INTERVJU! MIRJANA KARANOVIĆ: "Ništa od ljudi neće toliko da te odvoji ko nesreća." O Petriji, izdajstvu, ratovima i Bogu

Glumica Mirjana Karanović govorila je životnim pobedama i uspesima ali i o teškim trenucima koje je morala da prevaziđe.

Ali nismo pričali samo o pozorištu i filmu, razgovarali smo o životnim pobedama i porazima, dilemama, ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, pomoći i samopomoći i svojevrsnom "rešenju za život" koje nikada ne stiže.

Na početku - otkud ponovo Petrija pred publikom?

U životu mi je padalo na pamet možda bih mogla da iskoristim tu Petriju. Nikad nisam imala neku predstavu sa kojom bih mogla da putujem. Uvek sam igrala u predstavama pozorišta a one su skupe i komplikovane za putovanja. A nije mi se pravila predastava da bih samo išla po zemljama gde žive naši ljudi i da bih to tamo igrala. Nisam bila ni spremna. Mislila sam da to ne bi bilo u redu. Ipak je to veliki roman i to je velika uloga i ja sam sa tom ulogom postigla veliku uspeh mislila sam da bi bilo bedno da to iskorišćavam. Međutim, pre skoro godinu i po pozvali su me da snimim aduio knjigu Petrijin venac i onda sam počela da se bavim tom knjigom i tim tekstom. Išla sam kod lektora, vežbala sam kod kuće, čitala naglas i u sebi. Snimala sam to posle pred mikrofonom. Ono što je bilo u filmu i ono što smo mi uzeli za sadržaj monodrame to je smao jedna petina same knjige. Ako se nekome dopadne film ili ovo što ja sada radim svakako bi trebalo da pročita knjigu jer se radi o maestralnom delu.

Čitajući to tako naglas pomislila sam da bih ja to mogla da stanem na scenu i izgovorim. Nekako mi je taj tekst izašao iz mene. Kao da mi pripada. Osetila sam da bih to mogla i da bih imala to samopouzdanje da to izgovorim bez ukrašavanja i bez da to zloupotrebim. Bilo mi je važno da ono što govorim u sceni imam neku zaleđinu, da imam podršku svoje duše. Da znam zašto. To što ta žena govori u prvom licu u toj knjizi se povezalo sa mojom zrelošću. Ona je taj svoj život ispričala Dragoslavu Mihailoviću upravo u tim nekim svojim godinama kada je već to bilo iza nje i kada je pričajući o svom životu ne samo da je opisivala događaje nego je imala i neke komentare i zaključke koji su njena životna mudrost koju ona nigde nije pročitala. Danas imate dosta knjiga o samopomoći i dosta članaka u novinama gde vam mnogi pametni i manje pametni pričaju kako da preživite razne životne lomove a ova žena je sve to sama prošla. Taj njen život je prepun poraza i pobeda. I sve to što je ona zaključila i iz čega je ona izgradila svoju životnu filozofiju proizilazi iz nje same. Kao što se sećam kada sam prvi put pročitala tu knjigu, pa posle to i zaigrala na filmu kao mlada, mene je to najviše oduševilo. Kao mladu osobu me je oduševilo da neko u ozbiljnim godinama, jer kad imate 20 godina za vas je nečijih 50 godina duboka starost, pomislila sam moguće je imati toliko godina i imati pozitivan odnos prema životu. Tada sam pomislila da bih ja mogla da budem takva, da ne kukam nad svojim životom. Da imam i svoju tugu i svoje radosti ali da i dalje imam volju i želju da živim.

To je zapravo suština tog lika i onoga šta sam ja htela da kažem. Postoji vreme kada plačete i kada tugujete, kada vam se nešto loše desi. A onda idete dalje jer postoji taj neki život koji je dalje oko vas. Ima u tom tekstu kada ona opisuje tog Ljubišu sa kojim je bila. Ona iznutra ne može da shvati zašto taj čovek plače kad se napijei i zašto govori da mu je život otišao u ništa i zašto priča da nema više za šta da živi. Za nju je to nešto što ona ne može da shvati. Ona ne može da shvati zašto neko ne bi želeo da živi više. To su sve neke stvarno esencijalne životne poruke koje ta žena, taj lik i taj roman daju ljudima.

