Među rudarima, koji se svakodnevno spuštaju u jamu "Štavalj" je i jedna devojka, master inženjer geodezije
Radno mesto Dušice Karličić iz Sjenice je na 250 metara ispod zemlje.
Ova vedra i hrabra devojka, master inženjer geodezije, svakodnevno sa kolegama, rudarima, prepešači oko dva kilometra do ulaska u otkopni revir jednog od najbogatijih rudnika mrkog uglja u Srbiji "Štavalj" u Sjenici.
"Rudarski merači su 'oči' u jami, upravo to je kod nas Dušica Karličić. Ona prati i usmerava prostorije u jami. Kada se javila na konkurs za posao rekla je da rad u rudniku doživljava kao avanturu. Ispostavilo se da je vredna kao pčelica, odgovorna, stručna", kaže Mensud Turković, direktor rudnika "Štavalj".
Dušica Karličić je prva devojka u ovom rudniku koja zarađuje "hleb sa sedam kora" kao jamski merač.
Ona kaže da joj je otac predložio da upiše geodeziju i danas smatra da je to najbolja odluka koju je mogla da donese.
"Pred kraj master studija na Građevinskom fakultetu pozvao me je ujak Dragomir Bukumirović. Radni vek je proveo u rudniku 'Štavalj' kao geolog. Prošle godine je penzionisan. Spomenuo je da rudnik traži jamskog merača. Dopala mi se ideja da radim pod zemljom, ako ništa drugo, iz radoznalosti", priča Dušica i dodaje:
"Nisam znala da li ću ostati, ali sam znala da ja to moram da probam. Moja prednost je bila što sam rodom iz Sjenice".
Ovih dana, u svojoj 28. godini, napuniće tri godine radnog staža u jami "Štavalj" u kojoj je eksploatacija mrkog uglja otpočela 1976. godine.
"Treći radni dan i moj prvi silazak u jamu. Krenuli smo sa zadatkom koji treba da se izvrši na terenu. Kao pomoćni radnik bila sam obuzeta poslom. Bio je tu i šef za bezbednost da me upozna sa merama zaštite. Tek po izlasku iz okna postala sam svesna gde sam bila", priseća se Dušica.
Direktor Turković dodaje da se radno odelo mora obući, rukavice, prsluk postavljen vunom, zato što je jama hladna. Tu su i rudarske čizme, šlem, lampa, samospasilac…, a na pitanje da li se nose i vunene čarape dodaje da se to podrazumeva, žene iz okolnih sela ih pletu i donose u rudnik na poklon.
Rudarski je posao težak, muški, ali su rudari bili oduševljeni idejom da i devojka silazi u jamu.
"Dosta njih je mislilo da ću da odustanem nakon drugog-trećeg puta. Prvih mesec-dva, dok nisam počela samostalno da radim, bilo me je strah ali više od toga kako ću da se snađem u mraku. I samo držanje lampe je trebalo savladati", kaže veselo Dušica i dodaje:
"Sada kad silazim u jamu nije mi problem ni da potrčim, da se provučem ako treba, kao da sam tu oduvek. Rudari su me prihvatili drugarski. Ne pravi se razlika. Svako radi svoj deo posla".
Objašnjava šta je zapravo posao jamskog merača: rudarski sektor, na osnovu geoloških istraživanja, definiše projektom kuda će proći jamske prostorije.
Oni rade projekte, a geodeta je zadužen da te projekte sprovede u delo, da obeleži pravac kuda treba prostorija da se kopa.
Posla će, po svemu sudeći, biti dosta, jer su, kako kaže direktor, rezerve uglja u sjeničkom basenu, potvrđene elaboratima, 240 miliona tona. To je najveće ležište posle kosovskog ugljenog basena.
Na pitanje šta je u rudniku najteže, Dušica odgovara kratko – pešačenje.
"Treba proći strmim, neravnim, blatnjavim hodnikom skoro dva kilometra do revira, na dubini od 250 metara, gde se kopa. U jednom pravcu. Treba se spustiti i izaći sa kompletnom opremom", priča Sjeničanka koja sa bicikla ne silazi, jedino kaže sa njim na posao ne dolazi jer se radi od sedam do 15 sati, a na Pešteri su jutra hladna.
(Mondo/Politika)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
