacina bila je vakcina Edvarda Dženera protiv velikih boginja, krajem 18. veka. Za tu vakcinu korišćen je manje opasan virus kravljih boginja, i vi ste tada, 1796, imali karikature u novinama, na kojima su bili nacrtani ljudi koji se pretvaraju u krave, a u nekim gradovima u Engleskoj izbijali su i nemiri kada je uvedena obaveza vakcinacije."

Ali, ne možemo da ne primetimo, reč je o kraju 18. veka, a danas u 21. veku vodimo istu polemiku.

"Sad vodimo opet tu polemiku, da. Naravno, vakcine su modernije a vakcinacija je prešla jedan dug put naučnih istraživanja, koja su povećala bezbednost, odnosno dodatno smanjila rizike. Ti rizici da se nešto loše desi zbog vakcine uvek su bili značajno manji nego rizici od zaraznih bolesti, zato je racionalno bilo vakcinisati od početka, ali taj odnos je danas povoljniji nego ikad. Bezbednost vakcina raste sa poboljšanjem tehnologije i kontrole kvaliteta. Ništa se u medicini i životu ne kontroliše toliko rigorozno kao vakcine, to je ironija, a opet često čujemo teze dosta olako izrečeno, da su vakcine nešto neprovereno", kaže dr Janković.

Kako se stvara imunitet

Često se može čuti da su se ljudi "i pre razboljevali, pa preleže i steknu prirodni imunitet", kao i tvrdnje da je taj "prirodni" imunitet "bolji" od ovog koji stičemo vakcinama, ali dr Janković kaže da između imuniteta koji se stvara kad se bolest preleži i onog koji stvaramo vakcinacijom nema razlike.

"Na nivou imuniteta nema razlike. Vakcinama mi stvaramo prirodni imunitet, samo malo 'varamo', pa ga stvaramo bez obolevanja. U suštini, imunsko pamćenje je sposobnost našeg imunskog sistema da zapamti karakteristične strukture, mi ih zovemoantigeni. To su molekuli koji se mogu prepoznati jer imaju komplikovanu građu, koja nije kao ni jedan drugi molekul. Kad imunski sistem jednom takav neki antigen poveže sa potencijalnim oboljenjem ili sa preležanim oboljenjem, on ga pamti. U mnogim slučajevima ceo život i kod ovih bolesti koje je moguće sprečiti vakcinacijom mi imamo takvo pamćenje", objašnjava dr Janković.

"Suština je da imunitet nije različit. Vakcinacija je kao 'zapamtiti bolest, a ne dobiti je'. Jednom kada steknemo imunitet, on je isti kao onaj prirodni, ali nije dobijen po cenu obolevanja. To je važno, zato što prirodan tok bolesti nosi visoke rizike u nekim slučajevima.

Znate, boginje smo nekada smatrali dečjom bolešću. I zaista, većina obolelih se oporavi, ali recimo male boginje čak i u razvijenim zemljama imaju stopu komplikacija opasnih po život od 1 do 2 na hiljadu.

To ne deluje strašno, sa strane, dok se ne setimo da je to jako zarazno oboljenje i da će u nekom trenutku sva deca koja nisu preležala male boginje, ili nisu vakcinisana, doći u kontakt sa tim virusom, ako pustimo da se stvari prirodno odvijaju, kao što je ranije i bilo.

Čak i da je tek svaki hiljaditi ugoržen, to je značajan broj dece. Deca umiru od malih boginja", kaže dr Janković.

E sad… Jedan od hiljadu generalno. Ali za onog kome se to desi, to je onda sto posto, to je ono što ljudi zaboravljaju.

Dr Janković se slaže, i podseća da rizik da se nešto stvarno ozbiljno desi od vakcine "verovatno nije ni jedan od milion".

Češće se susrećemo sa decom sa problemima u razvoju, ali...