Upravo Petrija dolazi iz jednog miljea gde je imala puno razloga da kaže - ja ne želim više da živim. Barem je imala pet razloga zbog kojih bi mogla da odustane od života.

Da, jer su njene tragedije bile zaista velike. U to vreme, posle tog filma, sam želela da imam otklon od Petrije, u glumačkom smislu. Znate, glumce stave u neku pregradu i to je tako. I jako je teško otrgnuti se. znam veoma talentovane glumce koji su ušli u malo komercijalniji žanr i jako im je teško da ih reditelji i producenti shvate ozbiljno. Ta njihova borba da ne budu samo lepa i mlada lica nego da mogu i ozbiljne stvari da urade. Ja kad sam posle 10-15 odina gledala film sa nekom distancom onda sam shvatila koliko sam u tom filmu bila kao neki naturščik. Bila sam očišćena od svake veštine, od nekog glumačkog planiranja i taktike. Skoro me niko nije shvatio kao glumicu. Mene su najviše zvali u to vreme da učestvujem u tim nekim muzičkim emisijama. I onda ja dođem, otpevam i to je to. Niko me nigde nije zvao. Radila sam u nekim alternativnim pozorišnim grupama, nijedno pozorišteme nije zvalo da igram a i kad bih igrala nisu bili zainteresovani da me zadrže. Tek posle kad sam odigrala ulogu u filmu Otac na službenom putu. E kad sam ponovila uspeh koji sam napravila sa Petrijom i pokazala da zapravo imam glumački kapacitet koji nije samo za jednu ulogu.

Kako ste uspeli da prebrodite taj period kada vi doživljavate toliki uspeh sa toliko godina a onda dođu ljudi i kažu – tvoja karijera je gotova?

Ja sam jedva upisala tu akademiju. Ništa nisam očekivala, ni u snu nisam očekivala da ću igrati glavnu ulogu u nekom filmu. Za mene su filmske glumice bile neke osobe koje žive na drugoj planeti. Ja sam bila srećna što ću uopšte sa tim ideksom moći negde na nekoj sceni da zaigram bilo šta.

Nije vas to izbacilo iz ravnoteže?

Ne. Rekla sam sebi – ok ako je to tako onda dobro. Bilo je lepo, družili smo se. Sa velikim žarom sam igrala u SKC-u, Barutani… Meni je bilo dobro, bila sam srećna što me neko hoće. E kad je Kusturica napravio Oca na službenom putu i kada su me prvi put pozvali u JDP, i kad sam igrala u prvoj predstavi kada se osnovao Zvezdara teatar, i kad sam i tamo dobila nagradu na Sterijinom pozorju, onda je zapravo počela moja karijera. Tada sam počela da dobijam uloge, da me zovu ljudi. Od tada do sada nisam imala neku ozbiljnu veliku krizu. Bilo je kriza. Ne zovu, nema uloga...

Ponuda uloga za glumice, i u literaturi je manja nego za glumce.

Pa jeste, ali drugačije je sada. Već se to od vremena od kada sam ja počela da se bavim ovim poslom, počelo je to da se menja. Ne otpisiju se više glumice kada imaju 40 ili 50 godina. Puno dobrih uloga ima za glumice zrelih godina.

Od Oca na službenom putu koji je bio 1980. brzo su nekako došle one devedesete kada nam se desio i raspad zemlje... 

Meni nisu tako brzo došle. Tih deset godina nisu brzo prošle. Radila sam dobre i zanimljive glumačke stvari u tih deset godina. A kad su i došle te devedesete nisam mislila da će to tako dugo da traje.

Da li je to bio šok za vas?

Naravno. Ne samo za mene, već i za sve ljude.

