Velike sile, pa tako i Rusija, uvek su gledale svoje interese. Male zemlje, poput Srbije, to često ne razumeju.
U pojedinim anketama javnog mnenja se pokazalo da je više od 80 odsto građana Srbije protiv uvođenja sankcija Rusiji. Verujemo da bi vam većina od tih ispitanika rekla kako nas i Rus eveže vekovno slovensko bratstvom, kako nas Rusija nikada nije izdala "za razliku od nekih", i tome slično.
Nećemo analizirati detaljno to vekovno prijateljstvo, ali ćemo se ovsrnuti na odnose dve zemlje u poslednjih 30 godina.
Tokom 1990-ih godina, tadašnja Savezna Republika Jugoslavija, u okviru koje je bila Srbija, suočavala se sa velikim međunarodnim sankcijama. Razlog je, između ostalog, bilo učešće Jugoslovenske narodne armije, koja je po raspadu socijalističke Jugoslavije ostala pod okriljem zvaničnog Beograda, u ratnim dejstvima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, piše Al Džazira.
Savet bezbednosti UN je 30. maja 1992. godine usvojio Rezoluciju broj 757 u kojoj se države potpisnice obavezuju da će sprečiti "uvoz na njihovu teritoriju sve robe poreklom iz Savezne Republike Jugoslavije". Takođe, zemlje su se obavezale da uskrate dozvolu "bilo kom vazduhoplovu da poleti, sleti ili preleti njihovu teritoriju, ako je predviđeno da sleti ili je poleteo sa teritorije SRJ", osim u slučajevima humanitarnih letova. Uz to, Rezolucijom 757 je bilo predviđeno da potpisnice spreče učešće lica ili grupa koja predstavljaju SRJ u sportskim događajima na svojoj teritoriji, kao i da obustave naučnu i tehničku saradnji i kulturne razmene i posete osoba koje predstavljaju SRJ ili koje Jugoslavija sponzoriše. Među potpisnicima te rezolucije bila je i Rusija.
Šest meseci kasnije, ratovi u BiH i Hrvatskoj ne posustaju. Broj poginulih civila i izbeglica nastavlja da raste. Zvaničnici Srbije, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, negiraju da zemlja učestvuje u ratu, iako se sa te teritorije regrutuju brojne paravojne grupe koje zajedno sa vojskom JNA čine zločine po Bosni i Hrvatskoj. Novembra 1992. godine Savet bezbednosni UN donosi Rezoluciju broj 787, u kojoj "osuđuje sva kršenja međunarodnog humanitarnog prava, uključujući posebno praksu 'etničkog čišćenja' i namerno ometanje isporuka hrane i medicinskih potrepština civilnom stanovništvu Republike Bosne i Hercegovine". U istom dokumentu, koji je kao i prethodni potpisala Rusija, se zabranjuje "pretovar sirove nafte, naftnih derivata, uglja, opreme koja se odnosi na energiju, gvožđa, čelika i drugih metala, hemikalija, gume, vozila, aviona i motora svih vrsta". Takođe se pozivaju sve države "da preduzmu sve neophodne korake kako bi osigurale da nijedan njihov izvoz ne bude preusmeren u Saveznu Republiku Jugoslaviju".
Ove mere su drastično uticale na pad životnog standarda građana Jugoslavije, te krah njene ekonomije. Nestašice osnovnih životnih namirnica, lekova i energenata postala je svakodnevica. Sankcije su u Savetu bezbednosti UN ukinute novembra 1996. godine.
Podsećanja radi Rusija je bila jedna od zemalja koje su priznale nezavisnost Hrvatske. Bilo je to 17. februara 1991. Paradoskalno, Moskva je to uradila pre SAD. To nije vreme predsednikovanja Borisa Jeljcina. Doduše, nekadašnji ruski ambasador u Hrvatskoj Anvar Azimov rekao je svojevremeno da su, zvanično gledano, druge države prve priznale Hrvatsku pre same Rusije, ali da je "faktički prva bila Rusija". To je, prema njegovim rečima, bilo u oktobru 1991, kada je sovjetski lider Mihail Gorbačov sazvao sastanak na kojem su učestvovali predsednici Hrvatske i Srbije Franjo Tuđman i Slobodan Milošević.
"Rezimirajući vrlo teške pregovore, on im je otvoreno rekao: nezavisnost Hrvatske je realnost i s time se moramo pomiriti", rekao je Azimov.
I još nešto - odlukom Borisa Jeljcina tadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman je 4. novembra 1996. godine dobio ni manje ni više nego Žukovljevu medalju za aktivan doprinos pobedi u borbi protiv fašizma na 100 godina od rođenja pomenutog maršala.
NATO BOMBARDOVANJE
U aprilu 1998. prerasta u rat na Kosovu. Nakon brojnih izveštaja o kršenju ljudskih prava i nasilja koje su policija i vojska Jugoslavije vršile nad albanskim stanovništvom na Kosovu, Severnoatlantska Alijansa pokrenula je 24. marta 1999. bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije.
Rusija se, zajedno sa Kinom, u Savetu bezbednosti usprotivila NATO intervenciji. Međutim, konkretna pomoć Rusije je izostala, uprkos očekivanju tadašnjeg Beograda da će Kremlj pružiti aktivniju pomoć. O tome su bili obavešteni i predstavnici tadašnjeg jugoslovenskog vojnog vrha.
Boris Jeljcin izjavio je u četvrtak 25. marta 1999., dan posle početka agresije na SR Jugoslaviju, da je Rusija odlučila da ne koristi silu da bi se suprotstavila napadima NATO-a na Jugoslaviju i da će nastaviti svoje napore da pronađe mirno rešenje za sukob na Kosovu.
“Rusija ima na raspolaganju niz ekstremnih mera, ali smo odlučili da ih ne koristimo“, rekao je Jeljcin posle sastanka sa svojim najvišim ministrima u Kremlju.
Umesto toga, Moskva je pozvala na hitno glasanje Saveta bezbednosti UN kako bi se zaustavili napadi NATO-a na Jugoslaviju. Ruski poziv Ujedinjenim nacijama u sredu nije zaustavio bombaške napade. Nakon početne oštre reakcije na bombardovanje, izgledalo je da se Moskva povlači od konfrontacije sa Sjedinjenim Državama i njihovim NATO saveznicima, piše tada britanski Gardijan.
“Uprkos čvrstoj podršci Jugoslaviji, mogućnosti Rusije su ograničene. Ona više nije velika vojna sila i očajnički želi pomoć Zapada da oživi svoju razorenu ekonomiju. Ministar inostranih poslova Igor Ivanov rekao je da Moskva ne razmišlja o pružanju bilo kakve vojne pomoći Jugoslaviji, prenosi novinska agencija Interfaks”, piše Gardijan.
U knjizi "Vojna tajna", autora Vladana Vlajkovića, navodi se odlomak iz stenograma sa kolegijuma Generalštaba Vojske Jugoslavije iz januara 1999. godine. U svom obraćanju, general-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti VJ, kaže da je, prema obaveštajnim podacima kojima raspolažu, tokom zvanične posete tadašnje državne sekretarke SAD Medlin Olbrajt Moskvi, u razgovorima sa tadašnjim premijerom Rusije Jevgenijem Primakovim "Rusiji je reprogramiran dug od 380 milijardi dolara za narednih dvadeset godina".
"Valjda smo svi pametni da shvatimo šta to za tu Rusiju znači i ako neko zaista očekuje da će se Rusija podići da ratuje zarad nas mislim da je to lišeno svake osude", rekao je tada Dimitrijević.
Na kolegijumu održanom u februaru '99. godine, uoči početka NATO intervencije, Aleksandar Dimitrijević ponavlja taj stav i podvlači:
"Mogle su da budu zablude nekih da će Rusija i neki drugi faktori igrati značajniju ulogu, ali mi smo o tome ovde stalno govorili da se na njih ne treba oslanjati i da njima problem Kosova zapravo služi za rešavanje sopstvenih mnogo dubljih problema."
POVLAČENJE SA KOSOVA
Rat na Kosovu završen je juna 1999. godine, potpisivanjem mirovnog sporazuma u Kumanovu. Time je okončano NATO bombardovanje, a snage Jugoslavije su se povukle sa teritorije dotadašnje Autonomne pokrajine Kosovo. Međunarodne mirovne snage (KFOR), na čelu sa NATO, stacioniraju se na Kosovu, kako bi čuvale red i mir. Uoči okončanja kosovskog rata, Kremlj sprovodi diplomatsku inicijativu kako bi ubacio ruske vojnike u KFOR. Ovaj potez je urodio plodom i vojnici Rusije postaju deo međunarodnih mirovnih snaga od juna '99.
Rusija je imala svoje pripadnike u međunarodnim mirovnim snagama na Kosovu sve do jula 2003. godine.
"Ovaj stav je Rusiju oslobodio odgovornosti da praktično bude uključena u pitanja vezana za status Kosova i život manjina, a smanjio Rusiji troškove te operacije", navodi u svojoj analizi "Rusko-srpsko strateško partnerstvo: sadržina i domašaj" (2010) istraživač nevladinog ISAC Fonda Žarko N. Petrović.
U saopštenju NATO iz jula 2003. godine se kaže da je Rusija ovu odluku donela "u svetlu poboljšanja bezbednosne situacije u regionu, kao i zbog drugih obaveza". U okviru KFOR-a danas se nalaze pripadnici vojski iz 28 zemalja sveta.
(MONDO)
