Najveće zlo savremenog sporta je doping. Razvoj tehnologija poslednjih decenija uticao je da sport postane društveni fenomen i veliki biznis u kojem se "vrti" i ogroman novac.

Iako je doping najpopularniji u sportu, inicajlno nije nastao zbog sportskih rezultata. Smatra se da su ga prvo koristili vojnici u ratovima, kako bi veštački podigli izdržljivost, ali i hrabrost u određenim bitkama.

Neki podaci govore da su učesnici Olimpijskih igara u staroj Grčkoj bili pioniri u dopingu, jer su koristili neka sredstva kako bi beležili bolje rezultate u onome u čemu su se nadmetali, a pisani zapisi potvrđuju da se doping koristio u trkama konja i kasnije pasa.

To nije slučajno, budući da su upravo trke tih životinja prve komercijalizovane, pa su donosile i novac jer su se našle na kladionicama.

Kao prvi stimulansi koristili su se amfetamini, kako bi smanjili umor i povećali agresivnost.

Nakon toga došlo je do upotrebe i drugih stimulansa koji su imali štetni uticaj na zdravlje. Sa godinama je sve veća upotreba stimulativnih sredstava dovodila do bolesti (anfitamini kao i ostala sredstva samo prikrivaju umor što posle duge upotrebe ostavlja posledice na zdravlje), pa i smrtnih slučajeva, zbog čega se javila potreba za kontrolisanjem stimulativnih sredstava koje se koriste, odnosno doping kontrola.

Prve doping kontrole obavljene su 1968. godine na Zimskim olimpijskim igrama u Grenoblu i kasnije na letnjim Igrama, iste godine, u Meksiku.

Od tada je doping sve više napredovao, korišćenjem sve većeg broja novih supstanci, a sa listom nedozvoljenih sredstava razvijala se i tehnologija metode otkrivanja dopinga.

NAJVEĆA PREVARA VEKA

Godinama su stručnjaci za doping razvijali nove metode i uspevali da ih koriste, a najveću prevaru u istoriji napravio je biciklista Lens Armstrong.

Sedmostruki osvajač prestižne trke Tur d'Frans "bežao" je i negirao navode Američke antidoping agencije, a onda je početkom 2013. u ekskluzivnom intervjuu Opri Vinfri otkrio da je koristio doping i to eritrpoetin (EPO), koji utiče na dramatično povećanje eritrocita u krvi.

Armstrong je priznao da je bio deo najsofisticiranijeg, najorganizovanijeg i najprofesionalnijeg doping sistema u istoriji profesionalnog sporta, nakon čega su mu oduzete sve titule koje je osvojio i potvrđena doživotna suspenzija.

Slučaj Armstrong žestoko je potresao ceo svet, jer je posle mnogo borbe dokazana najveća doping prevara u sportu.

Baš zbog sofisticiranih prevara uveden je i "biološki pasoš". U taj pasoš pohranjuje se uzorak krvi sportiste u jedinstvenu medicinsku bazu u kojoj je evidencija svih supstanci koje je sportista uneo u organizam i kada. Ti podaci se porede sa uzorcima krvi takmičara, uzetih tokom trka i omogućavaju da se odmah uoče odstupanja.

"Biolški pasoši" se smatraju najefikasnijom metodom detektovanja nedozvoljenih supstanci u organizmu, kao što je EPO, odnosno supstanca koja poboljšava proizvodnju crvenih krvnih zrnaca.

Osim biciklista, koji imaju "biološke pasoše" u skorije vreme isti će biti uvedeni i kod još nekih sportista, poput fudbalera i tenisera, sa željom da se spreče neželjeni efekti korišćenja EPO. Naime, korišćenje EPO predstavlja veliku opasnost jer krv tako visoke gustine vrlo lako može da začepi arteriju, što dovodi do srčanog ili moždanog udara, ali i otkazivanja srca. Rizik je još veći kod dehidriranih sportista, poput maratonaca ili biciklista, koji gube velike količine tečnosti za vreme takmičenja.

Mnogo pre Lensa Armstronga sportski svet bio je šokiran saznanjem da je kanadski sprinter Ben Džonson koristio doping na Olimpijskim igrama 1988. godine u Seulu.

On je trijumfovao u trci na 100 metara uz novi svetski rekord - 9,79 sekundi, pobedivši do tada neprikosnovenog Karla Luisa. Ipak, u njegovim urinu su pronađeni tragovi nedozvoljene supstance stanozolol i tri dana kasnije je diskvalifikovan. Medalja mu je oduzeta, a rekord je izbrisan.

Ben Džonson priznao je nakon toga da je i tokom 1987, kada je prvi put oborio svetski rekord, koristio steroide, a za doping skandal u Seulu mnogo godina kasnije izjavio je da je bio nameštaljka. Tvrdio je da je "bio žrtva velike američke zavere" i da su mu neki sumnjivi ljudi ubacili nešto u urin, kada ga je davao na kontrolu.

Njemu je posle doping skandala doživotno zabranjeno da nastupa za Kanadu, ali mu je kazna kasnije preinačena na dvogodišnju suspenziju. Međutim, nikada se više nije vratio atletici.

SUZE MERION DŽONS I PAD "EL PIBA"

Veliku prašinu podigla je i američka sprinterka Merion Džons. Omiljena američka atletičarka, koja je bila odlična i u skoku u dalj, srušila je mit o dobroj devojci i velikoj sportistkinji u oktobru 2007. kada je pod pritiskom Američke antidoping agencije priznala uzimanje nelegalnih supstanci uoči Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine na kojoj je osvojila pet medalja (tri zlatne i dve srebrne).

