Django Unchained (2012)
Režija: Kventin Tarantino
Uloge: Džejmi Foks, Kristof Valc, Leonardo DiKaprio
Distributer: Tak
Zašto lično?
Pa pitajte bilo koga ko je 70-ih godina odrastao u Jerkoviću, ili što bi rekla N, moja sestričina iz Amerike, Jerk Brothers naselju. Verovatno je slično bilo i u ostalim problematičnim beogradskim krajevima.
Pitajte ih dakle ko uvek puca prvi, ko puca levom, ko je Sartanin drugar ili ko to ubija polako.
Jer, jedan je Đango.
Dakle neko je nakon toliko decenija (ne računam Mike Takešija, o njegovom Đangu iz 2007. nešto kasnije) dirnuo u jednog od čuvara mog detinjstva. Pa ljudi, jedan moj drugar iz škole je u to vreme dobio brata po imenu Đango, stvarno. Inače, taj drugar je tamnoput. Baš bih voleo da mogu danas da ga sretnem, da ga pitam da li su on i Đango Junior pogledali ovog Tarantinovog crnog Đanga. Nadam se da jesu i da su zadovoljni viđenim, baš kao i ja.
Jasno je dakle, Đanga sam jedva dočekao. Iako mi je i onaj japanski sukijaki Đango sa azijskim glumcima koji se muče da pričaju engleski bio poprilično spektakularan i u kojem je, uzgred, i sam Tarantino imao superzabavan kameo, sličan onom koji je sebi dodelio i u sopstvenom filmu, ipak je to bio film o usamljenom samuraju/revolverašu koji se samo brinuo o gluvom dečaku koji će tek nekoliko godina kasnije otići u Italiju i postati Đango!?
Da, otprilike tako nešto, ali to vam je ta legenda o slavnom i nepobedivom revolverašu – blesava, sumanuta, emotivna i toliko privlačna. I onda, na sve to, dolazi i Tarantino da da svoj konačni, ludački doprinos legendarnom liku.
Boljeg ni ja ne bih mogao da izaberem za ovako odgovoran zadatak.
Đango je rob, razdvojen od svoje ljubavi i na putu za ko zna koju teksašku zabit. Njegovu kolonu sustiže doktor Šulc, lovac na ucenjene glave, i on u Đangu vidi svedoka zločina koji su počinila braća Britl koje, kako stvari stoje, samo on i može da identifikuje. Šulc na svoj način oslobađa našeg junaka koji pristaje da sa nemačkim zubarom krene u poteru za ozloglašenom braćom. I naravno, glupo bi bilo da je drugačije, Đango ima i svoj motiv da stigne i kazni proklete Britlove. Osvetu, naravno. Put do konačnog obračuna je, međutim, dug i težak. Posle mnogo, mnogo leševa, bizarni, ali i dinamični duo stiže do Kendilenda, plantaže pamuka, robova i mandingo gladijatora. Đango je, čini se, u bezizlaznoj situaciji.
Režija: Kventin Tarantino
Uloge: Džejmi Foks, Kristof Valc, Leonardo DiKaprio
Distributer: Tak
Zašto lično?
Pa pitajte bilo koga ko je 70-ih godina odrastao u Jerkoviću, ili što bi rekla N, moja sestričina iz Amerike, Jerk Brothers naselju. Verovatno je slično bilo i u ostalim problematičnim beogradskim krajevima.
Pitajte ih dakle ko uvek puca prvi, ko puca levom, ko je Sartanin drugar ili ko to ubija polako.
Jer, jedan je Đango.
Dakle neko je nakon toliko decenija (ne računam Mike Takešija, o njegovom Đangu iz 2007. nešto kasnije) dirnuo u jednog od čuvara mog detinjstva. Pa ljudi, jedan moj drugar iz škole je u to vreme dobio brata po imenu Đango, stvarno. Inače, taj drugar je tamnoput. Baš bih voleo da mogu danas da ga sretnem, da ga pitam da li su on i Đango Junior pogledali ovog Tarantinovog crnog Đanga. Nadam se da jesu i da su zadovoljni viđenim, baš kao i ja.
