Profesionalni upravnici suočavaju se u svom poslu sa brojnim izazovima, a jedan od njih su problemi grejanja i propusta pri izgradnji zgarada novijeg datuma.
Prošlo je skoro šest godina od donošenja Zakona o stanovanju i održavanju, kojim je uvedena institucija upravnika zgrade. Podaci pokazuju da je od tada nešto više od polovine stambenih zajednica u Beogradu izabralo jednog od stanara za upravnika, a ostali profesionalnu upravu koja ima mnogo značajniju obavezu, veću odgovornost, prolazi određenu obuku, polaže ispite i kontrolisana je u svom radu. Međutim, dešavalo se da se građani često žale na upravnike koji vode više zgrada ili nisu dostupni iz nekog drugog razloga, ali bilo je i slučajeva kada upravnici nisu na odgovarajući način upravljali novcem stanara.
Kako za naš portal objašnjava profesionalni upravnik Mrđan Žugić, postoje tri kategorije upravnika, a to su upravnik iz redova stanara; profesionalni upravnik koga bira 2/3 od ukupnog broja vlasnika, kao i prinudni upravnik, odnosno nametnuti upravnik koga određuje lokalna samouprava ukoliko se stanari ne dogovore u zakonom predviđenom roku da izaberu upravnika.
Žugić kaže da je glavna razlika između upravnika iz redova stanara i profesionalnog upravnika ta što ovaj drugi ima obavezu da dežura 24 časa, da prima prijave kvarova i da organizuje poslove hitnih intervencija, dok je običan upravnik uglavnom volonter koji nije dužan nikome da polaže račune za svoj rad.
“Velika je greška i prospust što upravnik iz redova stanara ne polaže licencu i nema nikakvu obavezu da bude dostupan 24 sata stanarima kao profesionalni upravnik zgrade. Dosta je ljudi koji ipak vode računa o stanarima, ali nemaju nikakvu obavezu da im odgovaraju i vrše pravne poslove”, navodi naš sagovornik.
Kada je reč o problemima sa kojima se profesionalni upravnici u Beogradu najčešće žale, Žugić kaže da, na prvom mestu, oni zavise od godine gradnje zgrade kojom upravljaju.
“Svaka stambena zajednica je specifična, ali sve prvenstveno zavisi od godine starosti zgrade, da li ona ima ili nema lift, koje je spratnosti, da li su stanari spremni na saradnju, koliki je broj stanova, da li stanari shvataju da je tekuće investiciono održavanje po zakonu obavezno itd. Takođe, bitna je i relacija koju upravnik ima sa stanarima, da li je u dovoljnoj meri posvećen poslu, da li zna da menadžeriše i da li stanarima zna da uštedi novac. Nisu svi upravnici cvećke”, ističe profesionalni upravik za MONDO.
Na šta se žale stanari novih zgrada?
Prema njegovim rečima, kada su u pitanju nove zgrade, kaže da određeni broj stanara tih zgrada ima probleme sa radovima koji nisu izvršeni na odgovarajući način, dok su kod starih zgrada problem uglavnom podrumi, krovovi, vertikale koje su zapušene, ali i način na koji je rađeno dosadašnje održavanje zgrade.
“Sve zgrade koje su novogradnja su pod garancijom minimum dve godine, a pet godina za konstrukciju, statiku i hidroizolaciju, ali svi dobro znamo da se danas brzo gradi. Sudeći iz prakse, ako nadzor ne radi svoj posao na adekvatan način, posle može doći do problema. U prve dve godine nakon useljenja, dok je zgrada u garantnom roku, uglavnom su u pitanju sitniji problemi, obično se radi o instalacijama i nezavršenim radovima, međutim, dešava se da bude i krupnijih problema”, navodi Žugić.
Problemi sa grejanjem
Dodaje da u novim zgradama na koje se građani mahom žale po pitanju kvaliteta grejanja, nije problem izoalcija, već dolazne temperature vode koju isporučuje toplana.
“U prethodnih deset ili petnaest godina smanjena je dolazna temperature vode koja je nekada bila viša, a nije isti ni sistem centralnog grejanja. Sada se postavljaju jednocevni sitemi grejanja, dok su pre dve cevi ulazile u stan. Takođe, temperatura u stanu zavisi od samih korisnika koji, kada je napolju hladno, moraju da pojačaju radijatore, a ne da ih drže na jedinici ili dvojci”, zaključuje Žugić.
(Mondo)
