Ostala je pred nama još jedna, poslednja nedelja ove prestupne, olimpijske 2016. godine.
I dok se u firmama prave bilansi, pripremaju završni računi, širom sveta proglašavaju najuspešniji i najbolji umetnici, naučnici, sportisti koji su ovu godinu obeležili, čiji će se rezultati pamtiti, u štampi i na internetu čitamo svakojake liste najboljih knjiga, albuma, filmova godine. Svaki decembar donosi to famozno sumiranje utisaka, kako vole da kažu političari.
Dve hiljade šesnaestu ćemo, nažalost, upamtiti i kao godinu u kojoj nas je rastužila smrt trojice velikana srpskog i jugoslovenskog glumišta, istinskih asova bez kojih je, bukvalno, nemoguće zamisliti domaću kinematografiju ovakvu kakva jeste. Trag kojeg su ostavili darujući nam nebrojene dramske likove koje smo zavoleli dubok je i doslovno neizbrisiv.
Velimir Bata Živojinović, Dragan Nikolić i Milorad Mandić Manda.
Ova tri maestra nisu, nažalost, jedini kojih više nema. U ovoj odlazećoj 2016. napustili su nas i Dušan Golumbovski, Marinko Madžgalj, Đorđe Jelisić i na posletku, velika Mira Stupica. Kakav spisak, koliko filmskih i pozorišnih likova stoji iza ovih imena!
Koliko priznanja, nagrada, koliko smeha i tuge, koliko premijera, aplauza, ovacija. Bio bi to preveliki gubitak i za holivudsko glumište, a kamoli za ovako malu kinematografiju.
Čitajući ovih dana te razne "naj liste 2016", poželeh da na ovom mestu još jednom pomislimo na pokojne umetnike koji su tom svojom veštinom pretvaranja umeli toliko puta da, parafraziraću Mikija Manojlovića, plemenito manipulišu našim osećanjima, da nas nateraju i na smeh, i na suze, da nas hipnotišu svojom igrom, nalik na Andrićeve Asku i vuka iz istoimene pripovetke.
Daleko od namere da umanjim dostignuća preminulih glumaca koje sam naveo, ipak bih posvetio nešto više prostora pomenutoj trojici ovom prilikom. Poštovanje, divljenje koje izazivaju sva tri imena gde god da se pomenu čini ih umetnicima kultnog statusa među najširom publikom. Nema osobe na Balkanu koja nije u stanju da prepozna lica Bate, Gage ili Mande, kao što sam ubeđen da nema čoveka koji nije gledao makar po jedan film svakog od pomenute trojke. Otud i opšte, duboko osećanje koje dele svi ljubitelji filma sa ovog prostora - da je njihov odlazak nenadoknadiv gubitak za našu kulturu, i više od toga, kao da smo ostali bez onih koje smo, gledajući ih u svojim domovima obližnjim bioskopima i pozorištima, lično upoznali i zavoleli.
Odakle početi kada se pomene ime Bata Živojinović? Takva karijera zaslužuje da bude tema nečije doktorske disertacije ili debele biografije, u najmanju ruku. Sažeti je u jednu kolumnu, tačnije, u deo teksta koji se pročita za deset minuta iluzorno je. Pa, samo kada bi nabrojali brzinom kojom čitaju ona upozorenja u TV reklamama za lekove i preparate sve likove koje je Bata oživeo na filmu i televiziji, trebalo bi nam pola sata - ima ih više od tri stotine. Ima ih toliko da je sam glumac jednom rekao kako više od polovine svih tih filmova nikada nije gledao.
Bata se rodio u Jagodini 1933, a detinjstvo proveo na Kosmaju, selo Koraćica. Njegov otac radio je kao sudski izvršitelj, a petočlana porodica selila se više puta, da bi se najzad skrasila u Beogradu, gde je stasiti mladić završio školovanje, ne sluteći da će postati glumac. Živojinovići su stanovali u Mileševskoj na Krstu, kada je Bata, pukom slučajnošću upao na glumačku probu u "Krsmancu", pokraj hotela "Moskva".
Legendarna rediteljka Soja Jovanović najzaslužnija je za Batinu odluku da se posveti glumačkom zanatu.
Na pozorišnu akademiju primljen je tek iz trećeg pokušaja što samo po sebi jasno oslikava neke od Batinih vrlina - upornost i optimizam. Sredinom pedesetih godina postao je član ansambla Beogradskog dramskog pozorišta. U tamošnjem bifeu, dok je ispijao kafu sa Oliverom Marković, zapazio ga je tada mladi filmski režiser Veljko Bulajić i pozvao ga da okuša sreću pred filmskom kamerom. I tako je počelo...