I to nas dovodi do problema, uslovno rečeno. Ljudi se obično pozivaju na to da se danas češće susrećemo sa decom koja imaju neke probleme u razvoju. I dr Janković se sa tim slaže:

"To je istina. Istina je da je učestalost mnogih neurorazvojnih poremećaja, a posebno ako pričamo o spektru autizma, veća nego ikada ranije. Jedan deo odgovora na pitanje zašto je to slučaj leži u promeni dijagnostičkih kriterijuma, tako da bi neke osobe koje danas dobiju dijagnozu poremećaja iz spektra autističnih ranije bile vođene pod drugim dijagnozama. Danas se pod krovni termin 'spektar autizma' uključuje mnogo različitih stanja, sa različitim uzrocima, genezom i faktorima. Dakle, delom, broj slučajeva raste zbog toga što se promenila dijagnostika i metodologija."

I stručnjaci se dakle slažu da neurorazvojni poremećaji jesu češći. Ali, slažu se i oko još jedne stvari: ta pojava ima sasvim sigurno više od jednog uzroka.

"S jedne strane je genetička predispozicija, i uopšte biološka, sa druge strane faktori vezani za način života i spoljašnju sredinu.

To ne važi samo za spektar autizma, to važi za sve bolesti koje su u porastu. Mi smo danas izloženi uslovima života i raznim činiocima koji do pre izvesnog broja decenija, ili eventualno vek ili dva, nisu postojali za ljudski rod.

Milionima godina evolucije adaptirali smo se na jedne uslove, a sada smo se relativno naglo, sa stanovišta evolucije vrste, obreli pod prilično drugačijim uslovima. Mnogo toga utiče na nas istovremeno, i mi sad ne možemo iz tog klupka da raspletemo jednu stvar i da kažemo sad 'e zbog toga je sve'.

Zna se da recimo ishrana takođe utiče na mnoge bolesti, naročito u simbiozi sa našim crevnim bakterijama, na alergije takođe, koje su isto u porastu. Dakle, imamo složeni splet činilaca vezanih za civilizaciju. Danas drugačije živimo nego nekada. To donosi rizike."

Znači, vi kažete - vakcine nemaju nikakve veze?

"Ovde dolazimo do mesta na kojem obično nastaje 'problem u komunikaciji'", kaže dr Janković.

"Upravo govorimo o tome koliko toga ne znamo. A sada ću u sledećoj rečenici reći 'ali znamo da vakcine nemaju veze s tim'. I prirodno je da se ljudi zapitaju 'pa ako sve ovo znate da ne znate, kako onda baš za vakcine znate da nemaju veze s tim'."

I jeste prirodno, složićete se. Ali, pošto se i naš sagovornik slaže da je to najnormalnija reakcija, evo i objašnjenja...

Dakle, kako lekari znaju da vakcine nemaju veze sa povećanim brojem neurorazvojnih poremećaja?

"To je na neki način paradoks istraživanja. Vidite, Vejkfildovim radom koji je bio taman toliko naučno zasnovan da se hipoteza o povezanosti MMR vakcina i autizma postavi, ali ne i da se proveri, skrenuta je pažnja na ovo pitanje. Kasnije se ispostavilo da je u njegovom radu bilo brojnih propusta i ta je hipoteza odbačena, ali pošto je postavljena, rađena su istraživanja, ciljano, da se ona potvrdi ili opovrgne. I to ne jedno istraživanje.

Rađen je čitav niz istraživanja tokom dve decenije, u velikom broju zemalja. Nezavisni timovi, sa različitim izvorima finansiranja, svi zainteresovani za jedno - da otkriju istinu.

Neki zato što tragaju za naučnom istinom, dakle bilo je akademskih studija. Zatim oni koji imaju neki interes u tome, znači s jedne strane industrija, s druge strane udruženja roditelja i državna i nadnacionalna i nevladina tela... svi kojima je bilo važno zbog onoga čime se bave da dođu do istine.

U svakom od ovih istraživanja dobijen je rezultat da deca koja nisu primila MMR vakcinu, i ona koja su je primila, imaju isti rizik da obole od poremećaja iz spektra autizma, odnosno, da je ista učestalost do u statističku grešku, u te dve grupe ne samo tih poremećaja, nego i svih drugih koji su ispitivani", kaže dr Janković.

