RECI PRIJATELJIMA DA SE SA MNOM NE ZAJ*****JU: Iza kulisa Dejtona, koga je Sloba gađao u glavu a ko nam je objavio rat?

Opšte je poznato da je rat u BiH prekinut u američkoj vojnoj bazi Rajt-Peterson kod Dejtona novembra 1995. godine, gde su lideri tri zaraćene strane Milošević, Tuđman i Izetbegović parafirali mirovni ugovor koji će biti potpisan nešto kasnije, u Parizu 14. decembra.

"Milošević je bio glavni pregovarač i lično sam ga doživeo kao čoveka koji je mogao da nosi teret. Možda je unutra imao nekih slabosti ali se nisu mogle videti. Nekad bi u toku pregovora znao da me upita: „A kako će ovi tvoji prijatelji Amerikanci reagovati?“, što znači da je imao ono što se zove zadrška u mišljenju, ali je to uspešno skrivao. Hrvati su bili relaksirani, sve svoje su bili već završili i tamo su bili kao na izletu, ali je Franjo Tuđman bio vrlo kooperativan.

Kada smo otišli kod njega na kafu i kolače i sa predlogom da bar Srbi i Hrvati potpišu sporazum, on je odmah pristao. I da nije bilo tog zajedničkog Slobinog i Franjinog pritiska, muslimani ne bi prihvatili sporazum.

Ponašali su se kao razmažena deca koja su mislila da su u Dejton došla po lizalicu, a ne na pregovore. Bili su ubeđeni da je Amerika na njihovoj strani i da će im sve završiti. Amerika im je dosta toga završila, ali morali su i oni da budu kooperativni – objašnjava Vujović.

Taj momenat, Vujović u knjizi opisuje veoma simbolično, potezom državni sekretar Kristofera Vorena da od Miloševića traži brda oko Sarajeva, sa kojih su Srbi vršili ofanzivu na grad, za Bošnjake.

„U redu. Daću. Nek nas to košta pola do jedan procenat, ali neka to bude poslednja stvar koju od nas traže“, rekao je Milošević, a dok mu je Kristofer uzvratio da ne zna da li će to biti poslednji zahtev muslimana, ali da je definitivno poslednji koji će on preneti u njihovo ime.

Međutim, bio je još jedan slučaj u kome Milošević nije popustio i to nas je koštalo bombardovanja i problema sa Kosovom.Naime, američko rukovodstvo je planiralo da se u Dejtonu reši i ovaj problem pa su preko Nebojše Vujovića poslali Miloševiću nacrt sporazuma. On je predviđao široku autonomiju za Albance, izgradnju njihovih institucija koje su ranije napustili, smanjivanje centralizovanog uticaja Beograda, ali je to rešenje podrazumevalo ostanak Kosova u okviru Srbije.

Milošević je, međutim, to odbio.

Pre toga, niko nije imao hrabrosti da mu odnese dokument koji je Vujović prvo doneo ministru spoljnih poslova Milanu Milutinoviću na šta ga je ovaj pogledao i rekao: “Je l‘ ti hoćeš da mene Sloba ubije? Idi, sam ga odnesi i sretno ti bilo”. Taj događaj i predaju dokumenta Miloševiću, Vujović poprilično detaljno opisuje u knjizi:

“Milošević je pročitao dokument i ljutito ustao. Zatim je zgužvao papire i gađao me njima u glavu: ’Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju? Pa šta oni misle, ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir. Reci tim svojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zaj*****aju. Jer ako se budu zaj****ali, dobiće dobro zaje****nje!’”

Vujović je uzeo zgužvane papire i vratio ih američkom posredniku Barliju koji mu je rekao: “U redu, Nebojša, ja ću da informišem američku delegaciju... Samo mislim da je ovo možda propuštanje poslednje šanse da se situacija reši na uravnotežen, balansiran, opšteprihvatljiv način i da će nevolja tek da dođe”.

Nažalost, bio je u pravu.

"Propustili smo veliku šansu. Tada se moglo izvući rešenje za Kosovo koje je zaista bilo po formuli „više od autonomije a manje od nezavisnosti“. Izgubili smo ozbiljnu priliku da se oslonimo na pragmatizam i nasledstvo Kisindžerove (Henri Kisindžer, američki državni sekretar 70-ih godina prošlog veka, prim. nov.) političke doktrine, a ne da uletimo u makaze politike Bžežinskog (Zbignjev Bžežinski, politikolog i spoljnopolitički geostrateg, savetnik dva američka predsednika), koju je oslikavala rečenica „Povuci ih jako za m..a u pravcu u kojem želiš i slediće te“. Dakle, primeni silu kad moraš, jer bez sile nećeš postići rešenje. Mi smo, nažalost, izabrali ovo drugo. Kada sam razgovarao sa Kisindžerom poslednji put, u oktobru mesecu 1998. godine, i pitao ga šta nam sledi, rekao mi je: „Ispustili ste priliku u Dejtonu. Sad će vas udariti“. Tako je i bilo" - zaključio je Vujović.

(Mondo)

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.