Batini "rani radovi" rađali su se u socrealističkoj epohi kojom su, kada je reč o filmskim junacima, suvereno vladali idealizovani likovi partizanskih junaka, kreirani po istom modelu na kojem se baziraju i savremeni filmski superheroji, i baš na takvom terenu Živojinović je svojom markantnom pojavom munjevito zauzeo vodeće mesto među interpretatorima takvih uloga. Njegovo lice odavalo je snažan utisak beskompromisnog borca bez trunke sumnje u ispravnost onoga što čini, vođenog idealima revolucije, razume se.
"SKUPLJAČI PERJA" - INSERT
A onda, sa pojavom "crnog talasa" sredinom šezdesetih, Bata se jednako uspešno nosio sa sasvim drugačijim, složenijim likovima koje je tumačio u filmovima Saše Petrovića, Ante Babaje, Mike Antića i drugih. To nisu bili bezgrešni, neustrašivi mačo ratnici već najčešće antiheroji neretko vođeni niskim strastima poput prezira, ljubomore, pohlepe...
Rečju, mogli smo da vidimo ljude od krvi i mesa smeštene u sredinu koja nije nimalo idilična, već satkana od siromaštva, nepravde i koristoljublja.
Živojinović je sebe nazivao "izvođačem glumačkih radova", voleo je taj zanatlijski aspekt svog posla, da ga tako nazovemo. Išao je iz filma u film, iz epizode u epizodu, iz lika u lik, decenijama. Bio je neumoran, nezaustavljiv, svake godine rađalo se po 7, 8 likova koje je Bata kreirao, udahnuo im filmski život. Detektiv, bokser, ratnik, mesar, inženjer, lekar, seljak, robijaš, šofer, mornar, sotonin sluga, kauboj, pilot, bludni sveštenik...
"ČUDO NEVIĐENO" - INSERT
Bata je tvrdio da za uspešnog glumca nije neophodan talenat kao što je to slučaj sa slikarima i piscima, već da su jedino važni emocija i koncentracija.
"Tvrdim da svaki čovek može da postane glumac", govorio je.
Tako iskusnom i prekaljenom umetniku nije umesno protivrečiti, uostalom, Marlon Brando je svojevremeno u jednoj TV emisiji rekao kako svi ljudi na svetu glume svakog dana, da izjutra navuku masku na lice i glume na poslu, u školi, na ulici, u prodavnici - rečju, da su svi ljudi glumci. Pa eto, recimo da svako može da glumi, da većina to i čini često, ali ne i da dostigne Batin ili Brandov kalibar, u to već ne verujem.
Većina reditelja sa kojima je Bata sarađivao tvrdili su da je mogao bez poteškoća da ostvari uspešnu internacionalnu karijeru, da postane svetski poznat umetnik. Doduše, igrao je u desetak nemačkih vesterna snimljenih u koprodukciji sa našim producentima ali jedini razlog zbog koga nije mogao da postane svetska zvezda bio je jezik, nije baratao engleskim. Orson Vels ga je upoznao na snimanju "Bitke na Neretvi" i rekao mu da želi da ga vidi u svom narednom filmu ukoliko bi mogao da glumi na engleskom, nažalost, to nije bilo izvodljivo.
Iako će zauvek ostati sinonim za filmsku zvezdu, Bata je jako voleo pozorišnu scenu, kažu i više od filma. Bio je vazda vedar i nasmejan, nepokolebljivi optimista. Za sebe je govorio da ne poseduje naročiti intelektualni kapacitet, da je čovek iz naroda, običan i nimalo nalik na neustrašive partizanske heroje koje je tako uverljivo tumačio. Neretko je u intervjuima pokazivao želju da demistifikuje taj zvezdani sjaj koji, u očima gledalaca, obavija glumce i njihove živote.
"LEPA SELA LEPO GORE" - INSERT
Voleo je svoj Kosmaj u čijoj seoskoj idili je redovno provodio kratke pauze između snimanja. Poslednji put se na filmu pojavio u drami "Led" pre četiri godine i briljirao kao deda Životije. Iste godine bio je i zvezda sjajnog dokumentarca "Valter", filma za koji bi ovaj kratki osvrt na Batinu ličnost i karijeru mogao da posluži kao topla preporuka.
Džimi Barka, Prle, Flojd, Vlah Alija, Popaj, Urke... kakva galerija likova, koliko nezaboravnih replika i harizmatičnih manira koje je filmska kamera zabeležila i sačuvala.
I Gagino lice, taj šarm beogradskog šmekera, bilo da je u pitanju onaj simpatični zgubidan Brana Mitrović Flojd ili, recimo, vaspitač Zeka u "Sivom domu", pa u tom gospodskom stilu sve do Žila Rimea u "Montevideu"...
