NAJVEĆI NAŠ STRUČNJAK ZA RAKIJU ŠOKIRAO TVRDNJOM: To NIJE SRPSKI BREND, pila se i pre Kosovskog boja, ali...

Ipak, zvanični podaci pokazuju da je Srbija danas jedan od najvećih izvoznika šljivovice i da je iza sebe ostavila Češku, Hrvatsku I Sloveniju. Koliko smo "verni" ovom piću, pokazuje podatak da jedno selo pored Zlatibora nosi ime Šljivovica, a po recepturi za rakiju iz ovog sela, šljivovica je dobila geografski sertifikat od Evropske komisije. 

Najčešće sorte od kojih se u Srbiji pravi šljivovica su Čačanska lepotica, Stenli, Čačanska rana, Požegača i Crvena ranka. Prema mišljenju mnogih stručnjaka, najkvalitetnija i najtraženija šljivovica dobija se od Požegače i Crvene ranke. 

"Skoro polovina voćnih rakija koje se prave u domaćoj radinosti su viskog kvaliteta i mogu da se nađu na bilo kom svetskom tržištu. To je ponos Srbije, ali se ambalaža mora podići na veći nivo kvaliteta, i tu se pre svega misli na flaše i etikete. Ona druga polovina, ne smatra se kvalitetnom. Kada dođemo do toga da 80 odsto bude visokokvalitetnih jakih alkoholnih pića, biću zadovoljan", kaže za MONDO Ninoslav Nikićević. 

EVO ZAŠTO RAKIJA NIJE SRPSKI BREND

Istorijski gledano rakija nije srpski brend, niti je ikada to bila, tvrdi profesor Nikićević. 

"Najkvalitetnija jaka alkoholna pića, kao što su francuski konjak, armanjak i kalvados, škotski malt viski, kao i određeni tipovi meksičke tekile ili karibskih rumova, imaju kompletnu zaštitu. Znači, zaštićenu tehnologiju i međunarodno priznato geografsko poreklo. To nije slučaj sa srpskim alkoholnim proizvodima, prvenstveno voćnim rakijama. Nije teško zaštititi brend ili žig. Teško je zaštititi tehnološki proces ili postupak i geografsko poreklo nekog brenda u međunarodnim okvirima. Za to postoji takozvani Lisabonski aranžman ili sporazum, koji propisuje postupke kako neka zemlja zaštićuje neki svoj proizvod u međunarodnim okvirima", objašnjava on za naš portal. 

MI SMO PRAPOSTOJBINA ŠLJIVOVICE

Sa dosta pouzdanosti moglo bi se reći da je Srbija, u pravom smislu,  postojbina šljivovice i šljivove prepečenice. Ali, ovde mora da se bude obazriv, jer preciznih istorijskih podataka još uvek nema, kaže profesor. 

"To je moje lično mišljenje i ubeđenje, koje niko nije do danas opovrgao. Koja se to voćna rakija spravljala na prostoru Balkanskog poluostrva i pre Kosovskog boja? Moje duboko verovanje jeste da su to bile šljivovica i šljivova prepečenica. Što se tiče voćne rakije, prvenstveno šljivove prepečenice, dosta značajna količina se godišnje proizvede prvenstveno u Srbiji, a slede je Rumunja, Češka, Nemačka i Slovačka,  Austrija, Italija, Slovenija, Hrvatska, Rumunija",kaže naš sagovornik na osnovu dugogodišnjeg bavljnja ovom naukom i strukom.

AKO JE DOMAĆA, NE ZNAČI DA JE KVALITETNA

Ipak, vrhunska rakija ni u jednoj zemlji, pa ni u Srbiji, ne može da se kupi po malim cenama i to je ono što moraju da znaju svi ljubitelji ovog žestokog pića.

"Rakija se kupuje na crno zato što ljudi nemaju novca da plate rakiju više i zato što su slabo edukovani o kvalitetu rakije. Ako je proizvedena u domaćoj radinosti, kod seoskih ili gradskih domaćina, ne znači da je uvek prati adekvatan kvalitet. Ipak, rakija vrhunskog kvaliteta ne može da se kupi za malo novca. O tome treba voditi računa", rekao je profesor za MONDO. 

NE SME DA MIRIŠE JEFTINO

Profesor je podsetio na načine na koji nekvalitetna rakija može da se prepozna.

Nekvalitetna voćna rakija nije kristalno bistra, često je i mutna. Miris je, čudan, veštački, bombonski, takozvani jeftin miris. Na unutrašnjim zidovima čaše nevide se glicerinske suze, ili su one veoma retke. Često se oseti miris prvenca, koji lini na miris acetona ili razređivača. To može da bude i miris patoke, odnosno ustajale bare, miris buđi, zemlje, koštice i slično. Takođe, veštački jeftin miris usled dodavanja veštačkih industrijski proizvedenih voćnih aroma, što je obmana potrošača", kaže doktor za rakiju.