Pa ne znam baš, pričam sa ljudima i sve više njih mi kaže kako su oni eto baš znali da će do rata doći.

Ma ljudi lupetaju. Lako je to reći – znao sam. Mi smo potpuno bili pogubljeni i zbunjeni. Svako se borio da preživi.

Te neke 1991. ste izjavili da se pitate da li ćete za života moći ponovo da dođete u Dubrovnik…

Bila sam mlada i ništa nisam mogla da predviđam. Sve mi je bilo jako strašno.

Rat je na ovim prostorima, valjda zato što je bio građanski, izvukao ono najgore iz ljudi.

Znam, ali rat uvek pokaže ono najgore u ljudima. Nemate na šta da se oslonite osim na sopstveni instinkt da preživite.

Od samog rata čini mise da je gore bilo to prebrojavanje krvnih zrnaca, ko je čiji, ko je odakle i ko se kom Bogu moli.

Jeste, ali to još traje. To je za mene bilo potpuno novo. Ne znam da li sam bila naivna ili neuka. Čovek na to što nam se dogodilo ne može nikada biti spreman. Postoje emocije i razum koji, kad se emocije smire, on počne da analizira i počne da ti pomaže da kreneš dalje, da prihvatiš to šta se dešava. Ima još ljudi koi se nisu prilagodili, koje i dalje vode emocije. Bilo mržnje ili očaj.

Imam utisak da je sve ispalo mnogo krvavije od onoga što smo mogli da zamislimo, posebno u Bosni.

I u Bosni i u Vukovaru a posle i na Kosovu. U tim obračunima i borbama za teitorije su stradali obični ljudi. Moraš da se svrstaš uz nekoga ili da pobegneš. I to pobegneš glavom bez obzira, na neki drugi kraj sveta i da to izbegneš. Ljudi su to radili – ili su se svrstavali uz “svoje”, pristajali da budu nečiji ili su bežali. Oni koji nisu mogli ni jedno ni drugo, e oni su platili najvišu cenu.

Možda najbolji opis tog vremena je Vaša rečenica iz tog perioda da "oni koji nisu mogli da se svrstaju shvataju da je lakše mrzeti nego voleti." Kad nisi ni levo ni desno onda ostaješ sam. Najteže je biti između dve vatre...

Znate šta, od četiri osnovne emocije samo jedna je pozitivna i to vam govori koliko je ljudska duša u jednoj stalnoj, unutrašnjoj borbi da se izbori za nešto dobro i lepo. Mi smo generalno kao ljudi okruženi iskušenjima, izazovima da pokleknemo. Zato je ljudski rod izmislio religiju, razne vere u raznim narodima, ne bi li to pomoglo ljudima da savladaju te teškoće. Da ih nekako odrede, da za tog nekog Boga, koga ne možeš da vidiš, možeš da se zakačiš. Ima u baletu trik kako da ne padneš. Imaš jednu tačku za koju se fiksiraš. I onda to što radiš, radiš tako da vizualizuješ kao da si zakačen za tu tačku. I tako održavaš ravnotežu. To je trik balerine. A ja mislim da je Bog za mnoge ljude upravo to. Ti vizualizuješ tu vezu i tu nit koja te poveže i onda te to drži nekako uspravno da ne padneš. Ili ako padneš, da imaš za šta da se pridržiš da ustaneš.

Dobro, možda je na početku religija bila formirana kao nešto što će biti objašnjenje za neke stvari da bi čoveku bilo lakše, ali posle, posebno kada su ratovi u pitanju, ona je došla kao opravdanje za mnoge užasne stvari.

Slušajte, da li možete da mi navedete jednu jedinu stvar koju je čovek izmislio a da je isti taj čovek nije zloupotrebio?

Nažalost ne.