Znači možemo to da kažemo ovako: zna se da vakcina nije uzrok jer su zbog hipoteze od pre 20 godina rađena ciljana istraživanja, koja sticajem okolnosti iz različitih razloga ograničavajućih, nisu mogla da budu urađena za ove druge faktore (okolnosti, okruženje, način života) za koje se sumnja da utiču na porast broja neurorazvojnih poremećaja?

"Da. Za neke od ovih drugih faktora jesu, ali okolnosti je mnogo i ne možemo da kažemo sa sigurnošću da kažemo za svaki od njih. Ali, za one faktore koji se tiču načina života, za koje jesu rađena istraživanja, za njih takođe možemo sa sigurnošću da kažemo da li utiču ili ne utiču. Recimo, ispitivani su mnogi pojedinačni faktori iz okruženja. Za sada, jedan konkretan uzrok iz okruženja nije nađen.Bilo je indicija da neki pesticidi povećavaju učestalost, ali ne znamo da li je taj efekat specifičan i direktan, ili je indirektna posledica toga što su oni inače štetni po zdravlje. Efekat jeste značajan, ali nije univerzalan. Ne možemo da kažemo ni da je sve od toga, od pesticida", objašnjava dr Janković.

Živa i aluminijum u vakcinama

A teški metali u vakcinama?

"Živa je nekada bila deo vakcina, atom žive je bio deo molekula timerosala, etil-žive, ali u vakcinama koje su danas u kalendaru redovne vakcinacije njega odavno nema."

Dr Janković kaže da čak i tada kada je živa korišćena da se spreči kontaminacija vakcine, nije bilo zabeleženih nikakvih štetnih efekata tog timerosala.

"Bilo je puno priče o tome, zato što reč živa kao teški metal zvuči zastrašujuće ljudima, i naravno u drugom obliku hemijskom i u većim dozama, živa bi i bila toksična. Taj momenat da neke stvari ne mogu biti toksične dok se ne dostigne neka doza nekako lako nam promakne. Mi se vezujemo za stvari kao dobre ili loše, čujemo reč živa i bežimo od toga. Zamenili smo toplomere sa živom nekim koji rade mnogo lošije, ali su bezbedni u smislu da nema žive kad se razbije…

Suština je da je koncentracija, odnosno količina žive u vakcinama bila daleko ispod praga za bilo kakav toksičan efekat, a etil-živa je forma koja se ne akumulira u organizmu.

Ali, pošto su se oko toga vodile polemike, i pošto je roditelje plašila ideja da daju detetu nešto što u sebi sadrži živu, koliko god lekari govorili da to nije dovoljno žive da izazove bilo kakve štetne posledice, ona je izbačena. Tako da danas, i nezavisno od ove priče da ta živa i nije bila opasna, žive u vakcinama koje su predviđene kalendarom vakcinacije - nema. I tu priču možemo da stavimo po strani."

Dakle, u vakcinama koje se daju kod nas, deci, prema kalendaru obavezne vakcinacije žive nema?

"Da. U nekim pakovanjima vakcine protiv gripa, višedozne vakcine, postoji, ali ni u jednoj od vakcina koje su u kalendaru obavezne vakcinacije, za decu, žive više nema. I to već dugo.

Sada se polemike vode o aluminijumu, ali svodi se na istu stvar.Nije u pitanju jedinjenje koje ima toksičnost u dozama koje se nalaze u vakcinama. Naprosto, svi izvori aluminijuma oko nas su trajniji rizik za kontaminaciju aluminijumom tokom života, nego ta količina koju ćemo primiti jednom ili dvaput u životu sa vakcinama. To nije uporedivo sa količinama aluminijuma kojima ćemo se kontaminirati tokom života, i, mnogo važnije, nije ni prineti onom pragu na kojem mogu da se primete toksični efekti. Razlika u količini ide do sto puta."

Znanje umesto prinude

Šta mislite da bi moglo da se uradi da se poveća broj vakcinisane dece? Mislite li da ima smisla ova politika kažnjavanja, pretnji oduzimanja decom? Jer, ako neko neće da vakciniše dete iz ubeđenja, nema te kazne koja će ga naterati da to uradi, dok ga neko ne ubedi, ili mu ne objasni zašto bi trebalo da vakciniše dete?