Draganov senzibilitet, toliko drugačiji od Batinog, vremenom je postao svojevrsna paradigma Beograda, jednog životnog stila karakterističnog za epohu koja se, nažalost mnogih, okončala tamo negde u devedesetim, zatrpana nadolazećom nemaštinom, moralnom dekadencijom i provincijalizmom.
Goran Marković je ovaj svojevrsni Gagin oreol sjajno dočarao finalnom scenom u svom filmu "Turneja" - u njoj se, usred rata u Bosni, oficir Armije BiH pred zarobljenim beogradskim glumcima sa gorčinom ali i setom priseća koliko se kao klinac divio Gagi i tom „šmekerskom“ Beogradu kojeg je najbolje personifikovao upravo Dragan Nikolić.
"TURNEJA" - INSERT
O Draganu, njegovom mestu u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji, toliko je već napisano, ispričano. O njegovoj karijeri, ulogama i o tome kakav je na mene ostavljao utisak napisao sam tekst koji je objavljen na MONDU nekoliko dana posle Draganove smrti, marta meseca. Zbog toga ću ovde preskočiti nabrajanje njegovih najznačajnijih filmova i uloga; uostalom, teško je naći nekoga ko ne zna da nabroji makar pet,šest Gaginih nezaboravnih likova ili osnovne podatke iz njegove prebogate biografije.
Dragana Nikolića pamtićemo kao sjajnog glumca svakako, ali priča o njemu šira je od pozorišne scene i bioskopskog platna. I zato je njegov odlazak minulog proleća tako teško pao baš svima, ne samo filmofilima. Jer, Gagu smo nekako voleli i osećali kao dragog i bliskog čoveka i van scene, kao odmerenog, vedrog i harizmatičnog Beograđanina koji nas je, gde god bi se pojavio, predstavljao na način kako smo samo mogli da poželimo.
Bata i Gaga svakako spadaju u red najznačajnijih jugoslovenskih glumaca, pripadajući onim starijim generacijama čija su dela utkana u kulturno nasleđe čitavog regiona, ne samo Srbije. Nema sumnje da je njihova smrt rastužila i brojne uglavnom starije gledaoce iz čitave bivše Jugoslavije.
Sa druge strane, nešto mlađa ovdašnja publika, rasla uz kultne dečije emisije početkom devedesetih, "Bajka za laku noć" i "S one strane duge" ostala je letos zatečena šokantnom vešću da je njihov Manda iznenada preminuo. Junak njihovog detinjstva, glumac koji je za tu generaciju predstavljao isto što i Branko Kockica za moju, otišao je prerano, u 56. godini; tragedija je još veća kada pomislimo koliko je još uloga bilo pred njim, koliko filmova i pozorišnih komada...
Milorad Mandić rođeni je Beograđanin (1961), odrastao na Novom Beogradu. Sin vojnog lica, Manda se upisao na Elektrotehnički fakultet i, da se pukim slučajem nije našao na žurci koju je organizovao Eksperimentalni dramski studio, postao bi inženjer. Međutim, kao da je pronašao sebe te večeri i shvatio da je glumačka igra ono čime bi želeo da se bavi.
Trebalo mu je nekoliko godina da se odluči na jedini logičan potez - upis na FDU. I uspeo je, postao je član jedne od najdarovitijih generacija studenata glume koje je Srbija imala. U klasi Vlade Jevtovića, sa Mandom su učili i igrali Mira Joković, Vesna Trivalić, Žika Todorović, Dragan Bjelogrlić, Boda Ninković... Bila je to fenomenalna grupa budućih umetnika.
Po završetku studija, Manda postaje član pozorišta "Boško Buha", a filmska publika ga je prvi put primetila u drami Gorana Markovića "Već viđeno" (1987). U matičnom teatru, u repertoaru za najmlađe, Mandić je demonstrirao izvanredan osećaj za glumu sa decom i za decu i ubrzo je postao omiljeni "dečiji" glumac u Beogradu. Odmah zatim, prihvatio je ponudu da vodi kultnu dečiju TV emisiju "S one strane duge" koja je doživela enormnu popularnost među najmlađima. Punih šest godina Manda je zabavljao klince sa TV ekrana, sve do 1995.
"DVA SATA KVALITETNOG PROGRAMA" - INSERT
Milorad Mandić je od početka karijere važio za darovitog komičara, kadrog da igra najrazličitije, mahom „neozbiljne“ uloge. Možda je najbolji primer njegova urnebesna minijatura ekstatičnog oca-navijača sa trubačima ispred porodilišta u kultnom omnibusu "Kako je propao rokenrol". U toj fazi "ranih radova" Mandu smo gledali i u manjim ulogama u "Boljem životu", kao i u Šotrinom filmu "Braća po materi" (1988).