Sve što je čovek smislio u najboljoj nameri, sve je moglo, a na kraju je i bilo zloupotrebljeno. Tako je to i danas. Zato postoje te grupe ljudi koje zagovaraju da se vratimo na nekadašnji način života kada nije bilo ovoga ili onoga. Ali nije to rešenje. Ne može to. Nije stvar u tome da vi ukinete mobilne telefone ili društvene mreže, nego da se ljudi osnaže da u sebi pronađu snagu da se izbore sa svojim demonima. I da ne pristanu tako lako da loše stvari zagospodare. A to je jako teško jer postoje razni interesi koji nisu samo duhovni nego su vrlo materijalini. Govori se o nekim bogatstvima, nekoj moći. I onda se sve te stvari koriste da bi neko stekao moć, da bi stekao uticaj. Kada ima neko moć nad tobom, jako je teško, pogotovu ako ti nemaš ništa. Ljudi se često osećaju usamljeno u tim svojim nevoljama. Zato se danas sve više priča o tome da nekako otvorimo svoje emocije, da otvorimo te svoje priče. Iako ima puno protivnika te ideje po principu šta imaš da pričaš o tim svojim problemima, ćuti, to je sramota da deliš svoju intimu. Ali to je neminovno. Kada vidite da neko drugi ima isti problem kao i vi, a vi ste mislili da ste jedini i usamljeni, e onda je mnogo lakše. To je već jedan korak da to prevaziđete. Ljudi kriju bolesti svoje. Imate takozvanih sramnih bolesti…

Ta vrsta atavizma je posebno prisutna kod nas - to da ljudi ne žele da pričaju o bolesti, da joj izgovore ime. Sve više čujemo kako neko nije posetio dragog prijatelja u bolnici jer, eto, nije kao hteo da ga uznemirava.

Ima u Petriji kad ona kaže - "Ništa od ljudi neće toliko da te odvoji ko nesreća. Nekad te nekakva beda zadesi, svi će odma od tebe da pobegnu. Neki stra’ ima da ih uvati i svi će da gledaju što dalje od tebe da budu. I svi će da misle da si nevolju sam tražio." Skloni smo tome da kažemo eto morao je da se razboli s obzirom kako je živeo.

S druge strane sada imamo sijaset lajfkoučinga koji samo pričaju o pozitivnim mislima. A to je sad otišlo u drugu krajnost, ljudi imaju ozbiljne probleme i ne rešava se sve pozitivnim mislima.

Ja iz svog iskustva znam da kad imate neki problem krenete da tražite rešenje. Mnoge stvari prođeš i zalutaš. Sećam se neka moja drugarica je odlazila na nešto, nešto duhovno. I rekoh sebi ajde da odem i ja. Otišla sam tamo, sedela, a oni su zapalili neke sveće. Taj čovek sedi i govori nešto… On je prvo tražio da mi svi zatvorimo oči, krenuo je da priča nešto. Ja sam u jednom trenutku otvorila oči i gledam njega, gledam te ljude oko sebe. Vidim da se on pretvarao kao da se to nije dogodilo. Ignoriše me. Sedela sam i gledala njega kako priča to nešto i shvatila da mu ništa ne verujem. Ustala sam i izašla. On se nije ni štrecnuo. Otišla sam i rekla Bože, ova budala neće ostaviti u mojoj glavi bilo kakav trag. Kad sam imala nekih psihičkih problema sa samopouzdanjem, kada sam imala krize u životu, rešila sam da pronađem psihoterapeuta.

Mislim da je to jedno od najvećih lutanja u koje čovek može da upadne.

Jeste,ali ne može ni sve odjednom. I tako je bilo sve dok nisam pronašla osobu koja mi je odgovarala. Ovi drugu su bili – sedi, gleda me i samo čeka da ja pričam, a ja ne znam šta da pričam. Mi nekako očekujemo rešenja, očekujemo da nam to rešenje stigne ali toga nema. Može da nam stigne rešenje za stan, za vodovod, za penziju ali rešenje za život vam neće stići. Na tome morate polako da radite na tome. To sam ja naučila i to nije lako. Ono što sam isto naučila je da ja nemam drugog izbora nego da nastavim da tražim. I dan danas ja ne odustajem.

