Njima u Libanu dižu tri prsta (FOTO)

Pročitajte kako je potpukovnik lekar Žarko Mićović u Somaliji spasao život Južnoafrikancu pilotu helikoptera kome je ajkula odgrizla nogu u Mogadišu, a major Dragiša Cvijović zatekao se na pravoslavnoj liturgiji na arapskom jeziku u Libanu, dok je kapetanu Jovici Tepavcu u Obali Slonovače servirano meso džinovskog pacova, iako je naručio piletinu.

To su samo neka od iskustava oficira Vojske Srbije u međunarodnim mirovnim misijama širom sveta.

Mićović, Cvijović i Tepavac, koji su tokom 2014. godine boravili u misijama u Somaliji, Libanu i Obali Slonovače, slažu se da naši oficiri i vojnici po obučenosti, znanju i opremljenosti mogu da stanu rame uz rame sa kolegama iz razvijenijih i bogatijih zemalja.

Mićović ističe da su oficiri iz Srbije bili jedini van EU u misiji u kojoj je bilo oko 150 ljudi iz Španije, Portugalije, Holandije, Finske, Norveške, Švedske, Mađarske, Nemačke i drugih zemalja EU, što takođe svojevrsno prizanje za našu vojsku.

U Somaliji se, kaže, živi veoma teško, vladaju glad i nemaština kao posledica višedecenijskih ratova među klanovima, koji su u poslednjih četvrt veka podelili zemlju na feude, a klanovi otimaju i veći deo međunarodne pomoći u hrani koju onda prodaju ojađenom narodu.
Situacija postaje kritična kada Somalijom zavlada suša.

“Glavni problem u Somaliji je Al Šabab, militantrno krilo Al Kaide, koje izvodi terorističke akcije. Najčešće je reč o napadima ručno napravljenim eksplozivnim sredstvima i napadima bombaša samoubica na aerodromima, ulicama pijacama, kao i napadi automobilima napunjenim eksplozivom”, priča Mićović i pokazuje fotografije zaplenjenih automobila napunjenih eksplozivom, kao i lap topova za sa tempiranim bombama.

GalerijaSomalija konflikt
“Nama nije bilo dozvoljeno da se mešamo sa lokalnim stanovništvom i mi smo zbrinjavali samo ljude iz EU u slučaju da budu napadnuti. Takav napad dogodio se samo jednom, kada je podmetnuta bomba pod oklopno vozilo, ali nije bilo teže povređenih”, priča potpukovnik.

Dodaje da je jedini kontakt sa Somalijcima imao kada su ih doveli da rade na izgradnji baze.

“Stekao sam utisak da, kao i drugi u Africi, nisu baš vredan narod, ali imaju pitoma lica i drugačiji su od naroda u Ugandi, Kongu i Južnoafričkoj Republici, pa sam se u Somaliji, iako je bila ružna situacija, osećao bezbednije gledajući fizionomije lokalnog stanovništva”, kaže Mićović.

Koliko je opasno i napeto u Mogadišu, koji je pre građanskog rata bio poznat kao “biser Indijskog okeana”, najbolje govori podatak da pripadnici EU misije za pola godine boravka u Mogadišu nisu videli centar grada, jer je procenjeno da bi tuda mogli da prođu samo uz
pratnju pet oklopnih vozila, što nisu mogli da priušte.

U Somaliji smrt vreba na kopnu, ali ništa manje nije rizično ni u moru. Mićović kaže da, međutim, kupanje u okeanu nije decidno zabranjeno zbog ajkula, pa su se članovi misije kupali vikendom, i pored toga što je obala nepristupačna i stenovita, a talasi visoki.

“Dogodilo se da je jedan Italijan utrčao 19. avgusta 2014. godine i rekao mi da je belac izgubio nogu. Očekivao sam da je neko pao na stene i razderao nogu. Otišao sam sa tehničarom, videli smo trojicu lokalaca koji nose čoveka bez noge. Rekao nam je da je pripadnik UN, odmah smo mu povezali nogu, prevezli ga u našu bolnicu i operisali i tako smo mu spasili život. Taj beli Južnoafrikanac, star 35 godina, bio je pilot helikoptera pri misiji UN”, kaže Mićović.

PRAVOSLAVNA LITURGIJA NA ARAPSKOM U LIBANU

Major Dragiša Cvijović bio je od maja do decembra 2014. godine u južnom Libanu oficir za planiranje u Odeljenju za logistiku pri Misiji UNIFIL, sektor istok, nadležan za planiranje logistike i vežbi, kao i za kontrolu zaštite životne sredine.  

Srpski oficiri bili su smešteni u mestu Maržujan, a komanda misije bila je u Nakuri.