Ona je priznala da je bila umešana i u aferu "Balko" (laboratoriji koja je pravila namenski doping za sportiste), a zbog laganja pod zakletvom, kao i zbog pranja novca, osuđena je na zatvorsku kaznu od šest meseci, koju je odslužila u septembru 2008.

Slično kao Lens Armstrong ona je na na konferenciji za novinare priznala da je koristila nedozvoljene suspstance, a zatim kroz suze objasnila da sve što je govorila, pre nego što je otkrivena, je bila laž i da je svesno obmanjivala sud, olimpijski komitet i javnost.

Njoj su oduzete sve medalje, uključujući svih pet sa Olimpijskih igara iz Sidneja, i poništeni su joj rezultati sa svih takmičenja nakon prvog septembra 2000. godine. Merion, koja je posle svega stigla na ivicu bankrota, kasnije se vratila košarci, svojoj prvoj ljubavi, u kojoj je imala zapažene rezultate.

U priči o doping skandalima nezaobilazan je slučaj jednog od najvećih, ili najvećeg, fudbalskog maga Dijega Armanda Maradone. Legenadarni Argentinac je vraćen sa Svetskog prvenstva u SAD 1994. godine, posle samo dve odigrane utakmice i jednog postignutog gola, jer je bio pozitivan na efedrin.

"El Pibe" je izjavio da je nedozvoljenu supstancu koristio kako bi se izborio sa viškom kilograma, i da mu je FIFA to dozvolila, kao i da mu je trener davao energetsko piće koje je imalo efedrin. U autobiografiji je mnogo godina kasnije otkrio da su još neki igrači iz argentinske reprezentacije koristili nedozvoljena sredstva pre i na SP 1994, na kojem su učešće završili u osmini finala eliminacijom od Rumunije.

Maradoni, čiju su karijeru obeležili i skandali sa kokainom i alkoholom, posle toga je izrečena kazna od 18 meseci i nikada više nije zaigrao za reprezentaciju, kao ni za jedan klub van Argentine.

Maradona je i pre toga, 1991. pao na doping testu na kokain, igrajući za Napoli. Bio je kažnjen sa 15 meseci zabrane igranja.

Osim Maradone bilo je još fudbalera koji su "pali" na doping testu, poput Kolo Turea, koji je igrajući za Mančester siti 2011. posle derbija sa Junajtedom bio pozitivan, pa je popio šestomesečnu zabranu, jer je navodno koristio tablete svoje supruge za mršavljenje za koje nije znao da sadrže nedozvoljenu supstancu.

Najpoznatiji slučaj u novijoj istoriji je onaj Adrijana Mutua. Rumun je 2004, nastupajući za Čelsi, "pao" zbog kokaina, nakon čega je odmarao sedam meseci, a zatim je bio pozitivan i 2010. godine kada je nosio dres Fiorentine, nakon čega je dobio devetomesečnu suspenziju.

ČOVEK KOJI JE PREVARIO SVE - ANDRE AGASI

I teniseri nisu imuni na zabranjene supstance. Legendarni Andre Agasi bio je pozitivan tokom karijere, ali je uvek uspevao da prevari zvaničnike na kontrolama pravdajući se da ih je u telo unosio slučajno. Tek po završetku karijere, u autobiografiji je otkrio da je koristio sintetičku drogu kristalni metamfetamin.

I Džon Mekinro priznao je mnogo godina posle "kačenja reketa o klin" da je koristio steroide, ali nikada nije kažnjen zbog toga.

Neki poput Martine Hingis i Rišara Gaskea, pali su zbog kokaina, za koji su oboje tvrdili da su ih uneli slučajno u telo, Petr Korda bio je pozitivan na nandrolon 1999. ali je prošao samo sa novčanom kaznom i oduzimanjem poena, dok je Giljermo Kanjas 2005. kažnjen na dve godine zbog pozitivnog testa. Naredne godine je pomilovan i vraćen mu je novac. Kazne su zbog dopinga "popili" i Aleks Bogomolov, Filipo Volandri, Ivo Minar, Barbora Stricova...

Veliku medijsku pompu izazvala je i priča o izbegavanju doping testa grčkih sprintera Kostadinosa Kenderisa i Katerine Tanu uoči Olimpijskih igara u Atini 2004. godine.

Kenderis i Tanu su navodno veče uoči starta Olimpijskih igara doživeli saobraćajnu nesreću na motoru, zbog čega nisu stigli na zakazani doping test. Taj izgovor bio je malo "providan", a oni su se povukli sa Igara, iako su bili glavne uzdanice Grka u Atini, jer su četiri godine ranije u Sidneju osvojili medalje. Tanu se okitila srebrom u trci na 100 metara, a Kenderis zlatom na duplo dužoj deonici. Sudski postupak okončan je tek sedam godina kasnije - u septembru 2011. godine, oslobađajućim presudama za grčke sprintere, usled nedostatka dokaza. Ceo "ceh" platio je njihov trener Hristos Cekos koji je osuđen na 12 meseci zatvora, uslovno, zbog posedovanja nedozvoljenih sredstava.

ŽRTVE SISTEMA

Najgora priča je ipak ona o planskom dopingu koji je više godina sprovođen u Demokratskoj republici Nemačkoj (DDR).