MILORAD MANDIĆ MANDA - INSERTI
Ipak, uloga koja ga je profilisala kao značajnog srpskog filmskog glumca je, bez sumnje, Viljuška, jedan iz grupe nesrećnih srpskih vojnika u Dragojevićevim "Lepim selima".
Ceo ansambl u ovom, po mnogima, najboljem domaćem ratnom filmu bio je izuzetan, svakako zahvaljujući i sjajno napisanom scenariju. Manda se perfektno uklopio, dozirajući u pravoj meri komiku kojom je obojio lik mladog i zavedenog, živopisnog nacionaliste kome sudbina sudi u zlosrećnom tunelu negde u istočnoj Bosni.
Uspeh ovog filma otvorio je vrata Mandiću za čitav niz zapaženih epizodnih uloga tokom naredne dve decenije. Možda i zbog načina na koji je tumačio ulogu Viljuške, tek Mandi su, po pravilu, dodeljivali uloge pomalo "pomerenih" likova, komičnih od glave do pete.
Najbolji primeri su Terza iz "Dve palme za dve bitange i ribicu", Mileta u "Točkovima" i Radovan u komediji "Mrtav ladan".
Na Mandinu radost, tu i tamo bi mu se dogodila i pokoja dramska uloga - u prvencu Srdana Golubovića "Apsolutnih sto"(2001), na primer, u kojem glumi bahatog Rundu, vlasnika streljane. Kod istog reditelja imao je još jednu od tih retkih dramskih rola u karijeri, reč je o policijskom inspektoru u "Klopci" (2007), po svemu atipičnoj ulozi za Mandića.
"MRTAV LADAN" - INSERT
Tokom poslednjih deset godina, Manda je, uporedo sa angažmanima u filmovima, bio često prisutan i na TV ekranima, skoro kao i u vreme dok je vodio dečije emisije na početku svoje karijere. Radio je i kao domaćin i voditelj zabavnih kvizova na domaćim televizijama, a redovno se pojavljivao i u TV serijama poput "Vratiće se rode", novog izdanja "Pozorišta u kući", "Budve na pjenu od mora" i Bajićeve "Ravne gore".
Međutim, saradnja sa Radošem Bajićem počela je mnogo pre pomenute ratne epopeje; 2006. godine njih dvojica započinju rad na mamutskoj seriji "Selo gori, a baba se češlja" koja je, tokom ove decenije, postala najgledaniji igrani TV program u Srbiji. Bata Milašin, simpatični dobroćudni seljak iz Petlovca, postao je daleko najpopularniji lik kojeg je Mandić kreirao u čitavoj karijeri.
Kada se uzme u obzir da je Manda beogradsko dete, odrastao na asfaltu, još impresivnije deluje njegov čudesni preobražaj u Milašina, moravski akcenat i sve ostalo. Iako mnogi ovu seriju percipiraju kao površnu karikaturu srpskog sela, celokupni glumački sastav je na visini zadatka, delujući autentično, uprkos tome što su likovi u značajnoj meri skrojeni tako da je njihova komična strana u prvom planu.
Tragično prekinuta karijera Milorada Mandića stavlja ga u prvi plan kada se priča o najboljim, najtalentovanijim komičarima novijeg srpskog filma. Rekao bih da je njemu pripala ta čast da nastavi tamo gde su stali naši legendarni majstori komedije poput Mije Aleksića i Čkalje u prvom redu, i Manda je to majstorski izneo.
Ostaje žal što nije stigao da zabeleži nijednu glavnu filmsku ulogu; eto, reditelji su u njemu redovno videli glumca perfektnog za "podršku" glavnim protagonistima, nešto nalik na vrhunske bekove u fudbalu, majstore koji nikada nisu u glavnoj ulozi (golgetera) na terenu. Možda mnogima na prvi pogled deluje da je Manda bio glumac relativno uskog dijapazona ali to je zabluda koja je posledica toga što su ga stalno zvali da glumi u komedijama, a dramske uloge su ga nepravedno zaobilazile. Manda je mogao bez poteškoća da se nosi i sa najzahtevnijim karakternim ulogama, u to sam ubeđen.
"MADE IN YU" - INSERT
Eto ga, triling asova bez kojih nije lako zamisliti buduće srpske filmove.
Bez želje da zvuči kao žalopojka i defetistički rezon po kome su mlađi glumci nedorasli ali stvarno smo u ovoj godini izgubili umetnike koji su svojim darom i veštinom briljirali i kao takvi, predstavljali putokaz novoj generaciji glumaca.
Sa nadom da ćemo i u budućnosti uživati u ostvarenjima nekih novih glumačkih asova kojima su idoli Gaga, Bata ili Manda, naklon ovim bardovima, do poda.
Hvala vam, bili ste veličanstveni.
----------------------------------------
SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA
