Čovek koji je 1943. godine u Vrnjačkoj Banji ubio gestapovskog oficira, jednog od najodgovornijih za nacistički zločin u Kragujevcu 21. oktobra 1941, kada je strijeljano 3.000 civila, od kojih preko 200 učenika, danas je zaboravljen.
Veselin Šijaković ime je koje se retko spominje, čak ni kada se svet priseća jednog od najsvirepijih zločina nacističke Nemačke, strijeljanja civila u Kragujevcu.
Šijakovića se ne priseća ni Srbija, ali ni Crna Gora, odakle potiče.
Rođen je 1924. godine u Nikšiću, gde se njegova porodica doselila iz Andrijevice.
U vreme Drugog svjetskog rata boravio je u Kragujevcu, gde je izučavao Vojno-tehničku školu, koju su zaposeli Nemci.
Sa dva druga, Veselin je, prilikom racije, uspeo da pobegne u šumu, gde su susreli pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini i pridružili im se krajem jula 1941. godine.
U jesen 1942, vrhovna komanda je, po predlogu Ravnogoraca iz Beograda, odlučila da likvidira gestapovskog majora koji je imao ključnu ulogu u strijeljanjima civila i đaka u Kragujevcu. Za taj zadatak je određena jedna trojka s najviše iskustva. Ušli su u zgradu u Beogradu u kojoj je živio taj major, kroz otvoren prozor podruma, ali ih je na stepeništu koje je vodilo na sprat, dočekao nemački stražar i pobio ih.
U međuvremenu, gestapovski oficir prešao je u Vrnjačku banju, gde su Njemci imali jako uporište, oko deset hiljada vojnika. Šijaković je sam prijavio svoju trojku za likvidaciju nemačkog oficira.
"Noću smo se prikrali vili u kojoj je živio gestapovski oficir. Čekali smo u dvorištu da dođe sa sedeljke u obližnjem hotelu. Oko jedan sat posle ponoći, u pratnji trojice vojnika, pojavio se, teturajući se, očigledno pijan. Vojnici su mu pomogli da se popne uz unutrašnje stepenište i vratili se da patroliraju ulicom. Kada je otvorio prozor od svoje spavaće sobe, posao nam je bio znatno olakšan. Prvi put su mi ruke zadrhtale, i to tako jako da su stube počele udarati o zid. Rekao sam sebi: Ipak, ja nisam za ovakve zadatke!", ispričao je Šijaković u intervjuu za reviju Istok.
Uspio je da se popne i uđe neopažano u prostoriju.
"Levom rukom sam ga ščepao za kosu i glavu mu pribio uz jastuk, a desnom rukom mu zario nož u srce. Riknuo je kao lav! Pošto glavu nije mogao da mrdne, noge su mu otišle u vis i neprestano koprcale! U istom trenutku, odjeknuo je vrisak žene koja je ležala u susednom krevetu, na moje zaprepašćenje. Zbunjen, izvadio sam pištolj i upucao je sa par metaka! Moji drugovi, koji su čekali u dvorištu, mislili su da je njemački oficir pucao na mene, jer je dogovor bio da ne upotrebljavamo vatreno oružje, pa je jedan od njih pohitao uz stube. Sudarili smo se na stubama, niz koje sam ja više padao, leđima, nego što sam koračao. Zasvirale su sirene, poziv na uzbunu, a mi smo se dali u beg kroz susedna dvorišta", prisetio se on.
Međutim, kao pripadnik Ravnogorskog pokreta, Šijaković je 1946. godine zarobljen od strane partizana:
"Optužili su me da sam ratovao protiv partizana, što sam ja negirao, jer na njih, sem onog dana kada su me uhvatili, nikada nisam metka ispalio. Ipak, osudili su me na smrtnu kaznu. Posle tri meseca, presudu su mi preinačili u doživotnu robiju, i 1948. su me prebacili u podgorički zatvor Jusovača. Tu su me držali u totalnoj izolaciji od drugih zatvorenika, u najgorim uslovima, iako sam bio teško bolestan. Kada sam bio na izdisaju snaga, 1952. godine, pustili su me da umrem kući. Saznali su za moj slučaj prijatelji iz Beograda, i prebacili me tamo, gde me spasio lekar dr Veselin Savić".
Prema tvrdnjama nekih izvora, Šijakoviću je od strane komunističke vlasti ponuđen Orden narodnog heroja ukoliko prizna da je Keniga ubio kao pripadnik partizanskog pokreta, što je on odbio.
Veselin Šijaković, inače otac univerzitetskog profesora nekadašnjeg ministra vera u Vladi Srbije Bogoljuba Šijakovića, umro je 27. septembra 2009. godine.