Jasno je dakle, Đanga sam jedva dočekao. Iako mi je i onaj japanski sukijaki Đango sa azijskim glumcima koji se muče da pričaju engleski bio poprilično spektakularan i u kojem je, uzgred, i sam Tarantino imao superzabavan kameo, sličan onom koji je sebi dodelio i u sopstvenom filmu, ipak je to bio film o usamljenom samuraju/revolverašu koji se samo brinuo o gluvom dečaku koji će tek nekoliko godina kasnije otići u Italiju i postati Đango!?
Da, otprilike tako nešto, ali to vam je ta legenda o slavnom i nepobedivom revolverašu – blesava, sumanuta, emotivna i toliko privlačna. I onda, na sve to, dolazi i Tarantino da da svoj konačni, ludački doprinos legendarnom liku.
Boljeg ni ja ne bih mogao da izaberem za ovako odgovoran zadatak.
Đango je rob, razdvojen od svoje ljubavi i na putu za ko zna koju teksašku zabit. Njegovu kolonu sustiže doktor Šulc, lovac na ucenjene glave, i on u Đangu vidi svedoka zločina koji su počinila braća Britl koje, kako stvari stoje, samo on i može da identifikuje. Šulc na svoj način oslobađa našeg junaka koji pristaje da sa nemačkim zubarom krene u poteru za ozloglašenom braćom. I naravno, glupo bi bilo da je drugačije, Đango ima i svoj motiv da stigne i kazni proklete Britlove. Osvetu, naravno. Put do konačnog obračuna je, međutim, dug i težak. Posle mnogo, mnogo leševa, bizarni, ali i dinamični duo stiže do Kendilenda, plantaže pamuka, robova i mandingo gladijatora. Đango je, čini se, u bezizlaznoj situaciji.
Nema ovde u gore napisanom spojlera, ali jasno je svakom kako se završava ova priča. Crni Đango je pobednik u svakom slučaju, pa i u ovom novom Tarantinovom trijumfu.
Ništa novo, zar ne?
Ovog puta Džejmi Foks je idealni, ali baš idealni Đango, Šulc je neverovatni Kristof Valc, onaj esesovac iz prethodnog Tarantinovog filma, Kendi je DiKaprio, dok je kućni crnac, gori od najgoreg belca, Samjuel Džekson u ulozi za Oskara. Posebne naklone zaslužuju za svoje treš epizode i Brus Dern, Don Džonson i Džejms Remar, kao i Franko Nero za svoj kameo.
Dodajem na sve to i nanovo ingeniozan (u svakom pogledu) saundtrek, fotografiju kao iz najvećih i najpoznatijih vesterna, intrigantni i provokativni scenario, dugačke i inspirativne a-la-Tarantino dijaloge i naravno humor, urnebesan, specifičan, jedinstven.
Uostalom, ovde stvarno nema tajni i svako i pre gledanja tačno zna šta će dobiti u novom Tarantinovom filmu – sve one trejdmark momente koje dobije svaki put od Tarantina. Tako da ni u ovom slučaju nema puno mesta za polemiku – ako vas je Kventin i ranije nervirao i smarao, onda nemate šta da tražite u bioskopima. Ukoliko, pak, mislite da QT skoro nikada ne greši i ukoliko mislite da je, recimo, njegova lekcija iz alternativne istorije u filmu ’’Inglorious Basterds’’ bila genijalna, onda ni njegovo novo čitanje, ovog puta bolnog perioda američke istorije, neće ostaviti nikoga razočaranim. Samo nijanse odlučuju o tome koji je od ova dva filma uspešniji.
Svi znaju u kom tragičnom američkom trenutku je Tarantino morao da predstavi svog Đanga, jasan je i kontekst u kojem on plasira nasilje i teror. Ali evo, sad i ja da budem moderan, da ne kažem hipster, pa da citiram svog novog Tviter prijatelja E.B.-a koji je napisao kako ne shvata svu tu silnu viku jer je nasilje u Đangu potpuno stripovsko, ja bih dodao kao iz crtaća, dok je ono što zaista izaziva ozbiljnu mučninu sve što ima veze sa ropstvom i rasizmom.
A sa takvima se QT razračunava na zaista spektakularan način, jedini moguć – nasilnim neutralisanjem ili ismevanjem.
