Zašto nikada neću zaboraviti NATO bombardovanje

Imala sam deset godina. Jačina udara odbacila me nekoliko metara, pala sam na pod i krv je počela da mi lije niz lice. Evo kako se sećam bombardovanja 1999. godine.

Pogledala sam u oca koji me je cekao ispred biblioteke u Ulici Svetozara Markovica pored Trece beogradske gimnazije, a u grudima me nekako sve stezalo, neki užasan osecaj, i poželela sam da se što pre vratim kuci. Seli smo u automobil i krenuli ka Sarajevskoj ulici. Stigli smo za nepunih pet minuta. Utrcala sam u stan i odmah briznula u plac, tražila sam svoje patike, dok su mi se ruke tresle, htela sam što pre da odem negde da se sakrijem – ni sama ne znam gde, ali sam imala taj užasan osecaj da ne smemo da budemo tu.

Tog 24. marta 1999. godine nisam znala tacno šta se dešava, jer sam tada imala samo 10 godina, ali i vec jedno loše iskustvo s ratom – kada smo pocetkom devedesetih bežali iz Hrvatske, i taj osecaj straha, nikada nece ispariti iz mog secanja.

Prve veceri, kada je pocelo bombardovanje, roditelji su me smirivali, a prestravljene komšije lupale po našim vratima i urlali da su nam podrumi u haosu i da ne znaju šta da rade, gde da se sakriju...

Da li nas ubija uranijum iz NATO bombi?

Tada je pocela da raste još veca tenzija i jeza me je sve više obuzimala. Trcala sam po kuci s jednom patikom u ruci, dok su nam vrata stana širom bila otvorena – kako bih što pre istrcala iz njega.

Nakon mog naleta panike i totalne histerije u zgradi, tata je ipak odlucio da ne idemo nigde i ostanemo u stanu, a ja sam pocela da placem. Spustio je roletne na prozorima i rekao: "Necu da umremo kao pacovi u podrumu". Te njegove reci isto nikada necu zaboraviti - u tom trenutku za mene su bile, jednostavno - previše strašne.

Cime nas je NATO "zasuo" 1999. godine?

Nakon prvog dana, pocela je i prava agonija – prve restrikcije struje, nema škole u koju sam obožavala da idem, nema izlazaka napolje (moja najveca nocna mora – kazni me kako hoceš, ali samo nemoj da mi zabraniš da idem napolje!), nema hrane u prodavnicama, i stalno ONI ZVUCI koji su najavljivali vazdušnu opasnost...

Prošlo je nekoliko dana od pocetka NATO bombardovanja, a bombe su padale po celoj Srbiji. Gde i šta su protekle noci pogodili slušali smo ujutro na vestima, a kada bi nestalo struje palili smo neki prastari tranzistor koji je bio na izdisaju.

Kada je u centru Beograda bombardovan Generalštab, u noci izmedu 29. i 30. aprila, secam se kao juce da je bilo, jer sam živela odmah ispod Ulice kneza Miloša. Tata je otišao da prošeta psa, a ja sam ostala u stanu s mamom i sestrom koja je tada imala pet godina. Cula sam neki jeziv zvuk, huktalo je sa svih strana, izašla sam na terasu da vidim da li se tata vraca, a u tom trenutku, iznad moje Sarajevske ulice ugledala sam raketu i neku crvenu svetlost. Posle par sekundi cula se stravicna eksplozija, a jacina udara odbacila me je nekoliko metara, pala sam na pod u kuhinji i krv je pocela da mi lije niz lice. Iz sobe sam cula sestru kako place i vrišti.

A onda je usledio moj najveci strah. Znam da je bomba pala nekoliko stotina metara od nas i znam da je moj otac otišao da prošeta psa. Mojih najgorih pet minuta života – nisam znala da li su preživeli, srce mi se stezalo, a onda se culo zvono na ulaznim vratima i tu srecu nikada necu zaboraviti. Te noci, kada se situacija primirila, izašli smo ispred zgrade. Ulicom se širio smrad bombi, oblak prašine je prekrio automobile, srca i staklo na sve strane, komšije placu i hvataju se za glavu.

Srpski epidemiolog: NATO bombe nisu krive za rak

Isto tako se secam i kada je bombardovana zgrada Ministarstva unutrašnjih poslova kod "Gazele", što je malo dalje od moje zgrade, ali dovoljno blizu da cujem stravicnu detonaciju. Secam se i kada su tatu priveli u stanicu jer je otišao u prodavnicu bez licnih dokumenata, kako bi proverili da nije "postavljao lokatare". Tako su objasnili mojoj majci kada je došla u policijsku stanicu i donela njegovu licnu kartu. Secam se da su došli kuci i da je posle samo pola sata pogodena zgrada ta ista zgrada MUP-a u koju su ga priveli na proveru.

Nedeljama sam bila prestravljena i uplašena, a iz tog mog straha, koji je poceo 24. marta, rodila se i jedna ideja.

Iako sam imala samo 10 godina, odlucila sam da svaki dan kupujem novine. Kada ih donesem kuci prvo ih prelistam, pa dam roditeljima da procitaju, a kada oni završe, opet ja uzimam i zatvorim se u svoju sobu. Sekla sam svaki clanak iz novina koji se odnosio na bombardovanje, sekla sam sve fotografije svakog uništenog objekta u Srbiji, skupljala sam letke, mete, pa cak i kamenje koje je odletelo sa zgrada u mom kraju, i ubacivala ih u jednu veliku crvenu fasciklu. To sam radila iz dana u dan. Na kraju bombardovanja imala sam više od 500 tekstova i fotografija porušene i bombardovane Srbije, razrušenih mostova, bolnica, škola, povredenih ljudi... a imala sam samo 10 godina.

Ovo je deo mog secanja na 1999. godinu. Od tada je prošla 21 godina, ali NATO bombardovanje nikada necu zaboraviti.

Mnogi su izgubili clanove porodice, prijatelje, rodbinu, muževe, žene, sestre, bracu, decu, kuce u kojima su živeli, sve. I zato se, svakog 24. marta, secamo svih tragicno izgubljenih života.

Vazdušni napadi na SRJ poceli su na današnji dan 1999. godine i trajali su 11 nedelja. U njima je, prema razlicitim procenama, poginulo izmedu 1.200 i 4.000 ljudi.

NATO je izvodio napade na SRJ sa brodova u Jadranu, iz cetiri vazduhoplovne baze u Italiji, a u nekim operacijama ucestvovali su i strateški bombarderi koji su poletali iz baza u zapadnoj Evropi i u SAD.

U bombardovanju, koje je trajalo 78 dana, teško su ošteceni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuce, spomenici kulture...

Nikad više da se ponovi i nikad da se ne zaboravi ta užasna 1999. godina.