"Živeo po parkovima i podzemnim stanicama dok nije sklepao „zamak” od kartonskih kutija"
Nakon jedne neplaćene metro karte završio je iza rešetaka, na kratko al` dovoljno da više ne pronađe stalni posao. Crtao je portrete po ulicama, zabavljao turiste, oko Central parka i skupljao dolare za povratnu avionsku kartu.
"O Americi sam znao više dok sam dane i noći provodio u mojoj posavskoj birtiji `Mali raj`, nego posle svih ovih godina bitisanja u njoj. U njoj me sad sve zbunjuje, a najviše ljudska lica. Danima bih mogao da ih posmatram, tumačim, proučavam i uživam u svakom. Na njima je sve zapisano, da li su srećni, zaljubljeni, uplašeni, odakle su, čime se bave, kuda žure”, priča mi Simo Sisa ispred svog uličnog menhetenskog "zamka” od kartonskih kutija.
Simo Sisa mladost je proveo u jednoj bosanskoj varošici pored Save. Devojke su veremile za njim. Talentovan za mnoge stvari. Bez gumice, jednim potezom, crtao je drugare k'o žive. I sport mu je išao od ruke, najbolje karate. Zbog duge crne kose lokalni mangupi su ga prozvali Vinetu, po televizijskom junaku istoimenog filma iz kasnih sedamdesetih, oštrog pogleda i nabujalih mišica, svedoči Marko Smiljić za "Politiku".
Maštao je Simo da postane glumac. Prvo u Zagrebu a posle ni u Beogradu nisu prepoznali njegov talenat. Na Savi se kupao cele godine. Sneg do kolena, hladnoća štipa za obraze, tera suze na oči, a on u ogrtaču i papučama „maršira” k'o da je usred leta. Pokretom ramena baca sve sa sebe i bez okolišanja naglavačke u ledenu Savu.
Bilo je i kibicera. Jedni su mu se divili a drugi izrugivali. Zbog neke nepravde, jednog jutra je prelomio da krene u beli svet. Prvo kratko u Čehoslovačku, pa malo duže u Švedsku. Ali, đavo mu nije dao mira. Na kraju je završio na dokovima Njujorka. Tu je od kraja prošlog veka.
Nakon jedne neplaćene metro karte završio je iza rešetaka, na kratko al` dovoljno da više ne pronađe stalni posao. Crtao je portrete po ulicama, zabavljao turiste, oko Central parka i skupljao dolare za povratnu avionsku kartu. Živeo po parkovima i podzemnim stanicama dok nije sklepao „zamak” od kartonskih kutija na donjem Menhetnu, sa pogledom na rodnu Posavinu.
Imao sam nekih obavaza, nedelje su proletele brzo dok se nisam naoružao našom brljom za još jednu čašicu razgovora sa zemom Sisom.
Na mestu gde je godinama prkosio njujorskim neboderima ni traga od njega i njegovog „zamaka”. K'o da me nožem neko probode. Okrenem se levo, desno nigde moga zeme.
"Sinoć su došli đubretari sa kesama za smeće, za pet minuta porušili sve, i nestali niz ulicu”, kaže mi njegov komšija Portorikanac Roberto.
"A Bosnia”, pitam za zemu pošto su ga tako oslovljavale komsije?
"Dan pre toga su našli su ga nepomičnog. Ubacili u crna kola i odvezli u nepoznatom pravcu”.
Celu sledeću nedelju obilazio sam mrtvačnice i groblja donjeg grada Menhetna. A i šire. Nigde ni traga ni glasa o mom komšiji iz Posavine Simi Sisi, kome nekad ni jedna cura nije mogla da odoli, a frajeri zavideli na hrabrosti i "Vinetu” stasu.
Osta „Vinetu” zauvek u zemlji predaka, sa skupljenim dolarima za povratnu kartu u jednom pravcu.
(MONDO/Politika)