Prema državnoj zapovesti sportistima su tajno, ali svesno i sa namerom, davana stimulativna sredstva, i to godinama, u cilju da se dokaže nadmoć "arijevske" rase. Najveći krivci za monstrozni poduhvat bili su Manfred Evald, dugogodišnji direktor olimpijskog programa Istočne Nemačke, i njegov glavni lekar Manfred Hapner, koji su od 1974. do 1989. steroidima "punili" sportiste zarad postizanja vrhunskih rezultata.

O tom skandalu saznalo se mnogo godina kasnije kada su otvoreni tajni dosijei Štazija, tajne policije DDR, u kojima je stajalo da je doping primalo više od 15.000 sportista.

Posledice planskog dopinga bile su nesagledive - plivačice i atletičarke koju su "kljukane" nedozvoljenim sredstvima su kasnije menjale pol, poput svetske rekorderke u bacanju kugle Hajdi Kriger, koja je zbog prevelike doze testosterona postala Andreus Kriger, poneke su uspele da rode decu, ali sa trajnim posledicama - žestokim deformitetima udova (plivačica Martina Gorštalt) i slepilom (plivačica Juta Kotšalk), dok je velikih broj sportistkinja ostao bez potomaka, poput trostruke olimpijske šampionke u plivanju Rite Rajnš, koja je imala pet spontanih pobačaja i nikada nije postala majka zbog zakržljalih jajnika i materice, koji su ostali na nivou devojčice od 11 godina...

U priči o dopingu mnogi će se setiti i suspendovanih američkih atletičara Tima Montgomerija i Si Džej Hantera, pa Džastina Getlina, Jamajčanina Stiva Malingsa, ali i novijih slučajeva poput Tajsona Geja i Asafe Paula.

REKORDI KOJI NIKADA NEĆE BITI OBORENI

Naravno treba pomenuti i mlade i anonimne kineske plivačice i atletičarke koje su početkom devedetih stigle niotkuda, a zatim "harale" na svetskim šampionatima, obarale rekorde i pisale istoriju, ali samo na kratko (poput Vang Junksije, koja još drži svetske rekorde na 3.000 i 10.000 metara, ili Ku Junksije zvanične svetske rekorderke na 1.500 metara).

Navodno su koristile krvni doping, pile krv od kornjača i ko zna šta sve, ali su potom nestale brzo, isto kao što su se i pojavile na svetskom sportskom nebu.

Nemoguće je u ovoj priči zaobići i neke fantastične rezultate koji traju godinama, da ne kažem decenijama, a za koje je sa današnje tačke gledišta prosto neverovatno kako su postignuti.

Prevashodno se to odnosi na svetski rekord Jarmile Kratohvilove u trci na 800 metara (1:53.28), koji je zabeležen pre ravno 30 godina - u julu 1983. u Minhenu. To je ujedno najstariji svetski rekord, za koji mnogi tvrde da nikada neće biti oboren jer je ostvaren zahvaljujući nedozvoljenim stimulativnim sredstvima. Ipak, gospođa iz Češke nikada nije "ulovljena" na doping kontroli...

Validan je i rekord Nemice Marite Koh na 400 metara - 47,60, koji je neoboriv 28 godina, kao i sprinterke Florens Grifit Džojner na 100 i 200 metara (10,49 sekundi i 21,34 sekunde), koji su postavljeni davne 1988. godine. Amerikanka je ušla među legende atletskog sporta, iako je preminula u 38. godini, u snu pod nedovoljno razjašenjenim okolnostima. Zvanično od posledica epileptičnog napada, a nezvanično zbog dopinga koji je koristila godinama.

Znam, znam ima ih još, nažalost...

Na kraju ostaviću samo poruku, koja mi je u glavi od prvog reda ovog teksta - STOP DOP...

Najveće zlo savremenog sporta je doping. Razvoj tehnologija poslednjih decenija uticao je da sport postane društveni fenomen i veliki biznis u kojem se "vrti" i ogroman novac.

Iako je doping najpopularniji u sportu, inicajlno nije nastao zbog sportskih rezultata. Smatra se da su ga prvo koristili vojnici u ratovima, kako bi veštački podigli izdržljivost, ali i hrabrost u određenim bitkama.

Neki podaci govore da su učesnici Olimpijskih igara u staroj Grčkoj bili pioniri u dopingu, jer su koristili neka sredstva kako bi beležili bolje rezultate u onome u čemu su se nadmetali, a pisani zapisi potvrđuju da se doping koristio u trkama konja i kasnije pasa.

To nije slučajno, budući da su upravo trke tih životinja prve komercijalizovane, pa su donosile i novac jer su se našle na kladionicama.

Kao prvi stimulansi koristili su se amfetamini, kako bi smanjili umor i povećali agresivnost.

Nakon toga došlo je do upotrebe i drugih stimulansa koji su imali štetni uticaj na zdravlje. Sa godinama je sve veća upotreba stimulativnih sredstava dovodila do bolesti (anfitamini kao i ostala sredstva samo prikrivaju umor što posle duge upotrebe ostavlja posledice na zdravlje), pa i smrtnih slučajeva, zbog čega se javila potreba za kontrolisanjem stimulativnih sredstava koje se koriste, odnosno doping kontrola.

Prve doping kontrole obavljene su 1968. godine na Zimskim olimpijskim igrama u Grenoblu i kasnije na letnjim Igrama, iste godine, u Meksiku.

Od tada je doping sve više napredovao, korišćenjem sve većeg broja novih supstanci, a sa listom nedozvoljenih sredstava razvijala se i tehnologija metode otkrivanja dopinga.

