Bivši načelnik Odseka za krvne delikte u MUP Srbije otkrio šta je, na osnovu njegovih saznanja, najsumnjivije u vezi sa atentatom na Zorana Đinđića.
Žarko Popović, nekadašnji načelnik Odseka za krvne delikte u MUP Srbije, u skorašnjem intervjuu pričao je o svojim iskustvima u dugogodišnjoj karijeri u policiji, otkrivši neke manje poznate detalje o obračunima u beogradskom podzemlju devedesetih, ali i bacio novo svetlo na atentat na Zorana Đinđića, iznoseći saznanja koja do sada nisu bila poznata javnosti.
Popović se najpre osvrnuo na revitalizaciju slučaja ubistva Ksenije Pajčin u medijima u poslednje vreme, objasnivši da u tom slučaju nije bilo ničeg sumnjivog i da se radilo o zločinu iz strasti, gde je lepa pevačica upucana u čelo nakon žestoke svađe sa svojim ljubavnikom.
"Mi kada dođemo u stan gde se sumnja da se nalazi leš ili više leševa, što smo imali dosta toga u svojoj praksi, prvo pogledamo ulazna vrata od stana. Ako je brava zaključana, a ključ nije sa spoljne strane stana nego s unutrašnje, pristupa se obijanju stana uz odobrenje tužioca. Odmah je to jaka indencija da u stanu nije bilo trećeg lica, što je slučaj sa ubistvom Ksenije Pajčin. Onda se odradi kvalitetan krimi-tehnički uviđaj. Nakon toga se tela, po nalogu tužioca, prevoze na institut za sudsku medicinu, gde se radi sudsko-medicinsk obdukcija i toksikološka analiza. E, u ovom konkretnom slučaju, kompletna obrada lica mesta, obdukcija i toksikološki nalaz dali su nedvosmislene rezultate da se radi o ubistvu i samoubistvu. Kapisoda je najverovatnije iz pištolja kalibra devet milimetara, sećam se – marke M83 CZ, isaplio projektil u predelu čela pokojne Ksenije Pajčin i lišio je života. Onda je otišao u drugu sobu i izvršio samoubistvo. Sva naša veštačenja su dokazala da se radi o ubistvu i samoubistvu. Koji su konkretni motivi, zašto je on to uradio? Mi smo u kriminalističkoj istrazi vezanoj za taj slučaj, obavili veliki broj razgovora sa njenim prijateljima i rodbinom, koji su kazali da je to bila jedna velika ljubav, ali da je postojala strašna ljubomora i posesivnost između ljubavnika. On je nju mnogo voleo, ona je njega volela. Bio je izuzetno lep momak, maneken, poznat, kojeg su jurile devojke po ovom gradu. Ona je bila lepa devojka koju su takođe jurili beogradski momci i uvek je bilo netrpeljivosti i svađa na toj osnovi, što su potvrdile i njihove komšije koje su mnogo putali čuli njihove svađe. I tog dana, kad se desilo zlo, čuli su svađu i raspravljanje između njih i dva pucnja. Ta tragedija se desila negde između 14 i 17 časova."
Možda je Giškina pogibija nameštena
On je potom izneo svoja saznanja vezana za ubistva Branislava Belog Matića i Đorđa Božovića Giške, ustvrdivši da su, po njemu, obojica stradala zbog političkog delovanja, ali da je i dalje nejasno ko je imao najviše motiva da ih likvidira.
"Što se tiče pokojnog Belog Matića, bio je materijalno zbrinut čovek. I to vrlo lepo. Dobar deo života je proveo u inostranstvu, nije toliko bio eksponiran u Beogradu, u svetu kriminala, u smislu da se bavi trgovinom drogom i teškim oblicima kriminala. On je radio sa automobilima dok je boravio preko… Koliko ja znam, kupovao je kradene stvari koje su bile malo skupocenije i preprodavao ih, što nije nikakav poseban kriminal. Kad se vratio u Beograd, on i pokojni Božović su aktivno pristupili Srpskom pokretu obnove. Beli je čak bio jedan od jačih finansijera ove stranke, što njemu uopšte nije bilo potrebno. Ispalo je da je poginuo kad je prišao Vuku Draškoviću, Giški i SPO-u. Tad su svi rekli: `Eto, ubila ga je država zato što finansira SPO koji oponira zvaničnoj politici Slobodana Miloševića`. Međutim, ostaje pitanje kome je on stvarno smetao.Giška je poginuo na ratištu, u sukobu sa ustaškim formacijama, i tu nema nikakve nedoumice. Pričalo se da su ga ubili naši i da vam kažem – sve je moguće. Uvek postoje dilovi između obaveštajnih službi, čak i neprijateljskih. Obaveštajne službe su mračan svet. Ne rukovode se samo trenutnim interesima svoje države. Oni rade poslove na duge straze. Kad negde prave mrežu agenata, to se radi godinama da se stekne obostrano poverenje. Postoje direktni obaveštajni kontakti između službi gde jedni drugima čine usluge. Mi smo u staroj Državnoj bezbednosti imali upravu zaduženu za saradnju sa stranim obaveštajnim službama, gde ste bez problema mogli da pozovete kolegu iz MOSAD-a i pitate, na primer, u vezi nekog terorizma kod njih koji može da ima veze i kod nas, te da dobijete određene podatke o sumnjivim licima", kazao je Popović za Balkan Info, a zatim objasnio da je zanimljivo kako i dalje ima ljudi iz podzemlja za koje se smatra da su ubijeni, ali pošto nisu nađeni njihovi posmrtni ostaci oni se i dalje vode kao nestali.
