Zelena boja danas se najčešće dovodi u vezu sa prirodom, pokretima za očuvanje životne sredine, islamom, Irskom, prolećem...

SELTIK

Najpopularniji klub koji nosi zeleno-bele dresove je Seltik iz Glazgova. Iako su njegovi igrači prvih godina posle osnivanja (1887) nosili bele majice, crne šortseve i crno-zelene štucne, klub je 1903. godine prihvatio boju po kojoj je postao prepoznatljiv u celom svetu. Jasno, cilj je bio ukazivanje na jaku vezu sa irskim poreklom igrača, rukovodstva i navijača.

List deteline je prvi put utkan u dres u sezoni 1925/26.

Seltik su osnovali irski doseljenici u Glazgov. U momentu osnivanja, u gradu ih je živelo oko četvrt miliona, a zbog velike popularnosti Hibernijansa mnogi među njima pravili su sportske klubove sa tim nazivom. Ipak, predlog "Glazgov Hibernijans" nije prošao, pa je nastao „Seltik Fudbalski Klub".

Doduše, tvorci su ime novog kluba izgovarali "Kel-tik", ali se zadržalo "Sel-tik", kako su ga izgovarali na gaelskom. Fudbaleri Seltika odmah su dobili i nadimak "The Bhoys", sa namerno umetnutim "H", da bi se naglasio irski naglasak.

Zanimlijvo je da zbog odluke tvrdoglavog i svojeglavnog predsednika kluba Boba Kelija, fudbaleri Seltika nisu nosili brojeve na dresovima do 1960, kada su zašiveni i sa prednje i zadnje strane majica.  Umbro je pravio Seltikovu opremu od tog perioda pa do 2005, kada je tehnički sponzor kluba postao Najki.

Seltik je ušao u istoriju kao prvi britanski klub koji je osvojio evropski trofej. Šampion Starog kontinenta postao je 1967. godine, a u finalu je poražen 1970. Na kraju sezone 2002/03 izgubio je u finalu Kupa Uefa od Portoa, Žozea Murinja, posle produžetka (2:3).

Poznato je Seltikovo ogromno rivalstvo sa trofejnijim Glazgov Rendžersom, poznato i kao "Old Firm" derbi. Kao i u broju titula (54:44), Rendžers ima i veći broj pobeda u međusobnim duelima (159:144), među kojima je poslednji odigran krajem sezone 2011/12 (3:0 za Seltik), pošto je Rendžers potom i zvanično bankrotirao i krenuo iznova od najnižeg ranga.

BETIS

Sve veća popularnost Seltika u Glazgovu imala je ogroman uticaj na Manuela Asensija Ramosa, kapitena mlađeg kluba iz Sevilje, sadašnjeg Betisa. On je, boraveći u Škotskoj, otišao u posetu Seltiku, od koga je dobio zeleno-belu opremu, koju je odmah doneo u Andaluziju, kao donaciju irskih iseljenika.

Odluka Seltika da uspravne pruge zameni vodoravnim omogućila je Asensiju Ramosu da sa velikim paketom dođe kući sa Ostrva i predstavi novoformiranom klubu opremu po kojoj je poznat i danas.

Za zvaničnu godinu nastanka Betisa uzima se 1907, kada je nastala Sevilja "Balompie" (španski naziv za fudbal, koji se koristio kao alternativa sve popularnijem anglicizmu). Taj klub se tokom svojih prvih godina nije takmičio, a 1914. se i zvanično ujedinio sa Betisom, koji je nastao odlaskom nezadovoljnih članova iz matičnog FK Sevilja (osnovanog 1905).

Asensio Ramos bio je jedan od članova frakcije koja je napustila Sevilju, pa je sa darom Seltika uspostavio tradiciju u klubu koja se zadržala duže od veka. Doduše, nije zaživela odmah, jer je odmah po ujedinjenu sa Seviljom Balompie odlučeno da ekipa isproba nekoliko kombinacija dresova - sa žutim i crnim prugama, kao i potpuno zelene, pa čak i plavo-bele.

Ipak, zeleno-bela boja se zadržala i sa takvom opremom Betis je postao prvi andaluzijski tim koji je zaigrao u Primeri, 1932. godine. Titulu u toj ligi osvojio je 1935. godine, a Kupove kralja 1977. i 2005. I trenutno igra u najvišem španskom rangu.

Koliko po karakterističnim, "irskim" bojama, klub je poznat po svom geslu "Živeo Betis čak i kad gubi!" (Viva er Betis manque pierda), kao i po ljutom rivalstvu sa Seviljom. Ono traje i danas, 99. godina posle prvog međusobnog meča ta dva tima (8. februar 1915), koji nikada nije završen, jer je pri vođstvu Sevilje 4:3 publika uletela na teren i primorala arbitra da svira kraj.

SPORTING

Još jedan stogodišnjak sa Pirinejskog poluostrva diči se zeleno-belom bojom od osnivanja. Formiran je 1902. godine, u Lisabonu, kada je ugledni Žoze Alfredo Holtreman pristao da ispuni želju svog unuka i njegovih drugova tako što je prihvatio ulogu predsednika njihovog zanesenjačkog kluba.

Sin njegovog sina zvao se Žoze Alvalade, rođen je 1885. i po njemu se danas zove stadion Sportinga. On je 1902. sa drugovima letovao u Belasu, u blizini Lisabona, i tokom celog leta igrao fudbal. Zaneseni snom o stvarnju sportskog  kluba, tinejdžeri su odmah po povratku kući došli kod Holtremana i dobili njegov pristanak na bude na čelu novog kluba zanesenih mladića.

Klub je nazvan "Kampo Grande" i već do 1906. je doživeo promene, jer je jedna grupa aktivista smatrala da bi trebalo da se skoncentriše na okupljanja mladih i društvene akcije, a druga da bi trebalo da se bavi fudbalom i sportom uopšte.

Deda i unuk su bili za fudbal, pa je 1. jula te godine nastao Sporting, koji je do danas osvojio 18 titula šampiona Portugala. 15 trofeja Kupa, 4 Šampionata Portugala (starija verzija Kupa), Kup pobednika Kupova i naslov viceprvaka Kupa Uefa, 2005. godine, kada je u finalu poražen od moskovskog CSKA (1:3).

Klub u kojem su ponikle superzvezde Kristijano Ronaldo i Luiš Figo dobio je amblem baš sa zelenom bojom, jer je Žoze Alfredo Holtreman poželeo da zelena simbolizuje nadu i veru u lepu budućnost Sportinga.