Takva je, recimo, urnebesna i veličanstvena scena sa KKK prethodnicom i njihovim kukuljicama.
Neizdrživo smešno. Zbog svega toga, prilično je sigurno tvrditi da nema te zdrave osobe koju će ovako stilizovano nasilje da povede u krvavi obračun sa stvarnošću. Onima drugima, na žalost, nije Tarantino potreban da se uhvate za svoje revolvere.
I dobro, na kraju može još ponešto da se doda. Možda je i mogao neki minut ispod ovih 165. Možda je i moglo bez jeftinih fazona poput krvavih cvetova pamuka ili iživljavanja nad Sneškom Belićem. Konačno, možda su i neke čitave scene mogle da ostanu na podu u montaži, ali iskreno, najiskrenije - koga bi još zanimao savršeni Tarantino?
I naravno, za prvi put, ovo se samo u bioskopu gleda. Nigde drugde.
Ja: ****1/2
Ništa novo, zar ne?
Ovog puta Džejmi Foks je idealni, ali baš idealni Đango, Šulc je neverovatni Kristof Valc, onaj esesovac iz prethodnog Tarantinovog filma, Kendi je DiKaprio, dok je kućni crnac, gori od najgoreg belca, Samjuel Džekson u ulozi za Oskara. Posebne naklone zaslužuju za svoje treš epizode i Brus Dern, Don Džonson i Džejms Remar, kao i Franko Nero za svoj kameo.
Dodajem na sve to i nanovo ingeniozan (u svakom pogledu) saundtrek, fotografiju kao iz najvećih i najpoznatijih vesterna, intrigantni i provokativni scenario, dugačke i inspirativne a-la-Tarantino dijaloge i naravno humor, urnebesan, specifičan, jedinstven.
Uostalom, ovde stvarno nema tajni i svako i pre gledanja tačno zna šta će dobiti u novom Tarantinovom filmu – sve one trejdmark momente koje dobije svaki put od Tarantina. Tako da ni u ovom slučaju nema puno mesta za polemiku – ako vas je Kventin i ranije nervirao i smarao, onda nemate šta da tražite u bioskopima. Ukoliko, pak, mislite da QT skoro nikada ne greši i ukoliko mislite da je, recimo, njegova lekcija iz alternativne istorije u filmu ’’Inglorious Basterds’’ bila genijalna, onda ni njegovo novo čitanje, ovog puta bolnog perioda američke istorije, neće ostaviti nikoga razočaranim. Samo nijanse odlučuju o tome koji je od ova dva filma uspešniji.
Svi znaju u kom tragičnom američkom trenutku je Tarantino morao da predstavi svog Đanga, jasan je i kontekst u kojem on plasira nasilje i teror. Ali evo, sad i ja da budem moderan, da ne kažem hipster, pa da citiram svog novog Tviter prijatelja E.B.-a koji je napisao kako ne shvata svu tu silnu viku jer je nasilje u Đangu potpuno stripovsko, ja bih dodao kao iz crtaća, dok je ono što zaista izaziva ozbiljnu mučninu sve što ima veze sa ropstvom i rasizmom.
A sa takvima se QT razračunava na zaista spektakularan način, jedini moguć – nasilnim neutralisanjem ili ismevanjem.
Takva je, recimo, urnebesna i veličanstvena scena sa KKK prethodnicom i njihovim kukuljicama.
Neizdrživo smešno. Zbog svega toga, prilično je sigurno tvrditi da nema te zdrave osobe koju će ovako stilizovano nasilje da povede u krvavi obračun sa stvarnošću. Onima drugima, na žalost, nije Tarantino potreban da se uhvate za svoje revolvere.
I dobro, na kraju može još ponešto da se doda. Možda je i mogao neki minut ispod ovih 165. Možda je i moglo bez jeftinih fazona poput krvavih cvetova pamuka ili iživljavanja nad Sneškom Belićem. Konačno, možda su i neke čitave scene mogle da ostanu na podu u montaži, ali iskreno, najiskrenije - koga bi još zanimao savršeni Tarantino?
I naravno, za prvi put, ovo se samo u bioskopu gleda. Nigde drugde.
Ja: ****1/2