“Misija UNIFIL-a je čuvanje mira u južnom Libanu i kontrola razoružanja, koje je teško sprovesti. U UNiFiL-u su angažovani vojnici iz 38 zemalja, a u istočnom sektoru te misije 12 zemalja. Mi smo sarađivali su sa kolegama iz Španije, Indije, Nepala, Kambodže, El Salvadora, Malezije i Makedonije”, kaže Cvijović za MONDO.

VideoVidovdan Liban
Cvijović kaže da je lokalno stanovništvo vojnike iz Srbije izuzetno dobro primilo, jer se Srbi nisu ponašali nadmeno i prema svima su se odnosili kao prema sebi ravnima.

Dodaje da su pripadnici misije iz Srbije bili u delu Libana u kojem živi hrišćansko stanovništvo, dok u nekoliko mesta žive isključivo pravoslavci.

“Naši vojnici posećivali su pravoslavne crkve i manastire u Libanu, a ja sam bio tri puta na liturgiji. Njihove pravoslavne crkve dostapodsećaju na naše, imaju ista obeležja, a onda čujete liturgiju na arapskom”, rekao je Cvijović.

Major Cvijović ističe da se netrpeljivost u južnom Libanu uglavnom
osetila u delovima naseljenim muslimanima.

“Kada smo išli u komandu misije u Nakuri događalo nam se da deca na
konvoj UN 'pucaju' iz pištolja sa plastičnim kuglicama, ali kada shvate da su u kolima Srbi, pokazuju tri prsta. Bilo je dosta rizičnih situacija, poput granatiranja, kada libanska strana ispali granate na izraelsku stranu koja odmah uzvraća otprilike 10 puta jače. Događalo se da izraelske rakete padnu u neposrednu blizinu baze u kojoj smo bili smešteni, pored Maržajuna”, kaže
Cvijović.

GalerijaPravoslavna crkva Liban

Major objašnjava da mu to nije bilo strašno, jer je ratno iskustvo stekao na Kosovu.

Upitan da poredi misije u Libanu i Džibutiju, Cvijović odgovara da je u Džibutiju bio u pripremi misije srpskog tima za zaštitu od pirata broda koji prevozi hranu.

“To su naši možda najsposobniji momci, jer se biraju iz redova Specijalne brigade. Borave na brodu po četiri meseca i plove duž istočne obale Afrike, od Džibutija do Kenije i nazad. Poslednji put kada sam bio u Džibutiju predali smo brod na čuvanje hrvatskom timu”, navodi Cvijović.

Major kaže da su hrvatski vojnici, uglavnom primorci, bili “neverovatno korektni” i da su se međusovno pomagali.

“Uskoro ćemo mi od Hrvata primiti taj brod nazad na čuvanje”, rekao je Cvijović.

U HOTELU POSLUŽEN MESOM DŽINOVSKOG PACOVA UMESTO PILETINOM

Kapetan Jovica Tepavac bio je u Obali Slonovače od aprila 2013. godine do aprila 2014. godine oficir za planiranje logistike u komandi UN misije u Obali Slonovače UNOCI.

"Cilj misije je nadgledanje mira uspostavljenog nakon poslednjeg oružanog sukoba koji se zbio 2011. godine, a misija je tada brojala 8.000 vojnika i oko 4.000 civila, ukupno 12.000 ljudi iz 46 zemalja.

“Preneto je kao da je to rat hrišćana i musimana ali je, po mom mišljenju, to bio rat između bogatih i siromašnih. Ogromne su razlike između bogatih i siromašnih. Tu su ratovale paravojske, često se ne zna ni koja je prava vojska, a nekada se ne zna ni ko je  redsednik”, kaže Tepavac za MONDO.

GalerijaObala Slonovaće Mirovna Misija

Dodaje da je najbolju saradnju imao sa oficirima iz Francuske, a pored njih,  najprofesionalniji su i oficiri iz Pakistana i Paragvaja, koji su, kako ističe, odgovorni i spremni da pomognu i da se žrtvuju zarad izvršenja zajedničkog zadatka.

“Najviše vremena sam proveo u Abidžanu, najvećem gradu Obale Slonovače, koji ima 3,5 miliona stanovnika. Abidžan nije prava slika Afrike, to je moderan grad sa svom infrastrukturom, šoping molovima i svim uslovima za normalan život, za razliku od ostalih delova Obale Slonovače. Moj zadatak bio je i da obiđem sve kampove misije u Obali
Slonovače jednom u tri meseca, tako da sam obišao celu zemlju”, priča Tepavac.

U Obali Slonovače najveći problem su, kaže, malarični komarci, ali je, srećom, izbegao malariju, dok je jedan oficir iz Urugvaja za godinu dana čak 15 puta dobio malariju.