"Hoćemo da ovaj klub bude veliki. Veliki kao najveći klubovi u Evropi", poručio je Alvalade na osnivanju.

SENT ETJEN

Seltik je dobio zelenu boju zbog irskih korena osnivača, Šamrok zbog irske tradicije, Betis zbog Seltika, Sporting zbog vere u bolje sutra ugledne porodice, a francuski Sent Etjen zbog lokalne bakalnice.

Danas svetski poznat lanac maloprodajnih objekata "Groupe Casino" nastao je 1898. godine u Sent Etjenu i 1919. osnovao fudbalski klub koji se danas diči sa najviše osvojenih titula šampiona Francuske (10).

Klub koji se takmiči u Ligi 1 osnovali su zaposleni u mreži bakalnica, dali mu prvobitno ime "Amicale des Employés de la Société des Magasins Casino" i kupili mu opremu u boji amblema kompanije u kojoj rade. Međutim, francuski Savez je 1920. odlučio da su takva sponzorstva nedozvoljena, pa je preimenovao novajliju u "Amical Sporting Club".

Klub je posle 13 godina i nekoliko promena svog naziva dobio ime Sent Etjen, odmah nakon usvajanja akta o uvođenju profesionalizma u francuski fudbal.

Dres Sent Etjena nosio je i jedan od najboljih fudbalera u istoriji, Mišel Platini, a najveći međunarodni uspeh kluba je nastup u finalu Kupa šampiona 1976. godine, u kojem je minhenski Bajern golom Franca Rota osvojio svoj treći prestižni pehar.

Za klub iz centralne Francuske nastupali su i Ivan Bek, reprezentativac Kraljevine Jugoslavije i Ivan Ćurković, reprezentativac SFR Jugoslavije, kao i nekadašnji predsednik Partizana i Olimpijskog komiteta Srbije.

VOLFSBURG

Da nije bilo lanca prodavnica ne bi bilo najtrofejnijeg francuskog tima, a da nije bilo Folksvagen "Bube" ne bi bilo ni Volfsburga, još jednog tima koji nosi zeleno-belu opremu.

U razorenoj, posleratnoj Nemačkoj, stvorila se potreba za formiranjem novih fudbalskih klubova. Jedan takav stvoren je i u Volfsburgu, gradu konstituisanom 1938. godine za potrebe smeštaja radnika Folksvagena, koji su u tom periodu razvijali i proizvodili prve verzije i kod nas popularnog automobila, marke "Buba".

Tokom Drugog svetskog rata, u gradu je igrao tim lokalnih radnika, dok je FK Volfsburg formiran 12. septembra 1945. godine, inicijativom mladog trenera Bernda Elberskirša.

On je bio i glavni "krivac" za zeleno-belu opremu, pošto je kod sebe imao deset zelenih dresova, a javnom donacijom je dobio i deset belih posteljina, od kojih su mu lokalne tkalje napravile dresove.

Volfsburg je danas član Bundeslige, a 2009. godine bio je i šampion Nemačke. I danas se smatra klubom kompanije Folksvagen, čije ime nosi i njegov novi stadion. Zeleno-beli dres nemačkog kluba trenutno nosi i srpski internacionalac Slobodan Medojević, bivši igrač Vojvodine.

PANATINAIKOS

Priča o zelenim dresovima neizbežno vodi i u Atinu, gde je 1908. godine Jorgos Kalafitis odlučio da sa 40 sportista napusti Panellinios, osnuje svoj klub Podosferikos Omilos Athinon (POA) i skroji crveno-bele dresove.

Potom je iz tog kluba nastao i  Panellinios Podosferikos Omilos (PPO), koji je prihvatio zelenu boju opreme, 1918. godine i list deteline kao deo grba, a od 1922. i ime Panathinaikos Athlitikos Omilos (PAO)

Važan uticaj pri uvođenju novih boja imao je igrač Mihalis Papazoglu, koji je bio inspirisan nastupom atletičara Vilijama Šeringa, Kanađanina irskog porekla, na atinskom olimpijskom maratonu 1906. godine.

Panatinaikos je danas uz Olimpijakos jedan od dva najveća grčka kluba i drugi najpopularniji.

Uspešniji je u košarci (šestostruki šampion Evrope) nego u fudbalu, u kome je bio državni prvak 20 puta, osvajač Kupa 17 puta, Superkupa četiri puta, a jednom je igrao i u finalu Kupa šampiona (1971) i izgubio od Ajaksa.

RAPID

Navijači Panatinaikosa poznati su po vernosti i jakom uticaju na klub, a u poslednje vreme i po ustaštvu. U bratskim su odnosima sa navijačima Rapida iz Beča, najpopularnijeg austrijskog kluba, osnovanog pre 115 godina.

Od 1898. zvao se "Prvi radnički klub iz Beča", a od sledeće godine i sada aktuelno "Rapid", po imenjaku iz Berlina. Rapid je i dalje najpopularniji klub u svojoj zemlji i rekorder u broju osvojenih šampionskih titula (32). Osvajao je trofeje i u ligi nacističke Nemačke.

Poslednjih decenija, klub je izgubio primat u Austriji i posmatrao kako bogatiji Šturm, Red Bul i Austrija osvajaju pehare. Od 1988. godine samo je tri puta bio šampion.

Ipak, sušne godine Rapida nisu pokolebale navijače da i dalje emotivno prate utakmice svojih ljubimaca. To čine na veoma karakterističan način, koji je u celom svetu poznat i kao "Rapidovih četvrt časa" (Rapidviertelstunde).

Navijači bečkog kluba 15 minuta pre kraja utakmica ustaju sa stolica i, bez obzira na rezultat, ritmično aplaudiraju i podržavaju svoj tim. Rapid je nošen takvom podrškom kroz istoriju napravio nekoliko senzacionalnih preokreta.

Pogledajte kako to izgleda (utakmica protiv Bajera, 0:4 za nemački tim).

Nedavno je podnet i zahtev da se "Rapidviertelstunde" uvrsti i na Uneskovu listu kulturne baštine Austrije, ali je glatko odbijen.

PALMEIRAS

Zeleno-bela boja dresova prirasla je srcu i nekim ljubiteljima fudbala u Brazilu. Tačnije - navijačima Palmeirasa, kluba sa "italijanskim korenima", kako ga još i nazivaju.

Dok su mnogi prisvajali zelenu boju kao znak povezanosti sa Irskom i irskim korenima, osnivači Palmeirasa formirali su 26. avgusta 1914. godine klub na zapadu Sao Paula da bi ih sećao na Apenine i domovinu.

Ime kluba na početku je glasilo "Palestra Italia", a oprema je bila sašivena u bojama italijanske zastave - zelenoj, beloj i crvenoj. Klub je počeo da se takmiči u Paulisti i u decenijama uoči Drugog svetskog rata neretko osvajao trofeje.

Ipak, veliki rat primorao je brazilsku vladu da zatraži od predsednika kluba Itala Adamija da promeni ime kluba i boje dresova, zbog jake simbolike sa fašističkom Italijom, Benita Musolinija. Adami je postupio prema zahtevu, nazvao klub Palmeirasom i izbrisao crvenu boju sa opreme, tako da su ostale samo zelena i bela.

Preimenovani klub osvojio je 1972. godine prvu titulu šampiona Brazila i odbranio je sledeće sezone. Nakon toga nije osvojio veliki trofej 20 godina, ako se ne računaju dva prvenstva Pauliste. Godina rađanja novog uspeha Palmeirasa bila je 1994. godine, kada je osvojena titula ispred ljutog rivala, Korintijansa.

Za Palmeiras su u tom period nastupali Roberto Karlos, Flavio Konseisao, Cezar Sampajo, Rivaldo, Edmundo... Trener je bio Vanderlej Luksemburgo. To je ujedno bio i početak poslednjeg zlatnog perioda klupske istorije, okončanog trijumfom u Kupu Libertadores 1999. godine.

BURSASPOR

"Nismo došli ovde da bismo bilo koga vređali. Ovde smo da igramo fudbal, a ne da bismo provocirali. Ako je problem, nećemo nositi dresove koji liče na Seltikove. To ćemo uraditi u znak dobre volje. Samo hoćemo da igramo fudbal i da uživamo u igri", rekao je srpski fudbaler Ivan Ergić u septembru 2010. godine, kada je sa svojim timom Bursasporom doputovao u Škotsku, na utakmicu protiv Rendžersa.

Snažna asocijacija opreme tadašnjeg šampiona Turske i Seltika podigla je tenziju uoči meča Lige šampiona, koji je ostao upamćen više po tom detalju nego po konačnoj pobedi domaćih, 1:0.

Za razliku od, na primer, Betisa, osnivači Bursaspora nisu 1963. godine bili inspirisani Irskom kada su odlučili da tada novoformirani klub krasi zeleno-bela oprema. Šampion Turske sa sezonu 2009/10. nastao je ujedinjenjem pet klubova, među kojima je Pinarspor imao zelene dresove.

Zelena je poslužila kao inspiracija za boju dresova jer se smatra simbolom grada Burse, a bela zbog poznate snežne planine Uludag.

Momci iz Anadolije u zeleno-belim dresovima nisu imali previše uspeha pre osvajanja titule u kojoj je učestvovao i Ergić. Štaviše, te sezone su prvi put završili sezonu među najbolja tri tima, a ostate zabeleženo da su tako postali tek drugi šampion Turske koji nije iz Istanbula. Pre njih, to je uradio Trabzon, osvojivši prvu od svojih šest titula 1976. godine.

Bursa trenutno gradi novi, savremeni stadion od 43.877 mesta. Francuz Sebastijan Frej trenutno čuva gol "zelenih", a u klub je 2012. iz Portoa došao i Argentinac Fernando Beluši.

INĐIJA

U srpskom elitnom rangu ne postoji nijedan klub koji nosi zeleno-belu opremu, ako izuzmemo jednu varijantu dresova Donjeg Srema.

Zeleno-bele dresove tradicionalno nosi sadašnji "fenjeraš" Prve lige Srbije (drugi rang), FK Inđija, nekadašnji superligaš.

FK Inđija osnovan je 1933. godine, a do raspada SFR Jugoslavije nije ostvario značajniji rezultat. U drugu saveznu ligu prvi put se plasirao u sezoni 1991/92, a u četvrtfinale Kupa Jugoslavije 1992. godine.

U 21. veku su najveći uspesi plasman u Superligu 2009/10, kao i ranije osvajanje Srpske lige (treći rang), u kojoj će, po svemu sudeći, ponovo zaigrati i sledeće sezone.

Zelena boja danas se najčešće dovodi u vezu sa prirodom, pokretima za očuvanje životne sredine, islamom, Irskom, prolećem...

SELTIK

Najpopularniji klub koji nosi zeleno-bele dresove je Seltik iz Glazgova. Iako su njegovi igrači prvih godina posle osnivanja (1887) nosili bele majice, crne šortseve i crno-zelene štucne, klub je 1903. godine prihvatio boju po kojoj je postao prepoznatljiv u celom svetu. Jasno, cilj je bio ukazivanje na jaku vezu sa irskim poreklom igrača, rukovodstva i navijača.

List deteline je prvi put utkan u dres u sezoni 1925/26.

Seltik su osnovali irski doseljenici u Glazgov. U momentu osnivanja, u gradu ih je živelo oko četvrt miliona, a zbog velike popularnosti Hibernijansa mnogi među njima pravili su sportske klubove sa tim nazivom. Ipak, predlog "Glazgov Hibernijans" nije prošao, pa je nastao „Seltik Fudbalski Klub".

Doduše, tvorci su ime novog kluba izgovarali "Kel-tik", ali se zadržalo "Sel-tik", kako su ga izgovarali na gaelskom. Fudbaleri Seltika odmah su dobili i nadimak "The Bhoys", sa namerno umetnutim "H", da bi se naglasio irski naglasak.

Zanimlijvo je da zbog odluke tvrdoglavog i svojeglavnog predsednika kluba Boba Kelija, fudbaleri Seltika nisu nosili brojeve na dresovima do 1960, kada su zašiveni i sa prednje i zadnje strane majica.  Umbro je pravio Seltikovu opremu od tog perioda pa do 2005, kada je tehnički sponzor kluba postao Najki.

Seltik je ušao u istoriju kao prvi britanski klub koji je osvojio evropski trofej. Šampion Starog kontinenta postao je 1967. godine, a u finalu je poražen 1970. Na kraju sezone 2002/03 izgubio je u finalu Kupa Uefa od Portoa, Žozea Murinja, posle produžetka (2:3).