NAJVEĆA PREVARA VEKA

Godinama su stručnjaci za doping razvijali nove metode i uspevali da ih koriste, a najveću prevaru u istoriji napravio je biciklista Lens Armstrong.

Sedmostruki osvajač prestižne trke Tur d'Frans "bežao" je i negirao navode Američke antidoping agencije, a onda je početkom 2013. u ekskluzivnom intervjuu Opri Vinfri otkrio da je koristio doping i to eritrpoetin (EPO), koji utiče na dramatično povećanje eritrocita u krvi.

Armstrong je priznao da je bio deo najsofisticiranijeg, najorganizovanijeg i najprofesionalnijeg doping sistema u istoriji profesionalnog sporta, nakon čega su mu oduzete sve titule koje je osvojio i potvrđena doživotna suspenzija.

Slučaj Armstrong žestoko je potresao ceo svet, jer je posle mnogo borbe dokazana najveća doping prevara u sportu.

Baš zbog sofisticiranih prevara uveden je i "biološki pasoš". U taj pasoš pohranjuje se uzorak krvi sportiste u jedinstvenu medicinsku bazu u kojoj je evidencija svih supstanci koje je sportista uneo u organizam i kada. Ti podaci se porede sa uzorcima krvi takmičara, uzetih tokom trka i omogućavaju da se odmah uoče odstupanja.

"Biolški pasoši" se smatraju najefikasnijom metodom detektovanja nedozvoljenih supstanci u organizmu, kao što je EPO, odnosno supstanca koja poboljšava proizvodnju crvenih krvnih zrnaca.

Osim biciklista, koji imaju "biološke pasoše" u skorije vreme isti će biti uvedeni i kod još nekih sportista, poput fudbalera i tenisera, sa željom da se spreče neželjeni efekti korišćenja EPO. Naime, korišćenje EPO predstavlja veliku opasnost jer krv tako visoke gustine vrlo lako može da začepi arteriju, što dovodi do srčanog ili moždanog udara, ali i otkazivanja srca. Rizik je još veći kod dehidriranih sportista, poput maratonaca ili biciklista, koji gube velike količine tečnosti za vreme takmičenja.

Mnogo pre Lensa Armstronga sportski svet bio je šokiran saznanjem da je kanadski sprinter Ben Džonson koristio doping na Olimpijskim igrama 1988. godine u Seulu.

On je trijumfovao u trci na 100 metara uz novi svetski rekord - 9,79 sekundi, pobedivši do tada neprikosnovenog Karla Luisa. Ipak, u njegovim urinu su pronađeni tragovi nedozvoljene supstance stanozolol i tri dana kasnije je diskvalifikovan. Medalja mu je oduzeta, a rekord je izbrisan.

Ben Džonson priznao je nakon toga da je i tokom 1987, kada je prvi put oborio svetski rekord, koristio steroide, a za doping skandal u Seulu mnogo godina kasnije izjavio je da je bio nameštaljka. Tvrdio je da je "bio žrtva velike američke zavere" i da su mu neki sumnjivi ljudi ubacili nešto u urin, kada ga je davao na kontrolu.

Njemu je posle doping skandala doživotno zabranjeno da nastupa za Kanadu, ali mu je kazna kasnije preinačena na dvogodišnju suspenziju. Međutim, nikada se više nije vratio atletici.

SUZE MERION DŽONS I PAD "EL PIBA"

Veliku prašinu podigla je i američka sprinterka Merion Džons. Omiljena američka atletičarka, koja je bila odlična i u skoku u dalj, srušila je mit o dobroj devojci i velikoj sportistkinji u oktobru 2007. kada je pod pritiskom Američke antidoping agencije priznala uzimanje nelegalnih supstanci uoči Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine na kojoj je osvojila pet medalja (tri zlatne i dve srebrne).

Ona je priznala da je bila umešana i u aferu "Balko" (laboratoriji koja je pravila namenski doping za sportiste), a zbog laganja pod zakletvom, kao i zbog pranja novca, osuđena je na zatvorsku kaznu od šest meseci, koju je odslužila u septembru 2008.

Slično kao Lens Armstrong ona je na na konferenciji za novinare priznala da je koristila nedozvoljene suspstance, a zatim kroz suze objasnila da sve što je govorila, pre nego što je otkrivena, je bila laž i da je svesno obmanjivala sud, olimpijski komitet i javnost.

Njoj su oduzete sve medalje, uključujući svih pet sa Olimpijskih igara iz Sidneja, i poništeni su joj rezultati sa svih takmičenja nakon prvog septembra 2000. godine. Merion, koja je posle svega stigla na ivicu bankrota, kasnije se vratila košarci, svojoj prvoj ljubavi, u kojoj je imala zapažene rezultate.

U priči o doping skandalima nezaobilazan je slučaj jednog od najvećih, ili najvećeg, fudbalskog maga Dijega Armanda Maradone. Legenadarni Argentinac je vraćen sa Svetskog prvenstva u SAD 1994. godine, posle samo dve odigrane utakmice i jednog postignutog gola, jer je bio pozitivan na efedrin.

"El Pibe" je izjavio da je nedozvoljenu supstancu koristio kako bi se izborio sa viškom kilograma, i da mu je FIFA to dozvolila, kao i da mu je trener davao energetsko piće koje je imalo efedrin. U autobiografiji je mnogo godina kasnije otkrio da su još neki igrači iz argentinske reprezentacije koristili nedozvoljena sredstva pre i na SP 1994, na kojem su učešće završili u osmini finala eliminacijom od Rumunije.

Maradoni, čiju su karijeru obeležili i skandali sa kokainom i alkoholom, posle toga je izrečena kazna od 18 meseci i nikada više nije zaigrao za reprezentaciju, kao ni za jedan klub van Argentine.

Maradona je i pre toga, 1991. pao na doping testu na kokain, igrajući za Napoli. Bio je kažnjen sa 15 meseci zabrane igranja.

Osim Maradone bilo je još fudbalera koji su "pali" na doping testu, poput Kolo Turea, koji je igrajući za Mančester siti 2011. posle derbija sa Junajtedom bio pozitivan, pa je popio šestomesečnu zabranu, jer je navodno koristio tablete svoje supruge za mršavljenje za koje nije znao da sadrže nedozvoljenu supstancu.

Najpoznatiji slučaj u novijoj istoriji je onaj Adrijana Mutua. Rumun je 2004, nastupajući za Čelsi, "pao" zbog kokaina, nakon čega je odmarao sedam meseci, a zatim je bio pozitivan i 2010. godine kada je nosio dres Fiorentine, nakon čega je dobio devetomesečnu suspenziju.

ČOVEK KOJI JE PREVARIO SVE - ANDRE AGASI

I teniseri nisu imuni na zabranjene supstance. Legendarni Andre Agasi bio je pozitivan tokom karijere, ali je uvek uspevao da prevari zvaničnike na kontrolama pravdajući se da ih je u telo unosio slučajno. Tek po završetku karijere, u autobiografiji je otkrio da je koristio sintetičku drogu kristalni metamfetamin.

I Džon Mekinro priznao je mnogo godina posle "kačenja reketa o klin" da je koristio steroide, ali nikada nije kažnjen zbog toga.

Neki poput Martine Hingis i Rišara Gaskea, pali su zbog kokaina, za koji su oboje tvrdili da su ih uneli slučajno u telo, Petr Korda bio je pozitivan na nandrolon 1999. ali je prošao samo sa novčanom kaznom i oduzimanjem poena, dok je Giljermo Kanjas 2005. kažnjen na dve godine zbog pozitivnog testa. Naredne godine je pomilovan i vraćen mu je novac. Kazne su zbog dopinga "popili" i Aleks Bogomolov, Filipo Volandri, Ivo Minar, Barbora Stricova...

Veliku medijsku pompu izazvala je i priča o izbegavanju doping testa grčkih sprintera Kostadinosa Kenderisa i Katerine Tanu uoči Olimpijskih igara u Atini 2004. godine.

Kenderis i Tanu su navodno veče uoči starta Olimpijskih igara doživeli saobraćajnu nesreću na motoru, zbog čega nisu stigli na zakazani doping test. Taj izgovor bio je malo "providan", a oni su se povukli sa Igara, iako su bili glavne uzdanice Grka u Atini, jer su četiri godine ranije u Sidneju osvojili medalje. Tanu se okitila srebrom u trci na 100 metara, a Kenderis zlatom na duplo dužoj deonici. Sudski postupak okončan je tek sedam godina kasnije - u septembru 2011. godine, oslobađajućim presudama za grčke sprintere, usled nedostatka dokaza. Ceo "ceh" platio je njihov trener Hristos Cekos koji je osuđen na 12 meseci zatvora, uslovno, zbog posedovanja nedozvoljenih sredstava.

ŽRTVE SISTEMA

Najgora priča je ipak ona o planskom dopingu koji je više godina sprovođen u Demokratskoj republici Nemačkoj (DDR).

Prema državnoj zapovesti sportistima su tajno, ali svesno i sa namerom, davana stimulativna sredstva, i to godinama, u cilju da se dokaže nadmoć "arijevske" rase. Najveći krivci za monstrozni poduhvat bili su Manfred Evald, dugogodišnji direktor olimpijskog programa Istočne Nemačke, i njegov glavni lekar Manfred Hapner, koji su od 1974. do 1989. steroidima "punili" sportiste zarad postizanja vrhunskih rezultata.

O tom skandalu saznalo se mnogo godina kasnije kada su otvoreni tajni dosijei Štazija, tajne policije DDR, u kojima je stajalo da je doping primalo više od 15.000 sportista.

Posledice planskog dopinga bile su nesagledive - plivačice i atletičarke koju su "kljukane" nedozvoljenim sredstvima su kasnije menjale pol, poput svetske rekorderke u bacanju kugle Hajdi Kriger, koja je zbog prevelike doze testosterona postala Andreus Kriger, poneke su uspele da rode decu, ali sa trajnim posledicama - žestokim deformitetima udova (plivačica Martina Gorštalt) i slepilom (plivačica Juta Kotšalk), dok je velikih broj sportistkinja ostao bez potomaka, poput trostruke olimpijske šampionke u plivanju Rite Rajnš, koja je imala pet spontanih pobačaja i nikada nije postala majka zbog zakržljalih jajnika i materice, koji su ostali na nivou devojčice od 11 godina...

U priči o dopingu mnogi će se setiti i suspendovanih američkih atletičara Tima Montgomerija i Si Džej Hantera, pa Džastina Getlina, Jamajčanina Stiva Malingsa, ali i novijih slučajeva poput Tajsona Geja i Asafe Paula.

REKORDI KOJI NIKADA NEĆE BITI OBORENI

Naravno treba pomenuti i mlade i anonimne kineske plivačice i atletičarke koje su početkom devedetih stigle niotkuda, a zatim "harale" na svetskim šampionatima, obarale rekorde i pisale istoriju, ali samo na kratko (poput Vang Junksije, koja još drži svetske rekorde na 3.000 i 10.000 metara, ili Ku Junksije zvanične svetske rekorderke na 1.500 metara).

Navodno su koristile krvni doping, pile krv od kornjača i ko zna šta sve, ali su potom nestale brzo, isto kao što su se i pojavile na svetskom sportskom nebu.

Nemoguće je u ovoj priči zaobići i neke fantastične rezultate koji traju godinama, da ne kažem decenijama, a za koje je sa današnje tačke gledišta prosto neverovatno kako su postignuti.

Prevashodno se to odnosi na svetski rekord Jarmile Kratohvilove u trci na 800 metara (1:53.28), koji je zabeležen pre ravno 30 godina - u julu 1983. u Minhenu. To je ujedno najstariji svetski rekord, za koji mnogi tvrde da nikada neće biti oboren jer je ostvaren zahvaljujući nedozvoljenim stimulativnim sredstvima. Ipak, gospođa iz Češke nikada nije "ulovljena" na doping kontroli...

Validan je i rekord Nemice Marite Koh na 400 metara - 47,60, koji je neoboriv 28 godina, kao i sprinterke Florens Grifit Džojner na 100 i 200 metara (10,49 sekundi i 21,34 sekunde), koji su postavljeni davne 1988. godine. Amerikanka je ušla među legende atletskog sporta, iako je preminula u 38. godini, u snu pod nedovoljno razjašenjenim okolnostima. Zvanično od posledica epileptičnog napada, a nezvanično zbog dopinga koji je koristila godinama.

Znam, znam ima ih još, nažalost...

Na kraju ostaviću samo poruku, koja mi je u glavi od prvog reda ovog teksta - STOP DOP...

Najveće zlo savremenog sporta je doping. Razvoj tehnologija poslednjih decenija uticao je da sport postane društveni fenomen i veliki biznis u kojem se "vrti" i ogroman novac.

Iako je doping najpopularniji u sportu, inicajlno nije nastao zbog sportskih rezultata. Smatra se da su ga prvo koristili vojnici u ratovima, kako bi veštački podigli izdržljivost, ali i hrabrost u određenim bitkama.

Neki podaci govore da su učesnici Olimpijskih igara u staroj Grčkoj bili pioniri u dopingu, jer su koristili neka sredstva kako bi beležili bolje rezultate u onome u čemu su se nadmetali, a pisani zapisi potvrđuju da se doping koristio u trkama konja i kasnije pasa.

To nije slučajno, budući da su upravo trke tih životinja prve komercijalizovane, pa su donosile i novac jer su se našle na kladionicama.

Kao prvi stimulansi koristili su se amfetamini, kako bi smanjili umor i povećali agresivnost.

Nakon toga došlo je do upotrebe i drugih stimulansa koji su imali štetni uticaj na zdravlje. Sa godinama je sve veća upotreba stimulativnih sredstava dovodila do bolesti (anfitamini kao i ostala sredstva samo prikrivaju umor što posle duge upotrebe ostavlja posledice na zdravlje), pa i smrtnih slučajeva, zbog čega se javila potreba za kontrolisanjem stimulativnih sredstava koje se koriste, odnosno doping kontrola.

Prve doping kontrole obavljene su 1968. godine na Zimskim olimpijskim igrama u Grenoblu i kasnije na letnjim Igrama, iste godine, u Meksiku.

Od tada je doping sve više napredovao, korišćenjem sve većeg broja novih supstanci, a sa listom nedozvoljenih sredstava razvijala se i tehnologija metode otkrivanja dopinga.

NAJVEĆA PREVARA VEKA

Godinama su stručnjaci za doping razvijali nove metode i uspevali da ih koriste, a najveću prevaru u istoriji napravio je biciklista Lens Armstrong.

Sedmostruki osvajač prestižne trke Tur d'Frans "bežao" je i negirao navode Američke antidoping agencije, a onda je početkom 2013. u ekskluzivnom intervjuu Opri Vinfri otkrio da je koristio doping i to eritrpoetin (EPO), koji utiče na dramatično povećanje eritrocita u krvi.

Armstrong je priznao da je bio deo najsofisticiranijeg, najorganizovanijeg i najprofesionalnijeg doping sistema u istoriji profesionalnog sporta, nakon čega su mu oduzete sve titule koje je osvojio i potvrđena doživotna suspenzija.

Slučaj Armstrong žestoko je potresao ceo svet, jer je posle mnogo borbe dokazana najveća doping prevara u sportu.

Baš zbog sofisticiranih prevara uveden je i "biološki pasoš". U taj pasoš pohranjuje se uzorak krvi sportiste u jedinstvenu medicinsku bazu u kojoj je evidencija svih supstanci koje je sportista uneo u organizam i kada. Ti podaci se porede sa uzorcima krvi takmičara, uzetih tokom trka i omogućavaju da se odmah uoče odstupanja.

"Biolški pasoši" se smatraju najefikasnijom metodom detektovanja nedozvoljenih supstanci u organizmu, kao što je EPO, odnosno supstanca koja poboljšava proizvodnju crvenih krvnih zrnaca.

