Protesti koji se već dve nedelje održavaju u ovom selu pored Sombora zbog zatvaranja lokalne biblioteke skrenuli su pažnju na Stanišić, mestašce od 4.000 stanovnika, većinom paora koji su decenijama baš tu gradili svoju sreću, osnovali porodice, obrađivali zemlju i uživali u plodovima vrednog rada.

U selu žive uglavnom "dođoši", Srbi iz Dalmacije, doseljeni tu posle Drugog svetskog rata. Ispucalih dlanova od teškog rada, lica izboranih od bačkog sunca i vetrova koji šibaju ravnicom, gradili su svoje živote - zrno po zrno, napravili kuće, izrodili decu i ulagali u bolje sutra.

Imali su svega - i hleba i "uz hleba". Meštani sa kojima smo razgovarali sećaju se da se pre 30 godina u selu živelo "punim plućima". Pravile su se priredbe, predstave, igranke, na njima su se okupljali i mladi i stari. Biblioteku su osnovali čim su se doselili u Stanišić, a stariji "su motkom" decu terali da uče i čitaju, jer su znali koliko vredi znanje i školovanje uopšte.

A danas -  u selu tužna slika - ne samo da nema biblioteke, već sve polako vene. Par prodavnica, kafića, dve kladionice, apoteka, pogrebno preduzeće... i to je otprilike sve. Nažalost, sve je kao u većini sela širom Srbije...

U kafiću u centru sela pitamo mladog menadžera Gorana kako izgleda njegov i život mladih u selu.

"Tehničar sam drumskog saobraćaja, a radim kao menadžer u kafiću. Imam 23 godine. Ovde je sve postalo katastrofa. Mladi ljudi beže - ko god upiše fakultet ide u Novi Sad, Suboticu ili Beograd, a kasnije se ne vraća ovde u selo. Ko god ima šanse za inostranstvo, isto tako odlazi i ne vraća se jer nema ovde uslova za život", jada nam se Goran.

U selu kaže, "ništa ne radi".

"Bukvalno ništa nema, imate par kafića, par radnji i sad je otvoren neki voćnjak, tu ima 20 radnih mesta i to je to. Ostali se pretežno bave poljoprivredom... Ljudi stalno odlaze iz ovog sela", kaže nam ovaj mladić koji se seća i boljih vremena.

Kaže i da mu je biblioteka, zbog koje smo došli, mnogo značila dok se školovao. Ne samo zbog knjiga za lektiru koje je tu nabavljao, već i zbog radnice koja je bila mnogo više od bibliotekarke - pomagala je deci oko domaćih zadataka, okupljala ih tu i dozvoljavala da se druže...

Protest zbog biblioteke: I MI SELJACI ČITAMO!

Sve je počelo da propada poslednjih godina zbog situacije u poljoprivredi i mera racionalizacije, kaže nam meštanka Ljiljana, koja je među učesnicima protesta zbog zatvaranja biblioteke.

Selu su zbog mera štednje počeli da uskraćuju jednu po jednu stvar - smanjen je broj pedagoga u školama, iako vršnjačko nasilje raste, ukinut je matičar, zatvorena biblioteka...

"Sad sve što treba sugrađanima moraju da idu u Sombor, a 400 dinara vam treba da dođete do Sombora. Penzije su znate kakve, ne mogu osnovna prava da ostvare. Imamo i skraćeno radno vreme stomatologa, laboratorija ne radi, ukinuli su u racionalizaciji tri radnika u Mesnoj zajednici - zaduženog za kulturu, administrativnog radnika i spremačicu... Malo po malo, svašta nam uzimaju", objašnjava Ljiljana.

"Raspisuju se razni konkursi za podsticaj poljoprivrednika, za vraćanje ljudi na selo, za kupovinu kuća za mlade parove, ali kad taj neko dođe, šta ga čeka ovde...? Nemaš ni biblioteku", žali se naša sagovornica.

U proteklih šest meseci je, kako kaže, oko 450 ljudi napustilo selo.

PLODNA ZEMLJA, A POSLA NEMA

"Nema posla ...Možete da se bavite poljoprivredom jedino ako ste veliki. Mi ovde imamo zemlju, ljudi imaju dva, tri hektara i nekad si od toga mogao da školuješ decu, a danas ne možeš da preživiš, čisto da imaš za hranu. Jedino penzioneri tu imaju neke prihode ili veliki poljoprivrednici, mali ne mogu ništa", objašnjava Ljiljana.

"I onda ljudi odlaze. Mi smo ovde pogranična zona i cele porodice odlaze u Evropu, a oni koji to ne mogu idu da čuvaju babe na tri meseca pa se menjaju. Ovo je alarmanrtna situacija, ne samo Stanišić, već ceo region", priča nam Ljiljana.

U susednom Bezdanu je većinsko mađarsko stanovništvo, i situacija je, kako tvrdi, još lošija.

"Tamo ne možeš da nađeš radnika - imaju mađarske pasoše i svi su otišli. Tako je i u selu Svetozar Miletić. Žena iz tog sela mi ovih dana priča - počinje im sezona jagoda, traže radnike, ali nema ko da im radi - svi su otišli 'preko'", kaže Ljiljana.

EVO zašto propada selo: MUKE jedne seljanke

U Stanišiću je pretežno srpsko stanovništvo i odlaze malo manje, jer teže dolaze do "papira". Ali i sa našim pasošem rade po tri meseca u Austriji i Mađarskoj, pa dođu ovde, pa se opet vrate...

Kako je moguće, pitamo da se od ovoliko plodne zemlje ne može živeti?

"Obrađuje se državna zemlja, licitira se i na licitaciji je dobiju veliki proizvođači, a njih je malo. Nekada je u našoj zadruzi radilo 250 ljudi u nekoj bliskoj prošlosti, a kad je sezona bila u jeku radilo je i 450 radnika. Onda je zadruga likvidirana, deo zemlje se izdaje, deo su kupili neki iz Novog Sada (oko 1.000 hektara), a ostalo ide na licitaciju", priča nam naša sagovornica.

Kada je licitacija dođu veliki proizvođači, ovi malo manji nešto podele, ali to je nedovoljno za život.

"Ranije je od te zemlje živelo 250 porodica, a sada od nje živi 15 porodica eventualno 20, jer su mašine velike i radnici im ne trebaju. Pored toga, bave se ratarstvom - gde treba najmanje radne snage, a sa druge strane nema podsticaja za bavljenje stočarstvom, povrtarstvom, gde su veće zarade i gde bi mogli da stvore radna mesta".

Ode nam još jedno Kosovo: Nestaje 1.200 sela

"Veliki" kaže Ljiljana, zaposle jako malo ljudi - na 3.000 hektara zemlje 20 radnika i to sezonskih, možda samo 4-5 osiguranih.

"Oni sa tim velikim traktorima posade nešto, a za jedan hektar kukuruza, tri i po dana rada u godini je samo potrebno. I onda se veliki bave samo ratastrvom - sade kukuruz i pšenicu. Oni imaju lepa primanja, ali ne i radnici i zao žele da odu svi", slikovito nam objašnjava ova meštanka.

"Imamo jednog mladog poljoprivrednika, on je napravio farmu krava, 100 ih imao. Pre mesec dana sve je prodao. Došli su i ponudili mu da mu otkupe 50 litara mleka dnevno. Šta će s kravama i ostalim mlekom? On je čovek prodao krave, zatvorio farmu, i kaže sad ću ja lepo u ratarstvo i ne razmišljam..."

A ljudi koji odlaze, kažu nam meštani, žele da žive lepo, hoće da imaju kuću, auto i godišnji odmor...

NIJE TO BILA SAMO BIBLIOTEKA...

Biblioteka je, kažu, bila kap koja je prelila čašu... Prvo je, od kad je pokrenuta racionalizacija od 2016. godine radila dva dana nedeljno, a sada od decembra do danas samo jedan dan. Ne može više tako, složni su meštani.

Upoznajemo i radnicu biblioteke koja je u njoj radila do otkaza koji je dobila 2016. godine.

Fransoaz Molnar, žena nesvakidašnjeg imena za panonsku ravnicu. Dete Srba koji su radili u Francuskoj, kasnije udata za Mađara. Dugih 17 godina muzla je krave i išla u nadnicu da kopa. Sa 36 završila fakultet, počela da radi u biblioteci i unela novi - "akcijaški duh" u ovo selo.

Pored toga što je iz godine u godinu rastao broj članova biblioteke, koju je selo osnovalo, i u njoj je 15.000 vrednih knjiga, Fransoaz je uspela da u četiri zida biblioteke stvori oazu za mlade iz sela. Tu su dolazili i posali domaće zadatke, ona im je pomagala... Organizovali su turnire u "Čoveče, ne ljuti se" i drugim društvenim igrama, pravili su priredbe i predstave... Dolazili su svi - roditelji i celo selo da ih gleda.

Jedna škola, jedan đak (FOTO)

Kada su se u selu pojavili mali Romi, "musavi i zapušteni", Fransoaz je i njih primila. Sa lokalnom učiteljicom ih je kupala, oblačila, dovela u biblioteku. Otkrila je među njima i superinteligentnog dečaka, sa talentom za matematiku. Otkrila je i da su domaća deca posle toga prihvatila nove drugare i takođe im pomagala...

"Biblioteka je uvek bila krcata... Nije bilo ni grejanja, donela sam pokretne radijatore od svoje kuće, pa se deca posade na njih i družimo se, učimo, pripremamo predstave".

Ljudi iz sela prepoznali su koliko im je vredela i Fransoaz i biblioteka u zaboravljenom Domu kulture. Pored protesta na koje redovno dolaze, njih 850 potpisalo je peticiju u kojoj traže da se biblioteka ponovo otvori.

Sudeći po najavama nadležnih koji su se pojavili na protestu, a iz Upravnog su odbora somborske biblioteke, problem će biti rešen. Prema rečima članice UO koja se obratila okupljenima na protestu prošlog četvrtka, cela zavrzlama je nastala zbog tehničkih problema i nema govora o trajnom zatvaranju biblioteke.

Dok se stvar ne reši, nadamo se u korist meštana i ljubitelja knjige, za kraj vam "poklanjamo" ono što su i oni nama - na protestu prošlog četvrtka.

Dragana Đapić, nekadašnja radnica opštine zadužena za kulturu, obratila se okupljenima stihovima Đure Jakšića iz 1782. godine i uz poruku:

"Nije egzistencija samo ne biti gladan, nije egzistencija smao ne biti u hladnom, živimo u 21. veku, biblioteke su tekovina civilizacije...Postoje hiljadama godina, ova postoji od Drugog svetskog rata. Biblioteka u Stanišiću jedna je od starijih u Vojvodini i to je tekovina naših predaka. Jako je važno da budemo obrazovani, da se suprotstavimo kiču i šundu koji se plasira već dve decenije preko televizije i drugih medija", rekla je Đapić.

Evo i pesme koju je pročitala:

OTAC I SIN

Jedanput ide stari Amidža
ko neki sedi mandarin;
a za njim tapka, trči, skakuće
junačke krvi najmlađi sin.

Vašar je bio; a na vašaru
sablje, pištolji, arapski at,
tuniske kape, srebro i zlato,
mletačka svila, ženevski sat.

- E, šta ćeš, sine, da kupi babo? -
deteta sklonost kušaše svog.
- Hoćeš li sablju tu, britku, sjajnu,
il' voliš ata misirskog?

Il', možda, želiš od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve!
Govori, sine, govori brže,
da kupim one toke zlaćene? -

Dete se češka rukom po glavi,
kao da ne zna šta bi od sveg:
- Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
pečenja kupi jarećeg...

Sad se i babo češe po glavi,
gledajuć dugo sinčića svog:
- "E, ja sam volo sablje i koplja,
a sin mi jarca pečenog!".