Poznato je Seltikovo ogromno rivalstvo sa trofejnijim Glazgov Rendžersom, poznato i kao "Old Firm" derbi. Kao i u broju titula (54:44), Rendžers ima i veći broj pobeda u međusobnim duelima (159:144), među kojima je poslednji odigran krajem sezone 2011/12 (3:0 za Seltik), pošto je Rendžers potom i zvanično bankrotirao i krenuo iznova od najnižeg ranga.

BETIS

Sve veća popularnost Seltika u Glazgovu imala je ogroman uticaj na Manuela Asensija Ramosa, kapitena mlađeg kluba iz Sevilje, sadašnjeg Betisa. On je, boraveći u Škotskoj, otišao u posetu Seltiku, od koga je dobio zeleno-belu opremu, koju je odmah doneo u Andaluziju, kao donaciju irskih iseljenika.

Odluka Seltika da uspravne pruge zameni vodoravnim omogućila je Asensiju Ramosu da sa velikim paketom dođe kući sa Ostrva i predstavi novoformiranom klubu opremu po kojoj je poznat i danas.

Za zvaničnu godinu nastanka Betisa uzima se 1907, kada je nastala Sevilja "Balompie" (španski naziv za fudbal, koji se koristio kao alternativa sve popularnijem anglicizmu). Taj klub se tokom svojih prvih godina nije takmičio, a 1914. se i zvanično ujedinio sa Betisom, koji je nastao odlaskom nezadovoljnih članova iz matičnog FK Sevilja (osnovanog 1905).

Asensio Ramos bio je jedan od članova frakcije koja je napustila Sevilju, pa je sa darom Seltika uspostavio tradiciju u klubu koja se zadržala duže od veka. Doduše, nije zaživela odmah, jer je odmah po ujedinjenu sa Seviljom Balompie odlučeno da ekipa isproba nekoliko kombinacija dresova - sa žutim i crnim prugama, kao i potpuno zelene, pa čak i plavo-bele.

Ipak, zeleno-bela boja se zadržala i sa takvom opremom Betis je postao prvi andaluzijski tim koji je zaigrao u Primeri, 1932. godine. Titulu u toj ligi osvojio je 1935. godine, a Kupove kralja 1977. i 2005. I trenutno igra u najvišem španskom rangu.

Koliko po karakterističnim, "irskim" bojama, klub je poznat po svom geslu "Živeo Betis čak i kad gubi!" (Viva er Betis manque pierda), kao i po ljutom rivalstvu sa Seviljom. Ono traje i danas, 99. godina posle prvog međusobnog meča ta dva tima (8. februar 1915), koji nikada nije završen, jer je pri vođstvu Sevilje 4:3 publika uletela na teren i primorala arbitra da svira kraj.

SPORTING

Još jedan stogodišnjak sa Pirinejskog poluostrva diči se zeleno-belom bojom od osnivanja. Formiran je 1902. godine, u Lisabonu, kada je ugledni Žoze Alfredo Holtreman pristao da ispuni želju svog unuka i njegovih drugova tako što je prihvatio ulogu predsednika njihovog zanesenjačkog kluba.

Sin njegovog sina zvao se Žoze Alvalade, rođen je 1885. i po njemu se danas zove stadion Sportinga. On je 1902. sa drugovima letovao u Belasu, u blizini Lisabona, i tokom celog leta igrao fudbal. Zaneseni snom o stvarnju sportskog  kluba, tinejdžeri su odmah po povratku kući došli kod Holtremana i dobili njegov pristanak na bude na čelu novog kluba zanesenih mladića.

Klub je nazvan "Kampo Grande" i već do 1906. je doživeo promene, jer je jedna grupa aktivista smatrala da bi trebalo da se skoncentriše na okupljanja mladih i društvene akcije, a druga da bi trebalo da se bavi fudbalom i sportom uopšte.

Deda i unuk su bili za fudbal, pa je 1. jula te godine nastao Sporting, koji je do danas osvojio 18 titula šampiona Portugala. 15 trofeja Kupa, 4 Šampionata Portugala (starija verzija Kupa), Kup pobednika Kupova i naslov viceprvaka Kupa Uefa, 2005. godine, kada je u finalu poražen od moskovskog CSKA (1:3).

Klub u kojem su ponikle superzvezde Kristijano Ronaldo i Luiš Figo dobio je amblem baš sa zelenom bojom, jer je Žoze Alfredo Holtreman poželeo da zelena simbolizuje nadu i veru u lepu budućnost Sportinga.

"Hoćemo da ovaj klub bude veliki. Veliki kao najveći klubovi u Evropi", poručio je Alvalade na osnivanju.

SENT ETJEN

Seltik je dobio zelenu boju zbog irskih korena osnivača, Šamrok zbog irske tradicije, Betis zbog Seltika, Sporting zbog vere u bolje sutra ugledne porodice, a francuski Sent Etjen zbog lokalne bakalnice.

Danas svetski poznat lanac maloprodajnih objekata "Groupe Casino" nastao je 1898. godine u Sent Etjenu i 1919. osnovao fudbalski klub koji se danas diči sa najviše osvojenih titula šampiona Francuske (10).

Klub koji se takmiči u Ligi 1 osnovali su zaposleni u mreži bakalnica, dali mu prvobitno ime "Amicale des Employés de la Société des Magasins Casino" i kupili mu opremu u boji amblema kompanije u kojoj rade. Međutim, francuski Savez je 1920. odlučio da su takva sponzorstva nedozvoljena, pa je preimenovao novajliju u "Amical Sporting Club".

Klub je posle 13 godina i nekoliko promena svog naziva dobio ime Sent Etjen, odmah nakon usvajanja akta o uvođenju profesionalizma u francuski fudbal.

Dres Sent Etjena nosio je i jedan od najboljih fudbalera u istoriji, Mišel Platini, a najveći međunarodni uspeh kluba je nastup u finalu Kupa šampiona 1976. godine, u kojem je minhenski Bajern golom Franca Rota osvojio svoj treći prestižni pehar.

Za klub iz centralne Francuske nastupali su i Ivan Bek, reprezentativac Kraljevine Jugoslavije i Ivan Ćurković, reprezentativac SFR Jugoslavije, kao i nekadašnji predsednik Partizana i Olimpijskog komiteta Srbije.

VOLFSBURG

Da nije bilo lanca prodavnica ne bi bilo najtrofejnijeg francuskog tima, a da nije bilo Folksvagen "Bube" ne bi bilo ni Volfsburga, još jednog tima koji nosi zeleno-belu opremu.

