Tačan broj otrovanih životinja u Srbiji nije moguće utvrditi jer je procedura skupa, nadležni na većinu tih slučajeva gledaju kao na nebitne a mi, kao društvo, nemamo baš razvijenu svest o brizi o životinjama. I tako će biti sve dok ne nastrada neko dete...
Godišnje u Srbiji na desetine životinja bude otrovano o čemu se ne govori mnogo jer je procedura prijavljivanja i utvrđivanja trovanja komplikovana i prilično skupa, pa najveći broj vlasnika ili onih koji se brinu o dobrobiti životinja već u startu odustaje od svega.
Nedavno je grupa građana u cenntru Beograda organizovala akciju "Borba za Džekija" u pokušaju da skrene pažnju na ovaj problem.
"Protest je organizovan kao reakcija na masovna trovanja koja su organizovana po celoj Srbiji i dan danas traju. Navedenim trovanjima ne samo da se ubijaju psi i mačke - ulični i vlasnički, već se ugrožava i naš život i život naše dece", rekli su za MONDO iz NVO Alfa.
Iz Alfe kažu da u Srbiji postoji dobar zakon o dobrobiti životinja ali da ga nadležni organi - jedinice lokalnih samouprava, Ministarstvo poljoprivrede, Ministarstvo unutrašnjih poslova - baš i ne primenjuju jer na njega gledaju kao na "nevažni " zakon koji baš i ne mora da se primenjuje.
Ocenjuju i da je svest građana, kada je reč o brizi o životinjama, "na prilično niskom nivou ali da ona i nije toliko bitna ukoliko bi država na pravi način, i to human i održiv način počela da primenjuje mere radi smanjenja napuštenih životinja".
Udruženja godinama daju predlog i recept šta treba država da uradi (sve su to lako sprovodljive mere) kako bi se rešio problem napuštenih životinja ali da nailaze na zid, pa čak i represiju, kažu u Alfi.
Kako rešiti problem napuštenih životinja?
Kada je reč o predlozima i receptima koje bi država mogla da sprovede, iz ovog udruženja objašnjavaju da je u pitanju niz mera pobrojanih u predlogu Programa kontrole i smanjenja brojnosti populacije napuštenih životinja koji bi trebalo da ima svaka lokalna samouprava.
Neki od tih koraka su popis vlasničkih životinja, uvođenje podsticajnih mera sterilizacije vlasničkih zivotinja, sa druge strane drakonsko kažnjavanje neodgovornih vlasnika..., kažu iz Alfe i naglašavaju da je izuzetno važno zaustaviti priliv novih pasa na ulice.
U Beogradu 2019. otrovana 41 životinja, u Srbiji preko 200
Portal Petface, koji je radio više istraživanja o trovanjima životinja, je samo prošle godine preko 20 puta pisao o slučajevima trovanja životinja, kako pojedinčnog tako i masovnog i prema njihovoj evidenciji, na taj način je uginulo više od 200 životinja.
"Moramo naglasiti da su to sve primeri za koje se SUMNJA NA TROVANJE, zato što ne postoje zvanične potvrde, jer osim, jednog ili najviše dva slučaja koja su prijavljeni nadležnim službama i u kojima su životinje slate na obdukciju, druge životinje nisu išle na analizu", navodi Miloš Simić novinar Petface-a.
Iz Javnog komunalnog preduzeća “Veterina Beograd” su dobili informacije da je 2019. godine zaključno sa oktobrom bio 41 slučaj trovanja životinja na teritoriji glavnog grada.
Iz Petface-a naglašavaju da nadležne službe, odnosno policija uvek izađe na lice mesta kada je obaveštena o konkretnom slučaju trovanja životinja.
Ono što dalje sledi je najveći problem, a to je da praktično sve ostale aktivnosti dokazivanja trovanja, zbog podizanja tužbe u 99 posto slučajeva protiv NN počinioca, padaju na teret, ili udruženja za zaštitu životinja, ili vlasnika koji su već dovoljno skrhkani bolom za ubijenim ljubimcem da teško mogu sve da postignu, kaže Simić.