Osim biciklista, koji imaju "biološke pasoše" u skorije vreme isti će biti uvedeni i kod još nekih sportista, poput fudbalera i tenisera, sa željom da se spreče neželjeni efekti korišćenja EPO. Naime, korišćenje EPO predstavlja veliku opasnost jer krv tako visoke gustine vrlo lako može da začepi arteriju, što dovodi do srčanog ili moždanog udara, ali i otkazivanja srca. Rizik je još veći kod dehidriranih sportista, poput maratonaca ili biciklista, koji gube velike količine tečnosti za vreme takmičenja.

Mnogo pre Lensa Armstronga sportski svet bio je šokiran saznanjem da je kanadski sprinter Ben Džonson koristio doping na Olimpijskim igrama 1988. godine u Seulu.

On je trijumfovao u trci na 100 metara uz novi svetski rekord - 9,79 sekundi, pobedivši do tada neprikosnovenog Karla Luisa. Ipak, u njegovim urinu su pronađeni tragovi nedozvoljene supstance stanozolol i tri dana kasnije je diskvalifikovan. Medalja mu je oduzeta, a rekord je izbrisan.

Ben Džonson priznao je nakon toga da je i tokom 1987, kada je prvi put oborio svetski rekord, koristio steroide, a za doping skandal u Seulu mnogo godina kasnije izjavio je da je bio nameštaljka. Tvrdio je da je "bio žrtva velike američke zavere" i da su mu neki sumnjivi ljudi ubacili nešto u urin, kada ga je davao na kontrolu.

Njemu je posle doping skandala doživotno zabranjeno da nastupa za Kanadu, ali mu je kazna kasnije preinačena na dvogodišnju suspenziju. Međutim, nikada se više nije vratio atletici.

SUZE MERION DŽONS I PAD "EL PIBA"

Veliku prašinu podigla je i američka sprinterka Merion Džons. Omiljena američka atletičarka, koja je bila odlična i u skoku u dalj, srušila je mit o dobroj devojci i velikoj sportistkinji u oktobru 2007. kada je pod pritiskom Američke antidoping agencije priznala uzimanje nelegalnih supstanci uoči Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine na kojoj je osvojila pet medalja (tri zlatne i dve srebrne).

Ona je priznala da je bila umešana i u aferu "Balko" (laboratoriji koja je pravila namenski doping za sportiste), a zbog laganja pod zakletvom, kao i zbog pranja novca, osuđena je na zatvorsku kaznu od šest meseci, koju je odslužila u septembru 2008.

Slično kao Lens Armstrong ona je na na konferenciji za novinare priznala da je koristila nedozvoljene suspstance, a zatim kroz suze objasnila da sve što je govorila, pre nego što je otkrivena, je bila laž i da je svesno obmanjivala sud, olimpijski komitet i javnost.

Njoj su oduzete sve medalje, uključujući svih pet sa Olimpijskih igara iz Sidneja, i poništeni su joj rezultati sa svih takmičenja nakon prvog septembra 2000. godine. Merion, koja je posle svega stigla na ivicu bankrota, kasnije se vratila košarci, svojoj prvoj ljubavi, u kojoj je imala zapažene rezultate.

U priči o doping skandalima nezaobilazan je slučaj jednog od najvećih, ili najvećeg, fudbalskog maga Dijega Armanda Maradone. Legenadarni Argentinac je vraćen sa Svetskog prvenstva u SAD 1994. godine, posle samo dve odigrane utakmice i jednog postignutog gola, jer je bio pozitivan na efedrin.

"El Pibe" je izjavio da je nedozvoljenu supstancu koristio kako bi se izborio sa viškom kilograma, i da mu je FIFA to dozvolila, kao i da mu je trener davao energetsko piće koje je imalo efedrin. U autobiografiji je mnogo godina kasnije otkrio da su još neki igrači iz argentinske reprezentacije koristili nedozvoljena sredstva pre i na SP 1994, na kojem su učešće završili u osmini finala eliminacijom od Rumunije.

Maradoni, čiju su karijeru obeležili i skandali sa kokainom i alkoholom, posle toga je izrečena kazna od 18 meseci i nikada više nije zaigrao za reprezentaciju, kao ni za jedan klub van Argentine.

Maradona je i pre toga, 1991. pao na doping testu na kokain, igrajući za Napoli. Bio je kažnjen sa 15 meseci zabrane igranja.

Osim Maradone bilo je još fudbalera koji su "pali" na doping testu, poput Kolo Turea, koji je igrajući za Mančester siti 2011. posle derbija sa Junajtedom bio pozitivan, pa je popio šestomesečnu zabranu, jer je navodno koristio tablete svoje supruge za mršavljenje za koje nije znao da sadrže nedozvoljenu supstancu.

Najpoznatiji slučaj u novijoj istoriji je onaj Adrijana Mutua. Rumun je 2004, nastupajući za Čelsi, "pao" zbog kokaina, nakon čega je odmarao sedam meseci, a zatim je bio pozitivan i 2010. godine kada je nosio dres Fiorentine, nakon čega je dobio devetomesečnu suspenziju.

ČOVEK KOJI JE PREVARIO SVE - ANDRE AGASI

I teniseri nisu imuni na zabranjene supstance. Legendarni Andre Agasi bio je pozitivan tokom karijere, ali je uvek uspevao da prevari zvaničnike na kontrolama pravdajući se da ih je u telo unosio slučajno. Tek po završetku karijere, u autobiografiji je otkrio da je koristio sintetičku drogu kristalni metamfetamin.

I Džon Mekinro priznao je mnogo godina posle "kačenja reketa o klin" da je koristio steroide, ali nikada nije kažnjen zbog toga.