U razorenoj, posleratnoj Nemačkoj, stvorila se potreba za formiranjem novih fudbalskih klubova. Jedan takav stvoren je i u Volfsburgu, gradu konstituisanom 1938. godine za potrebe smeštaja radnika Folksvagena, koji su u tom periodu razvijali i proizvodili prve verzije i kod nas popularnog automobila, marke "Buba".

Tokom Drugog svetskog rata, u gradu je igrao tim lokalnih radnika, dok je FK Volfsburg formiran 12. septembra 1945. godine, inicijativom mladog trenera Bernda Elberskirša.

On je bio i glavni "krivac" za zeleno-belu opremu, pošto je kod sebe imao deset zelenih dresova, a javnom donacijom je dobio i deset belih posteljina, od kojih su mu lokalne tkalje napravile dresove.

Volfsburg je danas član Bundeslige, a 2009. godine bio je i šampion Nemačke. I danas se smatra klubom kompanije Folksvagen, čije ime nosi i njegov novi stadion. Zeleno-beli dres nemačkog kluba trenutno nosi i srpski internacionalac Slobodan Medojević, bivši igrač Vojvodine.

PANATINAIKOS

Priča o zelenim dresovima neizbežno vodi i u Atinu, gde je 1908. godine Jorgos Kalafitis odlučio da sa 40 sportista napusti Panellinios, osnuje svoj klub Podosferikos Omilos Athinon (POA) i skroji crveno-bele dresove.

Potom je iz tog kluba nastao i  Panellinios Podosferikos Omilos (PPO), koji je prihvatio zelenu boju opreme, 1918. godine i list deteline kao deo grba, a od 1922. i ime Panathinaikos Athlitikos Omilos (PAO)

Važan uticaj pri uvođenju novih boja imao je igrač Mihalis Papazoglu, koji je bio inspirisan nastupom atletičara Vilijama Šeringa, Kanađanina irskog porekla, na atinskom olimpijskom maratonu 1906. godine.

Panatinaikos je danas uz Olimpijakos jedan od dva najveća grčka kluba i drugi najpopularniji.

Uspešniji je u košarci (šestostruki šampion Evrope) nego u fudbalu, u kome je bio državni prvak 20 puta, osvajač Kupa 17 puta, Superkupa četiri puta, a jednom je igrao i u finalu Kupa šampiona (1971) i izgubio od Ajaksa.

RAPID

Navijači Panatinaikosa poznati su po vernosti i jakom uticaju na klub, a u poslednje vreme i po ustaštvu. U bratskim su odnosima sa navijačima Rapida iz Beča, najpopularnijeg austrijskog kluba, osnovanog pre 115 godina.

Od 1898. zvao se "Prvi radnički klub iz Beča", a od sledeće godine i sada aktuelno "Rapid", po imenjaku iz Berlina. Rapid je i dalje najpopularniji klub u svojoj zemlji i rekorder u broju osvojenih šampionskih titula (32). Osvajao je trofeje i u ligi nacističke Nemačke.

Poslednjih decenija, klub je izgubio primat u Austriji i posmatrao kako bogatiji Šturm, Red Bul i Austrija osvajaju pehare. Od 1988. godine samo je tri puta bio šampion.

Ipak, sušne godine Rapida nisu pokolebale navijače da i dalje emotivno prate utakmice svojih ljubimaca. To čine na veoma karakterističan način, koji je u celom svetu poznat i kao "Rapidovih četvrt časa" (Rapidviertelstunde).

Navijači bečkog kluba 15 minuta pre kraja utakmica ustaju sa stolica i, bez obzira na rezultat, ritmično aplaudiraju i podržavaju svoj tim. Rapid je nošen takvom podrškom kroz istoriju napravio nekoliko senzacionalnih preokreta.

Pogledajte kako to izgleda (utakmica protiv Bajera, 0:4 za nemački tim).

Nedavno je podnet i zahtev da se "Rapidviertelstunde" uvrsti i na Uneskovu listu kulturne baštine Austrije, ali je glatko odbijen.

PALMEIRAS

Zeleno-bela boja dresova prirasla je srcu i nekim ljubiteljima fudbala u Brazilu. Tačnije - navijačima Palmeirasa, kluba sa "italijanskim korenima", kako ga još i nazivaju.

Dok su mnogi prisvajali zelenu boju kao znak povezanosti sa Irskom i irskim korenima, osnivači Palmeirasa formirali su 26. avgusta 1914. godine klub na zapadu Sao Paula da bi ih sećao na Apenine i domovinu.

Ime kluba na početku je glasilo "Palestra Italia", a oprema je bila sašivena u bojama italijanske zastave - zelenoj, beloj i crvenoj. Klub je počeo da se takmiči u Paulisti i u decenijama uoči Drugog svetskog rata neretko osvajao trofeje.

Ipak, veliki rat primorao je brazilsku vladu da zatraži od predsednika kluba Itala Adamija da promeni ime kluba i boje dresova, zbog jake simbolike sa fašističkom Italijom, Benita Musolinija. Adami je postupio prema zahtevu, nazvao klub Palmeirasom i izbrisao crvenu boju sa opreme, tako da su ostale samo zelena i bela.

Preimenovani klub osvojio je 1972. godine prvu titulu šampiona Brazila i odbranio je sledeće sezone. Nakon toga nije osvojio veliki trofej 20 godina, ako se ne računaju dva prvenstva Pauliste. Godina rađanja novog uspeha Palmeirasa bila je 1994. godine, kada je osvojena titula ispred ljutog rivala, Korintijansa.

Za Palmeiras su u tom period nastupali Roberto Karlos, Flavio Konseisao, Cezar Sampajo, Rivaldo, Edmundo... Trener je bio Vanderlej Luksemburgo. To je ujedno bio i početak poslednjeg zlatnog perioda klupske istorije, okončanog trijumfom u Kupu Libertadores 1999. godine.

BURSASPOR

"Nismo došli ovde da bismo bilo koga vređali. Ovde smo da igramo fudbal, a ne da bismo provocirali. Ako je problem, nećemo nositi dresove koji liče na Seltikove. To ćemo uraditi u znak dobre volje. Samo hoćemo da igramo fudbal i da uživamo u igri", rekao je srpski fudbaler Ivan Ergić u septembru 2010. godine, kada je sa svojim timom Bursasporom doputovao u Škotsku, na utakmicu protiv Rendžersa.

Snažna asocijacija opreme tadašnjeg šampiona Turske i Seltika podigla je tenziju uoči meča Lige šampiona, koji je ostao upamćen više po tom detalju nego po konačnoj pobedi domaćih, 1:0.

Za razliku od, na primer, Betisa, osnivači Bursaspora nisu 1963. godine bili inspirisani Irskom kada su odlučili da tada novoformirani klub krasi zeleno-bela oprema. Šampion Turske sa sezonu 2009/10. nastao je ujedinjenjem pet klubova, među kojima je Pinarspor imao zelene dresove.

Zelena je poslužila kao inspiracija za boju dresova jer se smatra simbolom grada Burse, a bela zbog poznate snežne planine Uludag.

Momci iz Anadolije u zeleno-belim dresovima nisu imali previše uspeha pre osvajanja titule u kojoj je učestvovao i Ergić. Štaviše, te sezone su prvi put završili sezonu među najbolja tri tima, a ostate zabeleženo da su tako postali tek drugi šampion Turske koji nije iz Istanbula. Pre njih, to je uradio Trabzon, osvojivši prvu od svojih šest titula 1976. godine.

Bursa trenutno gradi novi, savremeni stadion od 43.877 mesta. Francuz Sebastijan Frej trenutno čuva gol "zelenih", a u klub je 2012. iz Portoa došao i Argentinac Fernando Beluši.

INĐIJA

U srpskom elitnom rangu ne postoji nijedan klub koji nosi zeleno-belu opremu, ako izuzmemo jednu varijantu dresova Donjeg Srema.

Zeleno-bele dresove tradicionalno nosi sadašnji "fenjeraš" Prve lige Srbije (drugi rang), FK Inđija, nekadašnji superligaš.

FK Inđija osnovan je 1933. godine, a do raspada SFR Jugoslavije nije ostvario značajniji rezultat. U drugu saveznu ligu prvi put se plasirao u sezoni 1991/92, a u četvrtfinale Kupa Jugoslavije 1992. godine.

U 21. veku su najveći uspesi plasman u Superligu 2009/10, kao i ranije osvajanje Srpske lige (treći rang), u kojoj će, po svemu sudeći, ponovo zaigrati i sledeće sezone.

Zelena boja danas se najčešće dovodi u vezu sa prirodom, pokretima za očuvanje životne sredine, islamom, Irskom, prolećem...

SELTIK

Najpopularniji klub koji nosi zeleno-bele dresove je Seltik iz Glazgova. Iako su njegovi igrači prvih godina posle osnivanja (1887) nosili bele majice, crne šortseve i crno-zelene štucne, klub je 1903. godine prihvatio boju po kojoj je postao prepoznatljiv u celom svetu. Jasno, cilj je bio ukazivanje na jaku vezu sa irskim poreklom igrača, rukovodstva i navijača.

List deteline je prvi put utkan u dres u sezoni 1925/26.

Seltik su osnovali irski doseljenici u Glazgov. U momentu osnivanja, u gradu ih je živelo oko četvrt miliona, a zbog velike popularnosti Hibernijansa mnogi među njima pravili su sportske klubove sa tim nazivom. Ipak, predlog "Glazgov Hibernijans" nije prošao, pa je nastao „Seltik Fudbalski Klub".

Doduše, tvorci su ime novog kluba izgovarali "Kel-tik", ali se zadržalo "Sel-tik", kako su ga izgovarali na gaelskom. Fudbaleri Seltika odmah su dobili i nadimak "The Bhoys", sa namerno umetnutim "H", da bi se naglasio irski naglasak.

Zanimlijvo je da zbog odluke tvrdoglavog i svojeglavnog predsednika kluba Boba Kelija, fudbaleri Seltika nisu nosili brojeve na dresovima do 1960, kada su zašiveni i sa prednje i zadnje strane majica.  Umbro je pravio Seltikovu opremu od tog perioda pa do 2005, kada je tehnički sponzor kluba postao Najki.

Seltik je ušao u istoriju kao prvi britanski klub koji je osvojio evropski trofej. Šampion Starog kontinenta postao je 1967. godine, a u finalu je poražen 1970. Na kraju sezone 2002/03 izgubio je u finalu Kupa Uefa od Portoa, Žozea Murinja, posle produžetka (2:3).

Poznato je Seltikovo ogromno rivalstvo sa trofejnijim Glazgov Rendžersom, poznato i kao "Old Firm" derbi. Kao i u broju titula (54:44), Rendžers ima i veći broj pobeda u međusobnim duelima (159:144), među kojima je poslednji odigran krajem sezone 2011/12 (3:0 za Seltik), pošto je Rendžers potom i zvanično bankrotirao i krenuo iznova od najnižeg ranga.

BETIS

Sve veća popularnost Seltika u Glazgovu imala je ogroman uticaj na Manuela Asensija Ramosa, kapitena mlađeg kluba iz Sevilje, sadašnjeg Betisa. On je, boraveći u Škotskoj, otišao u posetu Seltiku, od koga je dobio zeleno-belu opremu, koju je odmah doneo u Andaluziju, kao donaciju irskih iseljenika.

Odluka Seltika da uspravne pruge zameni vodoravnim omogućila je Asensiju Ramosu da sa velikim paketom dođe kući sa Ostrva i predstavi novoformiranom klubu opremu po kojoj je poznat i danas.

Za zvaničnu godinu nastanka Betisa uzima se 1907, kada je nastala Sevilja "Balompie" (španski naziv za fudbal, koji se koristio kao alternativa sve popularnijem anglicizmu). Taj klub se tokom svojih prvih godina nije takmičio, a 1914. se i zvanično ujedinio sa Betisom, koji je nastao odlaskom nezadovoljnih članova iz matičnog FK Sevilja (osnovanog 1905).

Asensio Ramos bio je jedan od članova frakcije koja je napustila Sevilju, pa je sa darom Seltika uspostavio tradiciju u klubu koja se zadržala duže od veka. Doduše, nije zaživela odmah, jer je odmah po ujedinjenu sa Seviljom Balompie odlučeno da ekipa isproba nekoliko kombinacija dresova - sa žutim i crnim prugama, kao i potpuno zelene, pa čak i plavo-bele.

Ipak, zeleno-bela boja se zadržala i sa takvom opremom Betis je postao prvi andaluzijski tim koji je zaigrao u Primeri, 1932. godine. Titulu u toj ligi osvojio je 1935. godine, a Kupove kralja 1977. i 2005. I trenutno igra u najvišem španskom rangu.

Koliko po karakterističnim, "irskim" bojama, klub je poznat po svom geslu "Živeo Betis čak i kad gubi!" (Viva er Betis manque pierda), kao i po ljutom rivalstvu sa Seviljom. Ono traje i danas, 99. godina posle prvog međusobnog meča ta dva tima (8. februar 1915), koji nikada nije završen, jer je pri vođstvu Sevilje 4:3 publika uletela na teren i primorala arbitra da svira kraj.

SPORTING

Još jedan stogodišnjak sa Pirinejskog poluostrva diči se zeleno-belom bojom od osnivanja. Formiran je 1902. godine, u Lisabonu, kada je ugledni Žoze Alfredo Holtreman pristao da ispuni želju svog unuka i njegovih drugova tako što je prihvatio ulogu predsednika njihovog zanesenjačkog kluba.

Sin njegovog sina zvao se Žoze Alvalade, rođen je 1885. i po njemu se danas zove stadion Sportinga. On je 1902. sa drugovima letovao u Belasu, u blizini Lisabona, i tokom celog leta igrao fudbal. Zaneseni snom o stvarnju sportskog  kluba, tinejdžeri su odmah po povratku kući došli kod Holtremana i dobili njegov pristanak na bude na čelu novog kluba zanesenih mladića.

Klub je nazvan "Kampo Grande" i već do 1906. je doživeo promene, jer je jedna grupa aktivista smatrala da bi trebalo da se skoncentriše na okupljanja mladih i društvene akcije, a druga da bi trebalo da se bavi fudbalom i sportom uopšte.

Deda i unuk su bili za fudbal, pa je 1. jula te godine nastao Sporting, koji je do danas osvojio 18 titula šampiona Portugala. 15 trofeja Kupa, 4 Šampionata Portugala (starija verzija Kupa), Kup pobednika Kupova i naslov viceprvaka Kupa Uefa, 2005. godine, kada je u finalu poražen od moskovskog CSKA (1:3).

Klub u kojem su ponikle superzvezde Kristijano Ronaldo i Luiš Figo dobio je amblem baš sa zelenom bojom, jer je Žoze Alfredo Holtreman poželeo da zelena simbolizuje nadu i veru u lepu budućnost Sportinga.

"Hoćemo da ovaj klub bude veliki. Veliki kao najveći klubovi u Evropi", poručio je Alvalade na osnivanju.

SENT ETJEN

Seltik je dobio zelenu boju zbog irskih korena osnivača, Šamrok zbog irske tradicije, Betis zbog Seltika, Sporting zbog vere u bolje sutra ugledne porodice, a francuski Sent Etjen zbog lokalne bakalnice.

Danas svetski poznat lanac maloprodajnih objekata "Groupe Casino" nastao je 1898. godine u Sent Etjenu i 1919. osnovao fudbalski klub koji se danas diči sa najviše osvojenih titula šampiona Francuske (10).

Klub koji se takmiči u Ligi 1 osnovali su zaposleni u mreži bakalnica, dali mu prvobitno ime "Amicale des Employés de la Société des Magasins Casino" i kupili mu opremu u boji amblema kompanije u kojoj rade. Međutim, francuski Savez je 1920. odlučio da su takva sponzorstva nedozvoljena, pa je preimenovao novajliju u "Amical Sporting Club".

Klub je posle 13 godina i nekoliko promena svog naziva dobio ime Sent Etjen, odmah nakon usvajanja akta o uvođenju profesionalizma u francuski fudbal.

Dres Sent Etjena nosio je i jedan od najboljih fudbalera u istoriji, Mišel Platini, a najveći međunarodni uspeh kluba je nastup u finalu Kupa šampiona 1976. godine, u kojem je minhenski Bajern golom Franca Rota osvojio svoj treći prestižni pehar.

Za klub iz centralne Francuske nastupali su i Ivan Bek, reprezentativac Kraljevine Jugoslavije i Ivan Ćurković, reprezentativac SFR Jugoslavije, kao i nekadašnji predsednik Partizana i Olimpijskog komiteta Srbije.

VOLFSBURG

Da nije bilo lanca prodavnica ne bi bilo najtrofejnijeg francuskog tima, a da nije bilo Folksvagen "Bube" ne bi bilo ni Volfsburga, još jednog tima koji nosi zeleno-belu opremu.

U razorenoj, posleratnoj Nemačkoj, stvorila se potreba za formiranjem novih fudbalskih klubova. Jedan takav stvoren je i u Volfsburgu, gradu konstituisanom 1938. godine za potrebe smeštaja radnika Folksvagena, koji su u tom periodu razvijali i proizvodili prve verzije i kod nas popularnog automobila, marke "Buba".

Tokom Drugog svetskog rata, u gradu je igrao tim lokalnih radnika, dok je FK Volfsburg formiran 12. septembra 1945. godine, inicijativom mladog trenera Bernda Elberskirša.

On je bio i glavni "krivac" za zeleno-belu opremu, pošto je kod sebe imao deset zelenih dresova, a javnom donacijom je dobio i deset belih posteljina, od kojih su mu lokalne tkalje napravile dresove.

Volfsburg je danas član Bundeslige, a 2009. godine bio je i šampion Nemačke. I danas se smatra klubom kompanije Folksvagen, čije ime nosi i njegov novi stadion. Zeleno-beli dres nemačkog kluba trenutno nosi i srpski internacionalac Slobodan Medojević, bivši igrač Vojvodine.

PANATINAIKOS

Priča o zelenim dresovima neizbežno vodi i u Atinu, gde je 1908. godine Jorgos Kalafitis odlučio da sa 40 sportista napusti Panellinios, osnuje svoj klub Podosferikos Omilos Athinon (POA) i skroji crveno-bele dresove.

Potom je iz tog kluba nastao i  Panellinios Podosferikos Omilos (PPO), koji je prihvatio zelenu boju opreme, 1918. godine i list deteline kao deo grba, a od 1922. i ime Panathinaikos Athlitikos Omilos (PAO)

Važan uticaj pri uvođenju novih boja imao je igrač Mihalis Papazoglu, koji je bio inspirisan nastupom atletičara Vilijama Šeringa, Kanađanina irskog porekla, na atinskom olimpijskom maratonu 1906. godine.

Panatinaikos je danas uz Olimpijakos jedan od dva najveća grčka kluba i drugi najpopularniji.

Uspešniji je u košarci (šestostruki šampion Evrope) nego u fudbalu, u kome je bio državni prvak 20 puta, osvajač Kupa 17 puta, Superkupa četiri puta, a jednom je igrao i u finalu Kupa šampiona (1971) i izgubio od Ajaksa.

RAPID

Navijači Panatinaikosa poznati su po vernosti i jakom uticaju na klub, a u poslednje vreme i po ustaštvu. U bratskim su odnosima sa navijačima Rapida iz Beča, najpopularnijeg austrijskog kluba, osnovanog pre 115 godina.

Od 1898. zvao se "Prvi radnički klub iz Beča", a od sledeće godine i sada aktuelno "Rapid", po imenjaku iz Berlina. Rapid je i dalje najpopularniji klub u svojoj zemlji i rekorder u broju osvojenih šampionskih titula (32). Osvajao je trofeje i u ligi nacističke Nemačke.

Poslednjih decenija, klub je izgubio primat u Austriji i posmatrao kako bogatiji Šturm, Red Bul i Austrija osvajaju pehare. Od 1988. godine samo je tri puta bio šampion.

Ipak, sušne godine Rapida nisu pokolebale navijače da i dalje emotivno prate utakmice svojih ljubimaca. To čine na veoma karakterističan način, koji je u celom svetu poznat i kao "Rapidovih četvrt časa" (Rapidviertelstunde).

Navijači bečkog kluba 15 minuta pre kraja utakmica ustaju sa stolica i, bez obzira na rezultat, ritmično aplaudiraju i podržavaju svoj tim. Rapid je nošen takvom podrškom kroz istoriju napravio nekoliko senzacionalnih preokreta.

Pogledajte kako to izgleda (utakmica protiv Bajera, 0:4 za nemački tim).

Nedavno je podnet i zahtev da se "Rapidviertelstunde" uvrsti i na Uneskovu listu kulturne baštine Austrije, ali je glatko odbijen.

PALMEIRAS

Zeleno-bela boja dresova prirasla je srcu i nekim ljubiteljima fudbala u Brazilu. Tačnije - navijačima Palmeirasa, kluba sa "italijanskim korenima", kako ga još i nazivaju.

Dok su mnogi prisvajali zelenu boju kao znak povezanosti sa Irskom i irskim korenima, osnivači Palmeirasa formirali su 26. avgusta 1914. godine klub na zapadu Sao Paula da bi ih sećao na Apenine i domovinu.

Ime kluba na početku je glasilo "Palestra Italia", a oprema je bila sašivena u bojama italijanske zastave - zelenoj, beloj i crvenoj. Klub je počeo da se takmiči u Paulisti i u decenijama uoči Drugog svetskog rata neretko osvajao trofeje.

Ipak, veliki rat primorao je brazilsku vladu da zatraži od predsednika kluba Itala Adamija da promeni ime kluba i boje dresova, zbog jake simbolike sa fašističkom Italijom, Benita Musolinija. Adami je postupio prema zahtevu, nazvao klub Palmeirasom i izbrisao crvenu boju sa opreme, tako da su ostale samo zelena i bela.

Preimenovani klub osvojio je 1972. godine prvu titulu šampiona Brazila i odbranio je sledeće sezone. Nakon toga nije osvojio veliki trofej 20 godina, ako se ne računaju dva prvenstva Pauliste. Godina rađanja novog uspeha Palmeirasa bila je 1994. godine, kada je osvojena titula ispred ljutog rivala, Korintijansa.

Za Palmeiras su u tom period nastupali Roberto Karlos, Flavio Konseisao, Cezar Sampajo, Rivaldo, Edmundo... Trener je bio Vanderlej Luksemburgo. To je ujedno bio i početak poslednjeg zlatnog perioda klupske istorije, okončanog trijumfom u Kupu Libertadores 1999. godine.

BURSASPOR

"Nismo došli ovde da bismo bilo koga vređali. Ovde smo da igramo fudbal, a ne da bismo provocirali. Ako je problem, nećemo nositi dresove koji liče na Seltikove. To ćemo uraditi u znak dobre volje. Samo hoćemo da igramo fudbal i da uživamo u igri", rekao je srpski fudbaler Ivan Ergić u septembru 2010. godine, kada je sa svojim timom Bursasporom doputovao u Škotsku, na utakmicu protiv Rendžersa.

Snažna asocijacija opreme tadašnjeg šampiona Turske i Seltika podigla je tenziju uoči meča Lige šampiona, koji je ostao upamćen više po tom detalju nego po konačnoj pobedi domaćih, 1:0.

Za razliku od, na primer, Betisa, osnivači Bursaspora nisu 1963. godine bili inspirisani Irskom kada su odlučili da tada novoformirani klub krasi zeleno-bela oprema. Šampion Turske sa sezonu 2009/10. nastao je ujedinjenjem pet klubova, među kojima je Pinarspor imao zelene dresove.

Zelena je poslužila kao inspiracija za boju dresova jer se smatra simbolom grada Burse, a bela zbog poznate snežne planine Uludag.

Momci iz Anadolije u zeleno-belim dresovima nisu imali previše uspeha pre osvajanja titule u kojoj je učestvovao i Ergić. Štaviše, te sezone su prvi put završili sezonu među najbolja tri tima, a ostate zabeleženo da su tako postali tek drugi šampion Turske koji nije iz Istanbula. Pre njih, to je uradio Trabzon, osvojivši prvu od svojih šest titula 1976. godine.

Bursa trenutno gradi novi, savremeni stadion od 43.877 mesta. Francuz Sebastijan Frej trenutno čuva gol "zelenih", a u klub je 2012. iz Portoa došao i Argentinac Fernando Beluši.

INĐIJA

U srpskom elitnom rangu ne postoji nijedan klub koji nosi zeleno-belu opremu, ako izuzmemo jednu varijantu dresova Donjeg Srema.

Zeleno-bele dresove tradicionalno nosi sadašnji "fenjeraš" Prve lige Srbije (drugi rang), FK Inđija, nekadašnji superligaš.

FK Inđija osnovan je 1933. godine, a do raspada SFR Jugoslavije nije ostvario značajniji rezultat. U drugu saveznu ligu prvi put se plasirao u sezoni 1991/92, a u četvrtfinale Kupa Jugoslavije 1992. godine.

U 21. veku su najveći uspesi plasman u Superligu 2009/10, kao i ranije osvajanje Srpske lige (treći rang), u kojoj će, po svemu sudeći, ponovo zaigrati i sledeće sezone.