"Delikatno je pitanje. Ne postoji u svetu jedinstven način da se obezbedi obuhvat vakcinacijom. Ne postoji samo jedna strategija koja radi, i ne postoji samo jedna strategija koja omanjuje.

Iskustva su pokazala da kad je roditelj uveren da je nešto štetno za dete, vrlo teško će to promeniti samo zbog pretnje kaznom", kaže dr Janković.

"Suština je da su vakcine dobre za decu. Kao lekar, svestan sam da odgovor koji ja dajem takođe ima ograničenu vrednost. Ne možemo svi da gledamo stvari kao lekari, moramo da sagledamo stvari i iz nekog drugog ugla.

Naravno, pristrasan sam u korist medicinskog aspekta i moj odgovor uvek glasi da je nama najveća želja i cilj da niko ne vakciniše dete zbog kazne, niti da takve kazne ikada budu potrebne, nego da naprosto svi donesemo odluku na osnovu odmeravanja činjenica i na osnovu našeg najboljeg znanja.

Kad kažem našeg mislim na naučnu zajednicu i na znanje pojedinca, i na znanje kolektiva koje je stečeno samopregornim radom ogromnog broja pojedinaca kroz već više od dva veka. Da sva ta znanja pretočimo u dobru odluku. To onda ne ostavlja mnogo prostora da razmišljamo o stvarima kao što su kazne ili prinude.

Ali, u realnom životu, takav stav može da se shvati kao veoma idealističan. Svakako ne mislim da deca treba da ostanu nevakcinisana, dok ne ostvarimo taj ideal opšteg razumevanja. E sad… kako ostvariti taj obuhvat vakcinacijom, koja je doza prinude etički opravdana… tu moraju da pomognu filozofi, etičari.

Kontraefekat je takođe moguć, ali isto tako, postoje iskustva da je u nekim zemljama obuhvat drastično opao nakon ukidanja obaveze i da je obaveza vraćena. Takva iskustva postoje. Opet, postoje i suprotna iskustva, da je u nekim zemljama izbor uvek bio slobodan, ali da je obuhvat vakcinacijom uvek bio visok, i sada je visok, kao u Skandinaviji recimo."

Ono što je važno da se razume je da, iako ima i lekara koji misle drugačije, stav medicinske struke nije nastao "preglasavanjem".

Da, ima lekara koji misle drugačije.

Ali konsenzus je postignut sveobuhvatnom analizom činjenica i rezultata naučnih istraživanja, i zbog toga većina lekara podržava vakcinaciju.

Ne zato što su se tako "dogovorili". Nego zato što su se, kako kaže dr Janković, "odavno dogovorili koji argumenti u nauci, pa i u medicini, imaju težinu".

"Nema univerzalnog rešenja. Lično nisam pristalica toga da se prava stvar uradi pod prisilom. Ali… nekada moramo da mislimo na interese deteta. Ako dete dobije zaraznu bolest koja je opasna po život, slabo će nas uteštiti to što smo ispoštovali najslavnije i najsuptilnije stranice literature iz bioetike.

Bioetika treba da postoji, i ta debata treba da se vodi. Ipak, žao mi je što su se stvari do te mere polarizovala da se o vakcinama priča na nivou 'za ili protiv'. Naravno da je odgovor onda 'za', ali to je zato što argumenti pretežu na tu stranu. Mi kao lekari ne možemo da se postavimo na sredinu, kad imamo jasne razloge zašto preporučujemo vakcinaciju.

Ali, kada je u pitanju komunikacija i razumevanje, legitimno je da neki ljudi misle drugačije.

Postavlja se ipak pitanje, kada imate interes maloletnog deteta, država mora na neki način da ga štiti. Isto tako, mora da uvaži da neki ljudi misle drugačije. Kako tu naći najpravičnije rešenje, koje uvažava pravo roditelja da se ne slaže sa lekarom, ali i pravo deteta da bude zaštićeno… To je mudrost koju tražimo", zaključuje dr Janković.

Pročitajte i: Kako "radi" i zašto je važna vakcina protiv HPV-a