Miša se i dalje vodi kao nestao
"Ima mnogo slučajeva ubistava gde se žrtve i dalje vode kao nestale. Na primer, Miša Cvjetinović, Voja Amerikanac… Pričalo se da je Cvjetinović ubio Kneleta, ali po svim saznanjima njega je ubio Darko Ašanin, koji je takođe pokojni. Cvjetinović je posle u Štutgartu ubio Darka Stanojevića. Sva trojica su bili kod Kneleta na vratima to veče kad je ubijen: Ašanin, Cvjetinović i Stanojević. Bili su na vratima njegove sobe u Hajatu. Miša Cvjetinović, to se pouzdano zna, ubio je Stanojevića u Štutgratu. Posle neke utakmice, prišao mu je u gomili i opalio mu jedan metak u glavu. Sećam se da je koristio pištolj tokarev, 7.63 milimetara, to je stajalo u dopisu koji smo dobili od Interpola. Njih dvojica su bili prijatelji. Ko je rekao Miši da to uradi, ostaje veliko pitanje. Miša je iz Češke deportovan 1994. u Beograd, a kad smo ga ispitivali u vezi ubistva Kneleta, on je jednostavno rekao: `Nemam pojma o čemu se tu radi`. Nakon toga je nestao. Nađen je njegov džip i ništa više. Nikakvih tragova. Pričali smo s pokojnim Ćentom o tome, on mu je bio zet, i ništa nismo uspeli da saznamo. Nikakvih tragova. Uredno parkiran Mišin džip, zaključan, baš ništa."
Ružica je htela lepe dečake u obezbeđenju
Popović smatra da su Đinđiću pretili sa svih strana i da je bio na meti nekoliko interesnih grupa u Srbiji, ali da je mogao da ostane živ da je imao kvalitetnije obezbeđenje i da je na vreme usvojen zakon o zaštićenom svedoku.
"Atentat na Đinđića je mogao da se spreči. Kad je Đinđić postao premijer, ceo MUP je bio u rasulu i služba državne bezbednosti takođe. Nije se znalo ko je pije, a ko plaća. U njegovom obezbeđenju su bili dobri momci, oni su svoj posao radili iz najboljih pobuda, ali pored želje i volje moraš imati i određeno isukstvo. Ružica Đinđić je rekla da ne želi da ima ćelavce oko sebe nego lepe dečake.Mislim da je Senta sa svojom ekipom ostao da čuva Đinđića, sve bi to bilo drugačije. Ne zato što je Senta supermen, nego zato što je imao ogromno iskustvo i što je bio specijalac. On je čuvao čoveka kojeg su htele da skrate za glavu najjače službe na svetu, pa nisu mogli da mu priđu. Nisu mogli da priđu Miloševiću. A putovao je Milošević, nije sedeo u Beogradu, kao što Lukašenko sedi u Minsku. Đinđić bi bio živ samo da je na vreme usvojen zakon o zaštićenom svedoku, da su na vreme pohapšeni Legija i ta ekipa. I to kao samo jedan deo opasnosti koja mu je pretila. Čim nije usvojen zakon o zaštićenom svedoku, dao si krupnom srpskom kapitalu, koji je takođe trebao da bude predmet istrage specijalnog tužilaštva, mogućnost da se izvuče. Zašto nije usvojen taj zakon, to mora Čeda Jovanović da objasni, umesto što stalno priča neke šuplje priče. On je kao šef poslaničke grupe DOS-a aklamacijom mogao da usvoji taj zakon. I to na jednoj sednici. Moj zaključak iz cele te priče i na osnovu operativnih saznanja koje imam jeste da su se nosioci krupnog kapitala u Srbiji bojali da će ostati bez svega, jer je Đinđić imao nameru da pohapsi sve te koji su na nelegalan način stekli ogromne količine para u Srbiji. I koji su izneli ogromne količine para iz Srbije. Đinđić je hteo da se s njima obračuna i da njihov novac usmeri u legalne tokove u srpskoj državi. Eto, to je jedini motiv", zaključio je Popović.
(MONDO)