Neki poput Martine Hingis i Rišara Gaskea, pali su zbog kokaina, za koji su oboje tvrdili da su ih uneli slučajno u telo, Petr Korda bio je pozitivan na nandrolon 1999. ali je prošao samo sa novčanom kaznom i oduzimanjem poena, dok je Giljermo Kanjas 2005. kažnjen na dve godine zbog pozitivnog testa. Naredne godine je pomilovan i vraćen mu je novac. Kazne su zbog dopinga "popili" i Aleks Bogomolov, Filipo Volandri, Ivo Minar, Barbora Stricova...

Veliku medijsku pompu izazvala je i priča o izbegavanju doping testa grčkih sprintera Kostadinosa Kenderisa i Katerine Tanu uoči Olimpijskih igara u Atini 2004. godine.

Kenderis i Tanu su navodno veče uoči starta Olimpijskih igara doživeli saobraćajnu nesreću na motoru, zbog čega nisu stigli na zakazani doping test. Taj izgovor bio je malo "providan", a oni su se povukli sa Igara, iako su bili glavne uzdanice Grka u Atini, jer su četiri godine ranije u Sidneju osvojili medalje. Tanu se okitila srebrom u trci na 100 metara, a Kenderis zlatom na duplo dužoj deonici. Sudski postupak okončan je tek sedam godina kasnije - u septembru 2011. godine, oslobađajućim presudama za grčke sprintere, usled nedostatka dokaza. Ceo "ceh" platio je njihov trener Hristos Cekos koji je osuđen na 12 meseci zatvora, uslovno, zbog posedovanja nedozvoljenih sredstava.

ŽRTVE SISTEMA

Najgora priča je ipak ona o planskom dopingu koji je više godina sprovođen u Demokratskoj republici Nemačkoj (DDR).

Prema državnoj zapovesti sportistima su tajno, ali svesno i sa namerom, davana stimulativna sredstva, i to godinama, u cilju da se dokaže nadmoć "arijevske" rase. Najveći krivci za monstrozni poduhvat bili su Manfred Evald, dugogodišnji direktor olimpijskog programa Istočne Nemačke, i njegov glavni lekar Manfred Hapner, koji su od 1974. do 1989. steroidima "punili" sportiste zarad postizanja vrhunskih rezultata.

O tom skandalu saznalo se mnogo godina kasnije kada su otvoreni tajni dosijei Štazija, tajne policije DDR, u kojima je stajalo da je doping primalo više od 15.000 sportista.

Posledice planskog dopinga bile su nesagledive - plivačice i atletičarke koju su "kljukane" nedozvoljenim sredstvima su kasnije menjale pol, poput svetske rekorderke u bacanju kugle Hajdi Kriger, koja je zbog prevelike doze testosterona postala Andreus Kriger, poneke su uspele da rode decu, ali sa trajnim posledicama - žestokim deformitetima udova (plivačica Martina Gorštalt) i slepilom (plivačica Juta Kotšalk), dok je velikih broj sportistkinja ostao bez potomaka, poput trostruke olimpijske šampionke u plivanju Rite Rajnš, koja je imala pet spontanih pobačaja i nikada nije postala majka zbog zakržljalih jajnika i materice, koji su ostali na nivou devojčice od 11 godina...

U priči o dopingu mnogi će se setiti i suspendovanih američkih atletičara Tima Montgomerija i Si Džej Hantera, pa Džastina Getlina, Jamajčanina Stiva Malingsa, ali i novijih slučajeva poput Tajsona Geja i Asafe Paula.

REKORDI KOJI NIKADA NEĆE BITI OBORENI

Naravno treba pomenuti i mlade i anonimne kineske plivačice i atletičarke koje su početkom devedetih stigle niotkuda, a zatim "harale" na svetskim šampionatima, obarale rekorde i pisale istoriju, ali samo na kratko (poput Vang Junksije, koja još drži svetske rekorde na 3.000 i 10.000 metara, ili Ku Junksije zvanične svetske rekorderke na 1.500 metara).

Navodno su koristile krvni doping, pile krv od kornjača i ko zna šta sve, ali su potom nestale brzo, isto kao što su se i pojavile na svetskom sportskom nebu.

Nemoguće je u ovoj priči zaobići i neke fantastične rezultate koji traju godinama, da ne kažem decenijama, a za koje je sa današnje tačke gledišta prosto neverovatno kako su postignuti.

Prevashodno se to odnosi na svetski rekord Jarmile Kratohvilove u trci na 800 metara (1:53.28), koji je zabeležen pre ravno 30 godina - u julu 1983. u Minhenu. To je ujedno najstariji svetski rekord, za koji mnogi tvrde da nikada neće biti oboren jer je ostvaren zahvaljujući nedozvoljenim stimulativnim sredstvima. Ipak, gospođa iz Češke nikada nije "ulovljena" na doping kontroli...

Validan je i rekord Nemice Marite Koh na 400 metara - 47,60, koji je neoboriv 28 godina, kao i sprinterke Florens Grifit Džojner na 100 i 200 metara (10,49 sekundi i 21,34 sekunde), koji su postavljeni davne 1988. godine. Amerikanka je ušla među legende atletskog sporta, iako je preminula u 38. godini, u snu pod nedovoljno razjašenjenim okolnostima. Zvanično od posledica epileptičnog napada, a nezvanično zbog dopinga koji je koristila godinama.

Znam, znam ima ih još, nažalost...

Na kraju ostaviću samo poruku, koja mi je u glavi od prvog reda ovog teksta - STOP DOP...