Dodatni i ne mali problem je i što sve te procedure i pregledi koštaju, "uz to teško se dokazuje krivica počinioca, jer na otrovanim komadima hrane ili samom otrovu ne mogu da se pronađu otisci prstiju i slični tragovi koji mogu da ukažu na konkretnu osobu".
Procedura prijavljivanja
Procedura prijavljivanja podrazumeva slanje tela životinje na obdukciju na Veterinarski fakultet u Beogradu (pregled košta oko 8.000 dinara) ili Veterinarski-specijalistički institut u Novom Sadu, pa nakon što se isključi svaki oblik zdravstvenih problema koji izazivaju trenutnu smrt, uzorak želuca se šalje na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu na ispitivanje otrova što može da iznosi od 10.000 do 15.000 dinara, sve to mnogo košta i dodatno obeshrabruje vlasnika koji je izgubio ljubimca, ili neko udruženje koje je uglavnom u ogromnim dugovima.
Na pitanje Monda ko bi trebalo da vodi evidenciju o broju ubijenih životinja, Simić kaže da bi o tome trebalo da se staraju udruženja, koja to, istraživanjem koje je Petface sproveo, zapravo ne rade, ali i tužilaštvo i policija (kada je reč o podignutim prijavama i tužbama), od kojih nisu dobili odgovor.
U regionu je situacija slična kao i kod nas
Nema tu mnogo razlike, ni kada je ponašanje ljudi u pitanju, ni kada je u pitanju rad udruženja za zaštitu životinja i državnih organa. Trovanja se dešavaju svuda na prostoru bivše Jugoslavije, svuda u ostalim državama regiona, a pored trovanja i svakojaki vidovi zanemarivanja, zlostavljanja, nasilja i ubijanja životinja hladnim ili vatrenim oružjem, navodi simić.
"Državni organi imaju identične probleme sa dokazivanjem ovih zločina, posebno trovanja, ali to ne znači da mi ne treba da pritiskamo organe reda i pravosudne organe da rade više na ovim slučajevima, niti da prestanemo da informišemo, edukujemo ljude o prevenciji, prvoj pomoći u vezi trovanja kao i o zadovoljenju pravde za otrovane i zlostavljane životinje", rekao je on.
Danas pas - sutra dete
Udruženja za zaštitu životinja bi pre svega trebalo da koriste društvene mreže kako bi informisali građane o pravnoj zaštiti i svim zakonskim procedurama, zatim o prevenciji kada je trovanje u pitanju, recimo obavezno nošenje korpe na njušci, kako pas ne bi pojeo nešto, ali nekada, kao u slučaju kreozana to ne pomaže, kaže Simić.
Dobra prevencija može biti i to da se ne dozvili psu nekontrolisano kretanje po javnim i drugim površinama izvan dvorišta ili stana, kako pas ne bi našao nešto sumnjivo i pomirisao ili pojeo.
Simić smatra i da bi udruženja mogla više da pritiskaju organe reda i više da iznose podatke o svemu tome u javnost putem medija, jer se tako ostvaruje veći pritisak. Trebalo bi da prave tribine, da drže časove u osnovnim i srednjim školama, da vode evidenciju o otrovanim životinjama na teritoriji svog delovanja, da se više obraćaju nadležnim službama, da prijavljuju slučajeve, da teraju i gone slučaj do kraja, da traže dokaze i slično.
"Ovo nije kritika udruženja već samo neki od predloga, vrlo dobro znamo da oni nemaju para za lečenje životinja, nemaju dovoljno ljudi koji bi se o svemu ovome bavili, a ni u našim balkanskim zemljama nema dovoljno ljudi koji imaju osećaj za napuštene životinje koji bi donirali ovim udruženjima novac, ali naši građani veoma loše žive, pa im bar to što ne doniraju novac ne smemo zameriti, ali svaki vid nasilja moramo osuditi", kaž on.
Petface upozorava da se "otrovi postavljaju svuda, na javnim površinama, blizu parkova i igrališta na kojima se deca igraju, tako da strahujemo od tragedije za koju ćemo se pitati kako nam se dogodila. Samo malo udisanje otrova kreozan ili furadan, može da usmrti dete".