“U zabačenim krajevima Obale Slonovače ima dosta paravojnih formacija, čiji cilj nisu ubistva, nego pljačka. Tako su neke kolege opljačkane kada su ispred njih iskočili ljudi u uniformama sa puškama koje izgledaju kao neispravne, zarđale, pune vode i blata, ali ko će
to da testira u takvoj situaicji i rizikuje svoj život zbog mobilnog telefona ili lap topa. Uzeli su im sve”, kaže Tepavac.

Kapetan objašnjava da u Obali Slonovače često nestaje struja i tada kao u apokaliptičnim filmovma, broj pljački poraste pet puta.

“Dogodilo mi se da sam bio zaključan u sobi, a neko mi lupa na vrata, pitam ko je, ali ne odgovara i pobegne. Da nisam bio u stanu, možda bih bio opljačkan, iako imam obezbeđenje”, rekao je Tepavac.

“U saobraćaju ne postoje pravila, nema auto škola i svi voze kako hoće, a kada nestane struje po mraku i ne rade semafori nastaje potpuni haos u saobraćaju”, kaže kapetan.

Tepavac se priseća epizode u jednom hotelu u Daloi, grdu u centralnom delu Obale Slonovače, u kojem je naručio piletinu, a poslužen je mesom odvratnog ukusa. Pitao je kelnera šta mu je servirao, a ovaj mu je odgovorio da mu je poslužio meso agutija, životinje nalik džinovskom pacovu, koju domoroci često prodaju pored puta držeći je za rep dok krv kaplje na zemlju.

On kaže i da se u Obali Slonovače često može naići na farme krokodila.

“Farme krokodila su tamo uobičajene kao kod nas farme svinja. Farma je ograđena i dovoljno je malo lupnuti po ogradi i krokodili odmah dolaze, očekuju da ih hranite”, kaže Tepavac.

Kapetan kaže da ljudi u Obali Slonovače žive teško, ali su srećni, za razliku od nekih drugih nacija, jer im je malo dovoljno za sreću, dovoljno im je da imaju šta da pojedu kada se ujutru probude.

“Neki žive od pet dolara mesečno, a ima ih i koji žive i sa manje od toga. Jedan od zadataka vojnih postmatrača je i da se obavi popis stanovništva. Prema zvaničnim podacima, u Obali Slonovače živi oko 18 miliona ljudi, ali to niko ne može da tvrdi sa sigurnošću, jer mnogi žive u džunglama, gde je nemoguće prići automobilom i helikopterom, a peške je zabranjeno”, kaže Tepavac.

Navodi da oni koji su tamo bili kažu da u džungli žive male zajednice domorodaca koje broje između 10 i 50 ljudi i kojima je civilizacija potpuno nepoznata.

“Oni vodu iz jednog izvora koriste za sve potrebe, piće, kupanje, pranje veša... Njihovi životi, nažalost, nisu dugi. Oni ne znaju šta se oko njih događa, jer se nalaze 100 kilometara od najbliže kuće i elektromreže. Oni su i osnov za širenje bolesti. Prošle godine pojavila se ebola u susednim državama Liberiji, Gvineji i Maliju, a među glavnim razlozima pojave te zarazne bolesti su nehigijena i ishrana slepim miševima koji nisu dobro ispečeni", priča Tepavac.

Stanovnici Obale Slonovače uglavnom nisu čuli za Srbiju i ne znaju gde se nalazi, a po boji naše kože pretpostavljaju da je Srbija u Evropi ili negde kod Kanade.

Ljudi u misiji UN u Obali Slonovače uglavnom su čuli za Srbiju, ali je neki od njih brkaju sa Jugoslavijom, pa je tako jedan Alžirac rekao da je bio u Srbiji, a da su mu dva najomiljenija grada Zagreb i Novi Sad.

Znaju i za Novaka Đokovića i košarkašku reprezentaciju. Dobar deo osoblja UN je bio angažovan u Bosni i na Kosovu i kada vide našu zastavu na uniformi
u prolazu dobace ponešto na čistom srpskom, kaže Tepavac.

Na kraju, pitali smo naše sagovornike da uporede srpske oficire i vojnike sa kolegama iz inostranstva.

“Apsolutno možemo da pariramo svim zadacima i svim vojskama koje su tamo angažovane", kaže Tepavac.

“Mirovne misije su iskustvo koje se ne može opistati rečima. Moj osnovni utisak je da sam shvatio ne samo da smo na istom nivou kao oficiri razvijenih država, nego smo u nekim segmetnima možda čak i nadmoćniji. Nemamo čega da se stidimo", dodaje Cvijović.