Ovde su ljudi često ispaštali zbog stavova koje su iznosili van svoje profesije a ispaštali u samoj profesiji. Da li se to i Vama dešavalo?

To vam je ko za tu Petriju. Zavisi kako je gledate. Možete je videti kao paćenicu, jadnicu koja je doživela tolike tragedije u životu i da kažete evo jadna žena. Ali možete je gledati i kao ženu koja je preživela i i dalje ima jednu ogromnu energiju za život i ima jednu životnu snagu. Tako i ovo stradanje zbog toga što ste nešto rekli iz moje vizure to nije stradanje. Za mene bi bilo stradanje da nisam to rekla. Nema tu stradanja.

Niste se pokajali?

Nisam. Ja sam se uvek trudila da radim najbolje što mogu. Uvek sam bila načisto sa sobom. A ljudi vas shvataju različito – za nekoga ste heroj, za nekoga izdajnik.

Mislim da nigde lakše nego ovde je nalepiti epitet da je izdajnik.

Nije to samo ovde, to je svuda po Balkanu. Ili smo jedno ili drugo, nema ništa između. Samo ste u dve kolone – prva i druga Srbija. Nema ništa između. Kako objasniti da ljubav prema zemlji ne zavisi od toga da li volite ili mrzite vlast te zemlje. Ja volim moju zemlju, ovde živim, ovoj zemlji dajem najbolji deo sebe i za mene to jeste ljubav. Ja se sa nekim ljudima ne slažem, sa nekima se slažem ali to je nebitno. Ne samo da vam nalepe etiketu već su meni poturili “dokaze” o mom izdajstvu tako što su uzeli insert iz jedne emisije koju sam ja snimila, gde sam govorila tuđi tekst. To su poturili kao moj tekst kao da sam ja to rekla. I to se sada vrti i meni se šalju ti dokazi i govore mi – eto ti si to rekla, ti mrziš svoj narod. I to je postalo opšte mesto. Niko ne zna odakle je to, niti sam ja to ikada izjavila, ali tu je isečen komadić jedan iz jedne velike rečenice u filmu o ubistvu Zorana Đinđića. Tu se govori o tome koji su razlozi i uzroci njegovog ubistva i u jednom delu se govori kako je NATO bombardovanje bila logična posledica politike koja se vodila devedesetih i kako je jedna od posledica te politke bilo i ubistvo Đinđića. I to danas vi imate kao dokaz mog izdajstva.

Ubistvo Đinđića je za ovu zemlju bio još jedan šamar realnosti, još jedna prekretnica na kojoj smo se našli.

Ja sam tek tada počela da razmišljam da postoje stvari koje su tu ali ja nemam pojma o njima. Da ja, kao običan građanin, nemam pristup informacijama o tome šta se dešava iza kulisa i da sam ja samo neko ko naivno posmatra neke događaje. Za mene je to što se desilo 12. marta bio još jedan trenutak u kome sam osvestila koliko ti neki centri moći nisu tamo gde mi mislimo da jesu. I da to sve doprinosi atmosferi zavera, tajnih organizacija… Razni ljudi i grupe to koriste za svoje ciljeve. Ja danas apsolutno nemam nikakvu želju da budem deo tog sveta politike. Potpuno i do kraja nemam nikakvu želju da se na bilo koji način uključujem. Sada se više nego ikada osećam kao običan građanin koji očekuje od političara da pokažu šta umeju i znaju. I spremna sam da prihvatim realnost. A naša realnost je ono što mi sada živimo. Ja u toj realnosti nemam nameru da prestanem da živim i da prestanem da realizujem svoje ideje i kreativnost. Za mene je najvažnije sada da u onome čime se bavim dajem najbolje od sebe. Sve ostalo za mene nije uopšte toliko bitno. Bitni su mi moji prijatelji, neki ljudi koji zavise od mene, kojima ja pomažem, ljudi koji su tu za mene. Sve ostalo za mene nije ništa primarno. Imam godine kad prosto nemam vremena za budalaštine.

(MONDO/Petar Latinović)